Profesionalizacija Vojske je neophodna i potrebna. Ali, da bi se održala obučenost celokupnog vojno sposobnog stanovništva, neophodno je zadržati i obavezno služenje vojnog roka
Kroz tekstove Miroslava Lazanskog konstantno provejava njegovo protivljenje profesionalizaciji Vojske. To je legitiman stav, a Lazanski kao profesionalac sigurno ima načina da ga argumentuje. Zašto to ne čini, već se bavi poslaničkim egzibicijama sa rasprave o toj temi, posebno je pitanje. Ali kad u partokratskoj državi o nekoj temi neće (iz ovih ili onih razloga) da raspravljaju stručnjaci, raspravljaće eksperti opšte prakse. Pa da se jedan uključi.
Još je JNA od početka ’90-tih imala ogromne probleme sa popunom jedinica. Najpre su Albanci sa Kosmeta i Makedonije prestali da se odazivaju pozivu za odsluženje vojnog roka, a oni koji su služili vojsku resurse JNA uglavnom su koristili da steknu znanja i iskustvo koje su kasnije iskoristili u OVK. Istim putem su posle afere „Janša i drugovi“ krenuli Slovenci, a jedva dočekali Hrvati. Iako će mnogi zinuti od čuda, poslednji koji su prestali da se odazivaju pozivima za služenje vojnog roka i službi u rezervnom sastavu JNA i TO bili su muslimani. Oni su bili poslednji koji su verovali da je nekakva Jugoslavija ipak moguća.
Tako je knjiga spala na Srbe. Odziv Srba je bio različit od sredine do sredine. O onima koji su se odazivali (često nekoliko puta) ne bih. To je obaveza svakog građanina jedne države i to ne vidim kao ništa neobično ili vredno divljenja. Mada, sa druge strane, tim ljudima na neki način treba odati priznanje pošto je veliki broj njihovih sunarodnika izbegao vojnu obavezu, a nije odgovarao jer je država donela zakon o amnestiji. Dakle, slažem se da dezerteri ne treba da odgovaraju (zbog amnestije, a ne zato što su bili u pravu kad su pobegli), ali ih na svaki način treba razlikovati od onih koji su svoju dužnost prema otadžbini izvršili. čisto da se zna.
Ne oslanjajući se na tuđe već na lično iskustvo, usudiću se da tvrdim da je profesionalizacija oružanih snaga – vojske pre svega – neophodna. U ratovima koje smo vodili ’90-tih godina među borcima koji su u borbama učestvovali prećutno je prihvaćena rang lista vojnih obveznika prema njihovoj upotrebljivosti za izvršenje određenih zadataka. Redosled na listi je sledeći:
– vojnici po ugovoru, profesionalci;
– vojnici na odsluženju vojnog roka;
– dobrovoljci;
– aktivni i rezervni sastav policije i DB;
– rezervisti JNA (VJ) i TO.
KOME NAJSLOŽENIJI ZADACI
Zbog čega je redosled ovakav? Od situacije do situacije, na prva dva mesta su se smenjivali profesionalci i vojnici na odsluženju vojnog roka. Po nekoj logici stvari, najsloženiji zadaci davani su onima na čiju obuku i opremanje je utrošeno najviše vremena i novca. Vojnici po ugovoru su se najmanje suprotstavljali odlukama starešina iz dva razloga: prvo, dovoljno su poznavali jedni druge da bi vojnici znali da starešina neće prihvatiti zadatak koji ne može da se izvrši, i, sa druge strane, starešina je (uglavnom) svakog potčinjenog poznavao lično, to jest znao je na šta se pali“ svaki vojnik pojedinačno. Tako da je svaki starešina znao kako da iz svakog pojedinca izvuče maksimum – nagradom ili kaznom, svejedno.
Vojnici na odsluženju vojnog roka bili su veoma kvalitetni borci zato što je većina njih uzrasta u kome im je još uvek za pravilno funkcionisanje potreban autoritet koji im nameće rešenja. Nikad nisam doživeo organizovano napuštanje položaja od jedinice čiju većinu su činili vojnici na odsluženju vojnog roka. Nažalost, ni kad su trebali da beže, posle smrti ili bekstva starešine, to im nije padalo na pamet, pa su često stradali ili bivali zarobljeni.
