U ovoj zemlji toliko smo oguglali na to da se sve prodaje, da je gotovo nezapaženo prošla mala novinska vest: „Prodaje se Jugoslavija“. Nije pisalo ni ko je prodaje, ni ko kupuje, niti kako može da se proda nešto što se već odavno raspalo. Priznajem, rastužio sam se kada sam čuo da se prodaje moj omiljeni hotel u koga sam odavno odlazio na kolače i nedeljnu kafu u podne. Potražio sam zbog toga u svojim starim spisima istoriju ovog mesta.
Prva Jugoslavija, kao što je poznato, osnovana je 1918. Druga je nastavila sa radom 1945. godine. Onda je stvorena Savezna Republika Jugoslavija… Posle više nisam pratio šta se događalo.
Mnogi su imali primedbe i na prvu i drugi i na treću…
Jedina koja je uvek besprekorno funkcionisala bila je ona napravljena 1969.
Napravio je jedan Hrvat usred Beograda! Bio je to arhitekta Lavoslav Horvat, ali njegovo ime nije, nažalost, zabeležno ni u jednoj istoriji, zbog toga što je u pitanju hotel „Jugoslavija“!
Temelji i betonska konstrukcija podignutisu 1974. na desnoj obali Dunava, tamo gde prestaje Zemun, a počinje Novi Beograd, odmah preko puta Ratnog ostrva. U toj pompeznoj, monumentalnoj građevini trebalo je da se smesti Sveta komunistička inkvizicija – direkcija Informbiroa!
Beograđani su u čudu gledali kako se iz peska uzdiže nešto slično betonskom saću…
Onda je Jugoslavija 1984. rekla svoje istorijsko NE Informbiou.
Istorijsko NE trajalo je sve do 1969. godine, kada se u ovaj nezavršeni ideološki kavez uselio razmaženi hotel zapadnog tipa, prema rafiniranim nacrtima meštra Horvata, zaljubljenog u srednjoevropsku udobnost.
Avetinjsku konstrukciju, koju dvadeset i dve godine niko nije smeo da završi, naseljavali su samo rečni galebovi i barske ptice čija smo jaja krali kao klinci. Odlazili smo tamo da se igramo beduina oko ukletog skeleta i da nasečemo trsku za pecaroške štapove…
Gnezda dunavskih galebova naselile su 1969. belosvetske ptice.
Što se tiče spoljne politike, u hotelu „Jugoslavija“ polovina od šest soba, apartmana i rezidencija gleda na Istok, a druga polovinu na Zapad, dok su u njoj stanovali uglavnom nesvrstani…
Dunav, koji teče ispred hotela, povezuje ga sa prosvećenom centralnom Evropom i slavenskim Crnim morem, u koje se, ipak, na kraju uliva, ma kako aristokratski bio plav.
U „Jugoslaviji“ se prljav veš nije prao po novinama, već u hotelskoj perionici, a mrlje u biografijama vadile su se u hemijskoj čistionici.
Kroz svoju dugu istoriju „Jugoslavija“ je svim tuđincima, kako sa Istoka, tako i sa Zapada, umela hrabro da kaže: „Izvolite“!
I hotel „Jugoslavija“ i neke njegove gošće, imaju ugrađene klima-uređaje.
I sad, sva ta divota ode na doboš! Pitam se samo hoće li ovaj put prodaja proći bez svađa? Kako će se bivše republike, danas zasebni apartmani, dogovoriti oko podele novca? Hoće li Šiptari tražiti za sebe podrum „Jugoslavije“ u kome su pre nego što su postali doktori nauka cepali drva? Dva reza – tri parčeta. Da li će Hrvati tražiti ceo hotel za sebe, jer ga je sagradio Hrvat, a Srbi naziv tog lepog zdanja, jer su imali licencu na Jugoslaviju. Slovenci bi mogli da polažu prava na vešernicu, jer je snabdevena mašinama za pranje veša „gorenje“, a Crnogorci kockarnicu, u kojoj su kao kod kuće. Recepcija bi pripala nama Srbima, a ostalo nek’ podele Makedonci i oni iz BiH, s tim da tepisi pripadnu federaciji da ukrasi jednu od svojih džamija, a poslastičarnica južnoj braći.
Što se mene tiče, ja ću kao i do sada da budem samo gost.
