Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав
10. Мај 2021 – 15:33
У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност.
У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања.
Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“?
Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности.
Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…?
Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата.
Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо.
Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом?
Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом.
Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије?
Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији.
У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад?
Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато.
Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно?
Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо.
Имате ли своју дефиницију здравља?
Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац.
Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања?
Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав.
Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом.
Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било?
Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини.
Текст: Илија Туцић
Редактура текста: епископ бачки Иринеј
Извор: Vojvođanski magazin