Neke moje bivše kolege su tvrdile da nisu bežali jer su im se noge odsekle od straha“, a ja sam skloniji da verujem da nisu bežali jer ih to niko nije naučio tokom obuke. Naravno, izuzetaka koji potvrđuju pravilo je uvek bilo i biće. Ali stručnjaci koji se bave andragogijom nisu bez razloga istrajali u stavu da je najbolja dob za formiranje ličnosti muškarca od 17 do 25 godina. Uostalom, i bez poznavanja andragoških zakonitosti prave žene to znaju vekovima.
Treći na mojoj rang-listi su dobrovoljci. Međutim, ovde postoji problem sa raznim vidovima dobrovoljnosti i razlozima zbog kojih se neko odlučio da u rat ide dobrovoljno bez da ga je neko posebno zvao na to dešavanje“. Jedna vrsta dobrovoljaca su oni koji iz nekog razloga nisu imali ratni raspored ili im je ratni raspored bio negde na okupiranoj teritoriji. Na primer, čovek ima prebivalište u Zagrebu i ratni raspored na aerodromu Pleso, a rat ga je zatekao na terenu u Srbiji. Naravno da se neće javljati na dužnost novim vlastima tamo, već najbližem vojnom odseku u Srbiji. Onda mu oni tamo kažu da su sva formacijska mesta u ratnim jedinicama (naravno na papiru) popunjena i da se može javiti u neku jedinicu kao dobrovoljac. A onda ga, bez obzira na specijalnost za koju je obučavan, pošalju u neku jedinicu koja ima problema sa popunom ili negde gde su ljudi izginuli, gde se ne zna ko pije a ko plaća, gde pešadiji komanduju mornarički oficiri pošto su oni na raspolaganju, dok su prave starešine te jedinice kao Hrvati, muslimani ili Slovenci prebegli.
Ili, što je bio još češći slučaj, kada se okupi veća grupa ljudi koji bi išli da se bore, ali pod komandom onih koje sami izaberu (ili ih postavi neka od političkih stranaka) da im se na odgovornost da jedan deo fronta prema neprijatelju. Takve jedinice su znale biti veoma homogene i efikasne, što je najčešće zavisilo od autoriteta i ličnog primera starešina. Najčešći problem koji su više komande imale sa ovakvim jedinicama je njihova neobučenost i nedostatak subordinacije. Oni znaju ko ih je doveo na ratište i tačka. Ako se tome nešto desi, ne prihvataju nikog drugog koga bi im nametnula komanda. Kada se to uzme kao još jedan dodatni problem koji pored svih ostalih opterećuje komande, lako je shvatiti zbog čega je većina komandanata dobijala koprivnjaču na pomen dobrovoljaca. Ipak, uz prepoznavanje grešaka kod postupanja prema dobrovoljcima i njihovo ispravljanje, dobrovoljci bi mogli biti veoma važan i efikasan deo sistema odbrane, naročito na mestima u borbenom rasporedu, gde se ne traži velika stručnost, ali je neophodna velika lična hrabrost i motivisanost.
DB I KORUPCIJA
Aktivni i rezervni sastav policije i državne bezbednosti u ratu radi isto što i u miru, tako da je jedina razlika u količini opreme koju svaki pojedinac tovari na sebe. To iskustvo i profesionalizam su koliko prednost toliko i mana što se tiče upotrebljivosti ovih jedinica. Ako je opšte poznata sklonost pripadnika ovih struktura ka korupciji i raznim kombinacijama“, lako je izvesti zaključak da će kod ljudi koji sačinjavaju takve jedinice materijalno uvek biti stavljeno ispred nacionalnog. Dakle, da bi takve jedinice bile efikasne u sistemu odbrane, njima moraju komandovati isključivo njihove mirnodopske starešine. Kako je to funkcionisalo, videli smo na primerima iz rata ’99 godine. Većinu dokazanih ratnih zločina sa srpske strane počinili su upravo pripadnici ovih formacija. Da li je korist od njihove upotrebe na terenu tokom agresije bila veća od štete koju su napravili državi ovakvom antipropagandom, pitanje je za ozbiljnu analizu koju će napraviti neki drugi ljudi. Ali moje mišljenje je da se, obzirom na obučenost, iskustvo i rutinu u postupanju koju su stekli u mirnodopskom angažovanju, nešto i nisu pokazali.
