OTADžBINI I RASEJANjU
Prof. dr Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu
Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije, osnovano 3. marta 2004. godine prvi puta sa tim imenom, nastavlja posao Ministarstva za odnose sa Srbima izvan Srbije, nastalog 1990. godine i ukinutog 24. januara 2001. godine.Tri godine nije bilo ministarstva, sa čime naši u rasejanju nisu bili zadovoljni jer su imali potrebu da deo vlasti, odnosno Vlade, radi i na rešavanju njihovih problema, jer njih je samo malo manje od polovine onih koji žive u otadžbini.
I tako se stvara postojeće Ministarstvo koje u svom nazivu, za razliku od ranijeg, ne isključuje nikoga odnosno obuhvata sve koji Srbiju smatraju svojom državom. Ne znamo pouzdano kada se iz Srbije počelo odlaziti, i u kolikom broju. Ne znamo ni odakle su, ni gde, Srbi izvan Srbije odlazili. Ne znamo, naravno, ni koliko su dugo ostajali ono što su bili, i kada su postali ono što nisu nikada bili. Ali, ako to pripada bliskoj ili daljoj prošlosti, onda nam je u ovom vremenu važno da znamo – gde se Srbi, i oni koji Srbiju smatraju svojom državom, sada nalaze i koliko ih ima?! Zatim, da li su se nekada vraćali i što je najvažnije – da li bi se sada vratili?! Iako osnovna, ovo su samo neka od pitanja koja odavno traže odgovor. Nemarni prema svojoj prošlosti dopustili smo da se ona ponovi ili da se, davno započeta – nastavlja! Zakonom o Vladi Republike Srbije određena je nadležnost i, uslovno rečeno, program rada Ministarstva za dijasporu, što je malo više od uopštenog i skučenog ovlašćenja a mnogo, mnogo manje od potreba onih radi kojih postojimo. Zato svoj program pišemo i ispunjavamo u razgovoru sa onima koji su u rasejanju, slušajući njihova razmišljanja, predloge i zahteve. Njih pretvaramo u inicijative koje postaju predlozi zakona, a koje Vladi predlažu ministarstva nadležna za datu oblast. Vlada u pravilu prihvata predlog i kao svoj upućuje ga Skupštini na razmatranje i usvajanje, gde se o njemu raspravlja, na žalost, često dugo i nepotrebno. Ukratko – od potreba i zahteva rasejanja do mogućnosti njihovog ostvarivanja, dug je i složen put, na koji se, i toga treba biti svestan, ne bi kretalo, da rasejanju na tom putu nema ko da pomogne! A to je upravo posao ovog ministarstva. Na zahtev rasejanja podneli smo inicijativu za Zakon o državljanstvu koji je stupio na snagu 28. februara 2005. godine. Na zahtev rasejanja podneli smo inicijativu za Zakon o amnestiji kojim se oslobađaju krivičnog gonjenja blizu osam hiljada mladih ljudi koji su vojni obveznici – iako se time ne oslobađaju služenja vojske – i koji zakon je konačno usvojen 17. aprila 2006. Na zahtev rasejanja podneli smo inicijativu za ukidanje PDV-a na humanitarnu pomoć, pa je taj porez ukinut, kao i inicijativu za ukidanje carine na uvoz predmeta iz domaćinstva za one koji se u otadžbinu vraćaju. Radi onih državljana Srbije koji žive van njenih granica uradili smo Nacrt Predloga Zakona o dijaspori kojim njihova prava i obaveze neće zavisiti od volje jednog ili nekoliko pojedinaca, bez obzira koliko važnih, nego će biti zakonom uređeni i određeni pa su onda obavezni a ne – dobrovoljni! Radi njih ali i radi nas u otadžbini, uradili smo Nacrt Predloga Zakona o popisu dijaspore da bismo, kao svaki odgovoran domaćin, konačno kao država znali: gde se nalazimo i koliko nas ima, i da bi kao matična država mogli pozvati ljude u rasejanju radi ispunjenja njihovih Ustavom utvrđenih prava, kao što je pravo da biraju i budu birani, i niza drugih prava i, dakako, obaveza, utvrđenih Ustavom i zakonima. Bez obzira na postignuto i započeto ostalo je još mnogo, mnogo da se kaže i uradi. To se ne može ni reći, odnosno saznati, a kamoli učiniti od strane pojedinca ili nekolicine – koliko god oni bili rešeni da čine i učine – ako nema u svima nama svesti o potrebi saradnje između rasejanja i otadžbine i savesti u ispunjenju svakog dogovorenog posla. Neophodno je, radi toga, otkloniti ili bar smanjiti nepoverenje rasejanja u one koji otadžbinu predstavljaju, odnosno u otadžbinu kao državu, i otkloniti ili bar smanjiti ravnodušnost otadžbine prema rasejanju – i to ne samo ravnodušnost onih koji otadžbinu predstavljaju, nego i velikog broja ljudi u otadžbini. Oba dela srpskog naroda koji su, uglavnom nevoljno, rastavljeni, treba približiti odnosno vratiti tamo gde su nastali i postali, jer u otadžbini Srbi izumiru a u rasejanju Srbi odumiru – još za života! To je činjenica koja ne može i ne sme da ostavi ravnodušnim nikoga ko pripada srpskom narodu i ko Srbiju smatra svojom državom. Upravo zato je potrebna svest o toj činjenici, a ta svest ne nestaje sama od sebe, nego ukazivanjem i pokazivanjem od strane svakoga i svih koji to znaju i koji tu svest mogu menjati. Treba, radi toga, pozivati one koji su otišli, ili njihove potomke, da se vrate i da se u otadžbini rađaju, da u otadžbinu donesu deo svojih materijalnih i duhovnih dobara i tako otadžbinu učine brojnijom i bogatijom. Na to nas upućuju ne samo naše potrebe, nego i ponašanje drugih naroda, naročito onih iz našeg okruženja koji to odavno čine! Nakon postizanja takve svesti u ispunjenju ovih zadataka makar i malobrojnih, daće se podstrek ravnodušnima radi obavljanja poslova od interesa ne samo za rasejanje, nego za sve nas, a kod nepoverljivog rasejanja – vratiti poverenje u otadžbinu. Na kraju – to nije početak posla samo Ministarstva za dijasporu, nego posao za sva ministarstva ove Vlade, i za sve buduće Vlade, za sve ljude u otadžbini i rasejanju, radi čega vam se ovim i obraćamo, od sada pa doveka.
