Da se ne lažemo više: ovo je otvoreni rat koji crnogorski režim, podržan od Zapada i dela crnogorske javnosti (podeljen na one koji su zaista uz aktuelnu vlast i one koji su materijalno ucenjeni da budu uz nju), sprovodi protiv Srba.
Najnovije najave crnogorskih vlasti – o uspostavljanju crnogorske crkve i predlog zakona kojim bi defakto veći deo imovine SPC u toj zemlji postala državna svojina – nisu nikakva novost. Ovo je nastavak rata protiv srpskog naroda koji crnogorski režim vodi od osamostaljenja 2006. godine. Nažalost, saučesnici u tome su joj vlasti u Beogradu (i aktuelne i prethodne) koje bi sve to prihvatile samo kada bi se Crna Gora „vratila“ Srbiji, ma šta da košta.
Borba bilo kog naroda za svoj identitet i državu nikada i nikome ne smeju biti sporni. Ali, u Crnoj Gori se ne radi o borbi jednog naroda na svoju državu i identitet već, sasvim očito, reč je o projektu koji stvara tamošnja politička grupacija koju predvodi čovek koji je vlasti duže nego mnogi diktatori u nedemokratskim državama sveta, održavajući se neregularnim izborima.
Narastajući crnogorski nacionalizam i želju za državnošću ne predvode ljudi koji su svoj život i delanje posvetili tom cilju – recimo studenti, sveštenici, akademici, pisci – nego pragmatični političari koji su za trideset godina prešli put od jugo-komunista, preko srpskih nacionalista pa do novopečenih crnogorskih šovinista. Ovo su novopečeni „liberali“ koji tvrde da grade sekularnu, građansku državu a hoće da joj formiraju crkvu i podržave manastire. Ovde nije reč o afirmaciji nekakvog autohtonog nacionalnog identiteta već o stvaranju novog, koji se temelji na reinterpretaciji istorije, progonu i otimanju imovine jedne etničke i verske zajednice i otvorenoj mržnji i pridavanu negativnih epiteta svemu što u sebi ima srpsko. Upravo zbog svega ovoga bi svakome ko veruje u ljudska, građanska, manjinska, verska, državna i politička prava – ma koje nacije ili vere – trebalo da bude važno da se reaguje na ovo što radi zvanična Crna Gora.
Snaga novog crnogorskog identiteta u nastajanju temelji se ne na autentičnoj, unutrašnjoj već, gotovo isključivo na inostranoj podršci (kroz ignorisanje korupcije i izborne manipulacije, uvlačenje zemlje u NATO, priznanje i podrška albanskim separatistima na KiM mimo većinskog stava javnosti). U tom smislu ukoliko bi jednog dana ta blanko podrška nestala, stvaraoci tog novog identiteta rizikuju da od Crne Gore naprave neku novu evropsku Moldaviju, državu koja postoji kao pravna činjenica, ali koja nije nikakav relevantan identitetski subjekat i u čije istorijske i pravne temelje ne veruje većina njenih građana. Ali, to je problem za one koji stvaraju i veruju u novoformiranu Crnu Goru i neka im je sa srećom – njihovo pravo i to ne bi trebalo nikoga drugog da se tiče. Međutim, u Crnoj Gori živi (čak i prema osporenom i sumnjivom popisu) preko 30 odsto Srba koji evidentno trpe jasnu diskriminaciju zbog identitetske pripadnosti i Srbija ima dužnost da pomogne odbranu njihovih prava. I tu dolazimo do poente: ključni problem za tamošnje Srbe nije u Podgorici, nego u Beogradu i u Srbiji.
Kako u političkim krugovima u Beogradu, tako i u većem delu javnosti u Srbiji (pogotovo među onima koji imaju rodbinske veze sa Crnom Gorom) postoji stav da bi sve bilo u redu „samo da se Crna Gora vrati“, pa kad bi se to desilo oprostili bi i zaboravili i Milu i svima sve što se u međuvremenu desilo.