Svi punoletni građani bivše SFRJ bili su vojni obveznici prema ratnom rasporedu koje im je određivao vojno-teritorijalni organ (vojni odsek). Jedni su imali ratni raspored u RJ JNA, drugi u jedinicama TO, treći u Civilnoj zaštiti, četvrti u svojim radnim organizacijama, peti kao vlasnici vozila i mehanizacije popisane za mobilizaciju.
Sistem ONO i DSZ, koji je idealno zamišljen i ambiciozno ustoličen u celoj bivšoj državi, nije mogao da funkcioniše jer je u samim osnovama imao ozbiljnu grešku. Nije predvideo mogućnost građanskog rata u razmerama kakav se desio 1991. godine. A nije je predvideo jer bi onaj ko bi takvu mogućnost prezentovao tadašnjim ideolozima bratstva i jedinstva istog momenta završio karijeru ako mu se ne bi desilo i nešto gore.
Prema toj koncepciji, aktivne jedinice JNA imale su zadatak da prime prvi udar neprijatelja dok se ne izvrši mobilizacija rezervnog sastava po dubini“. Praktično to znači, da mirnodopski bataljon u ratu prerasta u brigadu, brigada u diviziju itd.
Prvi problem je nastao kada su starešine nesrbi“ na dužnostima u trupi i komandama prestale da dolazie na posao. Takvo ponašanje nikako nije bilo predviđeno koncepcijom ONO i DSZ, ali je prećutno odobravano po sistemu bolje da odu sami nego da ih mi teramo“, naročito kod nemalog broja starešina kojima se odlaskom kolega nesrba“ iznenada ukazala izuzetna šansa za napredovanje u službi. Sa druge strane, to je izazvalo potrebu mobilizacije rezervnih starešina koji će zameniti dezertere“.
Rezervni vojni starešina JNA postajalo se tako što regrutni organ pošalje regruta na odsluženje vojnog roka u neku školu rezervnih oficira ili zbog nekih izuzetnih zasluga tokom služenja vojnog roka (dosta retko). često se dešavalo da čovek koji nema ama baš nikakvih afiniteta prema uniformi i vojsci tokom godina dogura do veoma visokog čina i položaja u sistemu odbrane. Na primer, ekonomista, načelnik nekog odeljenja u poreskoj upravi, svake godine pozivan na vojne vežbe, uredno obavio sva kursiranja, gađanja, itd, do kraja radnog veka ničim izazvan može postati major ili potpukovnik, što se često i dešavalo.
A kad u zemlji izbije građanski rat, posle dezertiranja recimo komandanta pešadijskog bataljona, vojni odsek na vojnu vežbu poziva onog ekonomistu koji po dolasku u jedinicu biva obavešten da je od danas ponosni komandant hiljade srpskih rodoljuba.
RđAVI OFICIRI
A ti rodoljubi, kad vide koga su dobili za komandanta, počinju priče tipa: ma, znam ga ja, mene je rebno za porez, krvavu mu majku; drugi kaže: znam ga i ja na svadbi kod Žike, valjao se pijan po blatu, taj će da mi komanduje itd. A onda veliki broj srpskih rodoljuba, pošto je već tako, znači izdaja par excellence, odluči da se ne odazove na mobilizaciju. Sećam se razgovora sa jednim rezervistom od pre 18-19 godina. Uhvatio ga stražar dok je preskakao žicu pokušavajući da izađe iz kruga kasarne. Na moje pitanje kud je krenuo kad je dva-tri sata ranije došao u jedinicu, odgovorio je da je dogovor sa ukućanima bio sledeći: on će se javiti u jedinicu jer bi u protivnom mogao zaglaviti zatvor. U tom slučaju neće moći da obavi žetvu, ćerki je zakazana svadba za jesen, a sin vojnik na odsluženju vojnog roka na ostrvu Vis se ne javlja pola godine. On će se, dakle, javiti u jedinicu, a svi ukućani na čelu sa babom starom 82. godine, da dođu i traže od najstarijeg komandanta da ga pusti kući. Ako treba, ima da legnu na put pred tenkove da ga ne vode na ratište. Na pitanje zbog čega nije napisao molbu vojnom odseku da ga oslobodi obaveze, naročito pošto mu je član porodice kao vojnik već angažovan, pogledao me belo sa onim izrazim lica: Jel’ ti to mene zajebavaš?“, i rekao: Nemaju oni vremena da čitaju moje molbe. Oni oslobađaju svoje rođake, komšije, kumove i kumove kumova koji godinama leže na birou, a nama kažu vi ćete se, seljaci, snaći, barem niste gladni“.
