Jedan od najčešćih zdravstvenih problema starenja je pojava degenerativnih reumatskih oboljenja. Ispoljavaju se tokom vremena, kao posledica degenerativnih promena na hrskavici i koštano zglobnim strukturama. Manifestuju se bolom i poremećajem funkcije zgloba. Obično se javljaju posle 60. godine u vidu artroza, spondiloartroza ili polidiskopatija kičmenog stuba. Degenerativne promene se najčešće javljaju na velikim (nosećim) zglobovima koleno, kuk, kao i na vratnom i slabinskom delu kičmenog stuba koji su najpokretljiviji. Promene obuhvataju pršljenove i diskuse koji su u funkciji amortizera često sa pritiskom na korene nerava što za posledicu ima akutne ili hronične bolove vratnog ili slabinskog dela kičmenog stuba kaže internista -reumatolog Prof. dr Dušan Stefanović.
U starijem dobu, osim degenerativnih, češće se javljaju i metaboličke bolesti: osteoporoza, ostomalacija, giht. Svaki deseti pacijent danas ima giht, a sa osteoporozom je epidemija. Pogadja žene u menopauzi i osobe posle sedme decenije života. Uspešno se leči.
Osim degenerativnih, postoje i zapaljenske reumatske bolesti. Ima ih preko stotinu a od najvećeg značaja su tzv. sistemske bolesti vezivnog tkiva, od kojih oboljevaju i mladi. To su: reumatoidni artritis, juvenilni idiopatski artritis, sistemski eritemski lupus, sistemska skleroza ili sklerodermija, polimiozitis, Sjogrenov sindrom, mešovita sistemska bolest vezivnog tkiva i velika grupa zapaljenja krvnih sudova (vaskulitisi).
– Ove bolesti imaju autoimunsku osnovu. Nastaju kada iz odredjenih razloga, naslednih faktora, virusnih infekcija, nekada u interakciji sa ženskim polnim hormonima a često pod uticajem stresa, organizam počinje da napada sam sebe. Pojava autoantitela u krvi, dovodi do zapaljenja tkiva, organa ili pojedinih organskih sistema: kože, zglobova, srca, pluća, centralnog i perifernog nervnog sistema.. bubrega, zbog čega se i nazivaju sistemske bolesti vezivnog tkiva. Organizam sam sebe napada. Srećom te bolesti nisu česte, recimo reumatoidni artritis se javlja kod 1 % populacije, što važi i za Sjogrenov sindrom.
Diskus hernia nije degenerativno oboljenje, ali može nastati u okviru degenerativnih procesa, usled pomeranja medjupršljenskog diska, koji je u funkciji amortizera . Izlaskom iz fiziološkog ležišta, disk može da pritisne odredjeni nervni koren koji izlazi iz kičmenog stuba, što dovodi do tegoba, bolova u slabinskom delu , otežanog hoda i trnjenja koje kreće od slabinskog dela kičme i širi se niz noge. U najvećem boju slučajeva lečenje je medikamentozno i fizikalno.Operacija je neophodna kod veoma malog broja bolesnika.
Prof. dr Stefanović je jedan najvećih stručnjaka u regionu po pitanju dijagnoze i terapije reumatskih oboljenja. Radio je na VMA gde je specijalizirao i doktorirao. Napisao je nekoliko knjiga i više stotina autorskih radova, od kojih je preko pedeset objavio u značajnim stručnim časopisima. Kao i nekada na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) i danas kod njega dolaze pacijenti skoro iz svih krajeva bivše SFRJ. Takodje i naši ljudi koji žive u inostranstvu.
– Kod koštanog – zglobnog sistema usled zapaljenja su prisutni: bol, otok i poremećaj funkcije zgloba. Ako je bolest zahvatila kožu, javljaju se najrazličitije promene: od malih crvenih papula do koprivnjače i zadebljanja kože i potkožnog tkiva. Ako je zahvatila muskulaturu, nastupa mišićna slabost, tzv. miopatija, kada dolazi do otežanog hoda i otežalih, bolnih pokreta rukom, (čak je i češljanje kose otežano). Kod Sjogrenovog sindroma javlja se: suvoća usta usled nedostatka pljuvačke, kao i suvoća očiju usled nedostatka suza, kada pacijent ima osećaj peska i grebanja u očima.
Iako se o sistemskim bolestima vezivnog tkiva tek danas dosta govori, u medicini su poznate od polovine prošlog veka. Ne zna se uzrok nastanka, ni uloge nasledja. Ne postoji vakcina, i nemoguće ih je sprečiti. Karakteristične su po tome, što se teško utvrdjuju, do postavljanja dijagnoze može proći nekoliko meseci i godina. Bolest ne napada jedan, već više organa istovremeno. Put do prave dijagnoze često nije lak a pacijenti po pravilu obidju više klinika.
Na pitanje može li odmah da uspostavi dijagnozu i pacijenta liši obilaska jednog do drugog doktora, Prof dr Stefanović, uz osmeh, odgovara.