Tako smo već godinama svedoci da srpske vlasti – i prethodne, a pogotovo aktuelne – stalno govore o nekom prijateljskom i tobože bratskom odnosu sa Crnom Gorom i kako će, eto, sve biti u redu samo oni tamo na vlasti „malo da se smire“. Primer ovakvog stava vidi se i kroz nedavne izjave Aleksandra Vučića koji je povodom predloga crnogorskog zakona o verskim zajednicama rekao da bi njegovo usvajanje „u značajnoj meri pokvarilo vrlo pristojne i dobre odnose, koje Srbija i Crna Gora danas imaju“, te da bi „svako ugrožavanje imovine srpske crkve u Crnoj Gori neminovno vodilo stvaranju loših odnosa, a tome se niti nadam, niti to želim, već želim najbolje odnose Srbije sa Crnom Gorom“?! Sličan stav i nastup su imale i ranije vlasti u Srbiji, ali čini se da aktuelna ima najbolje lične odnose sa Milom Đukanovićem, jer kako drugačije protumačiti ovu Vučićevu izjavu o „vrlo pristojnim i dobrim odnosima“ sa onima koji su na gotovo svim temama od značaja – od regionalnih odnosa do prijema tzv „Kosova“ u Interpol – protiv stavova Srbije?
I, kao i uvek – kriv je neko drugi. Tako je Vučić povodom aktuelnih dešavanja u Crnoj Gori sugerisao da svega toga ne bi bilo da nije bilo – pogađate – aktuelne opozicije koja je 2006., u vreme referenduma o samostalnosti, bila na vlasti u Srbiji: „Sa Havijerom Solanom su potpisali Beogradski sporazum i razorili SRJ, i bez ikakvog referenduma prešli sa federacije na konfederaciju. Potom je došlo i do otcepljenja usled užasnog vođenja kampanje iz Beograda, i kao da su mnogi međunarodni faktori učestvovali u dogovoru da se Crna Gora odvoji“, dodavši da su sposobnosti naših tadašnjih vlasti bile takve da je samo dve godine kasnije i Priština jednostrano proglasila nezavisnost. „Gubili smo jedno za drugim. Danas mi poštujemo Crnu Goru kao državu, i želimo da imamo dobre odnose sa svim njenim građanima“. Upravo se u ovoj poruci vidi ta teza – koju aktuelni režim u Crnoj Gori stalno apostrofira – da se Crna Gora vidi kao neki izgubljeni deo Srbije koji bi trebalo da joj se vrati.
Kada će više i vlasti u Beogradu i deo javnosti da shvate: mi nismo isti narod. To su dva naroda – Srbi i (novonastali) Crnogorci. Ove druge bi trebalo da pustimo da budu šta hoće a ne da im se umiljavamo na račun prvih (Srba u Crnoj Gori) u nadi da će svi „da nam se vrate“
Dok srpske vlasti godinama ponavljaju mantre o nekakvom prijateljstvu, sa druge strane, iz Crne Gore se sprovodi organizovana i programska kampanja koja je direktno uperena protiv srpske zajednice i Srbije jer se oni vide kao prepreka novom crnogorskom identitetu u nastajanju. Kada će više i vlasti u Beogradu i deo javnosti da shvate: mi nismo isti narod. To su dva naroda – Srbi i (novonastali) Crnogorci. Ove druge bi trebalo da pustimo da budu šta hoće a ne da im se umiljavamo na račun prvih (Srba u Crnoj Gori) u nadi da će svi „da nam se vrate“.
Od raspada Jugoslavije pa do danas je jasno da su Srbi i srpska pitanja u regionu samo žeton za potkusurivanje privatnih odnosa onih na vlasti u Srbiji sa susedima. Narodi i zemlje koje imaju takve ljude na vlasti teško mogu da opstanu a pitanje je da li i zaslužuju
O tome kako deluje Srbija pokazuje i ponašanje aktuelnog srpskog ministra spoljnih poslova. Umesto odgovornog i planskog delanja prema Srbima u Crnoj Gori, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, uz povike i gestikulacije retorski pita na RTS-u: „Zar neko stvarno misli da će zauzeti Ostrog i oteti ga od Srpske pravoslavne crkve“? Da, gospodine Dačiću, očito je da misli i da hoće. Šta ćete tim povodom da uradite, ako išta? Međutim, Ivica Dačić se na međunarodnom i regionalnom planu ponaša kao pijani gost u kafani koji je zamoljen da izađe, pa on kao galami i preti da ga svi čuju, a onda ustane i ode i sve bude kako je kelner rekao. Jasno je da osim neke buke, ni tu, ni bilo gde drugo u regionu, Srbija neće uraditi ništa.
Od raspada Jugoslavije pa do danas je jasno da su Srbi i srpska pitanja u regionu samo žeton za potkusurivanje privatnih odnosa onih na vlasti u Srbiji sa susedima. Narodi i zemlje koje imaju takve ljude na vlasti teško mogu da opstanu a pitanje je da li i zaslužuju.