-Jedan lekar je rekao “ slušajte vašeg pacijenta, on vam govori dijagnozu“. Ako pažljivo sluša pacijenta koji opisuje i locira svoje tegobe, iskusan i posvećen reumatolog već u toku prvog razgovora dobija tkz. radnu dijagnozu. Simptomi na koje se žali pacijent i znaci koji su vidljivi golim okom kao i rezultati analiza krvi “crtaju” portret bolesti. Da bi se potvrdile sumnje, pacijent se upućuje i na dodatne tkz. imunoserološke analize krvi (prisustvo različitih autoantitela, koncentracija određenih komponenti komplemenata).Sa ovim nalazima put do dijagnoze i terapije je znatno olakšan.
I pored postojanja različitih simptoma i znakova kod sistemskih bolesti vezivnog tkiva, brza i tačna dijagnoza za Dr Stefanovića nije problem. Jer, svaka bolest, ima nešto tipično u kliničkoj slici.
— Kod reumatoidnog artritisa, u dužem vremenskom periodu od 2-3 meseca, postoji simetrični bol i otok zglobova, najčešće šaka i stopala. Pacijent je ujutru ukočen, ne može lako da stoji, da pokreće prste šaka, opere zube i sl. Kod sistemskog eritemskog lupusa recimo, javlja se crvenilo kože na obrazima u obliku leptira, tkz. leptirasti eritem. Kod Sjogrenovog sindroma pacijent oseća da su mu usta suva, lepljiva i da ga nešto grebe pod kapcima, kao da ima pesak u očima. Kod sklerodermije koža se zadebljava na prstima ruku, prsti se šilje, postaju kao olovka, često sa bolnim ranicama na jagodicama. Prsti postaju veoma osetljivi na hladnoću, a koža brzo menja boju od bele preko plave do crvene (Rejno fenomen). Promene mogu nastati na srcu, plućíma, bubrezima. Svaka sistemska bolest vezivnog tkiva se drugačije manifestuje i ima nešto tipično u kliničkoj slici.
Kod sistemskih bolesti vezivnog tkiva, napad bolesti na pojedine organe i organske sisteme se manifestuje kroz različite kliničke slike. Za brzu i pouzdanu dijagnozu potrebno je znanje i iskustvo!
Dr Stefanović napominje da je jedna od češćih bolesti, kod mladih- sistemski eritemski lupus. Pojavljuje se i kod adolescenata jer je njihov imunološki sistem reaktivniji.
-To je možda najznačajnija sistemska bolest vezivnog tkiva, koju karakterišu brojni imunološki poremećaji u krvi a klinički se manifestuju eritemom na licu, ili aftama (ranicama) u ustima, preosetljivosti na sunce i različitim promenama na koži celog tela ili odredjenih regija. Mogu se pojaviti i znaci zapaljenja zglobova, oštećenje mozga, bubrega, što predstavlja najteže manifestacije. Kod ove ali i ostalih sistemskih bolesti vezivnog tkiva, nepovoljno je što su to doživotne bolesti. Sa njima se živi ali i skraćuju život obolelog. Odgovarajuća terapija, omogućuje im da normalno funkcionišu. Terapiju ne bi smelo prekidati. Što se više puta prekida, lečenje je teže.
Lekari u inostranstvu, pacijentu često ne objasne prirodu njegove bolesti već mu samo izdaju nalaz
Na pitanje koja je formula uspešnog lečenja, Dr Stefanović naglašava da je to vera pacijenta u lekara.
-Za uspeh lečenja, neophodno je iskustvo, znanje lekara i poverenje pacijenta. Za mene je pacijent uvek u pravu. I kada nije! Imam razumevanja kada je osetljiv, zabrinut, ponekad razdražljiv. Razumem njegove muke. Strpljenje i etiku sam naučio od roditelja. Otac mi se bavio imunologijom, majka kardiologijom. Neke pacijente koje je moj otac lečio, pratim skoro tri decenije. Uspeli smo da prevazidjemo krizne trenutke, sa terapijom normalno funkcionišu, nemaju nikakav osećaj tegoba.
Kod Prof dr Stefanovića dolaze na pregled pacijenti iz Crne Gore, Republike Srpske, Kosova i Metohije, Makedonije kao i iz Amerike i Kanade. Naši ljudi u inostranstvu, vole o svom zdravlju da čuju od doktora na svom jeziku, kaže Dr Stefanović.
Napominje da kod većine pacijenata postoji neizvesnost, strah. Najviše se plaše reumatoidnog artritisa.
-Od deset žena, kod jedne ustanovim reumatoidni artritis. Ali su sve uplašene kada dodju. Boje se takodje osteoporoze, zbog mogućnosti preloma kostiju i pršljena, zabrinute su da se neće zguriti, iskriviti. Ali osteoporoza je bolest koja se danas uspešno leči. Bolje je oboleti od nečega što se uspešno leči, nego od bolesti za koju nema leka. Lekar treba da zna i da uteši pacijenta.
S.N.