Ovakvu situaciju za svoju političku promociju koristile su neke političke stranke, SPO pre svih, i nevladine organizacije poput Žena u crnom. Niko od njih nije postavljao pitanje srpskog junaštva, već potrebe da se ratuje za ostvarenje tako trivijalnih sitnica poput prava Srba van granica Srbije na miran život i bezbrižan san njihove dece. Niko nije bio sagovornik na temu je li u redu da čovek ode na posao, a kad se vrati, zatekne kuću od koje je ostao samo krov, dok su zidovi izbijeni na sve četiri strane sveta eksplozivom, upaljenim rukom stručnjaka za statiku. Sve priče o solidarnosti, bratstvu, rođačkim i međusrpskim vezama padale su u vodu pred ličnim problemima tipa: gde baš sad nađoše da zarate kad sam skupio pare za more?
Vojna policija nije uspevala da pohapsi sve za kojima je raspisana potraga zbog izbegavanja obaveze ili samovoljnog napuštanja jedinice. Kod onih ljudi koji su pošteno odrađivali dug prema otadžbini to je stvaralo osećaj revolta a jedan od njih mi je rekao da svako jutro u ogledalu ispod titovke vidi sve veće magareće uši.
Doduše, ni oni zbog kojih je sve ovo započelo nisu bili na visini“. Srbi sa teritorija SAO a kasnije RS Krajine su imali neku čudnu predstavu o srpstvu, međusrpskoj solidarnosti i srpsko-srpskim odnosima uopšte. Priča se svodi na sledeće. Prema teoriji koju je većina njih zastupala, oni su dobri, a Hrvati loši. Oni su za Jugoslaviju, a Hrvati protiv. Znači, JNA, koja je jugoslovenska, treba da podrži njih protiv Hrvata. Pošto je to tako, vojska treba da dođe (odnekud) izbombarduje hrvatske položaje i pozarobljava ono što nije pobila uz pomoć artiljerije i avijacije. Onda će određeni Srbi sa tih teritorija (pošto su najbolje upoznati sa situacijom) pokazati organima JNA ko je ustaša, kome treba suditi a koga osloboditi. Pošto se hrvatska strana pokazala nesposobnom za sprovođenje bratstva/jedinstva, JNA će za buduće sprovođenje istog poveriti lokalnim Srbima. Kada se sve to završi, rezervisti, vojnici na odsluženju vojnog roka, dobrovoljci i njihove starešine mogu da se pokupe i vrate svojim kućama. Doduše, ne bi bilo loše da ostave nešto od naoružanja, ne traži ‘leba.
AMERIčKI MODEL
Samo retki Krajišnici su imali petlju da ljudima kažu da to tako neće ići. Zbrisani su sa političke scene. Političari iz Srbije su im podilazili umesto da su Armiju uzeli pod svoje i dali joj naredbu da uz upotrebu specijalnih jedinica (koje su postojale, ali se za njih nije znalo) razoružaju i jedne i druge, uvedu vanredno stanje, vojnu upravu i nadgledaju izbore. U to vreme JNA je još bila u dobroj meri jugoslovenska, tražila je gospodara, Jugoslavija je propala a Srbija se pravila blesava. Da je kod generaliteta bilo više muda a manje blagoutrobija, sve bi se brže i bezbolnije završilo.
Zbog svega navedenog mislim da je profesionalizacija vojske jedino i najbolje rešenje. Naravno, profesionalna vojska bi trebala da izvrši zadatak sa početka teksta koji su nekad imale jedinice A“ sastava JNA. Oni koji profesionalizaciju pokušavaju izvesti po modelu vojne obaveze u SAD debelo lažu ovaj narod računajući na to da su holivudski filmovi dovoljno anastezirali Srbe, koji kao sad misle da je dovoljno ošišati se na opasno“, pa da će neprijateljskim vojnicima puške same poispadati iz ruku čim ih vide. Pored profesionalnih jedinica, SAD imaju i jedinice Nacionalne garde, koje su stalno popunjene toliko da u slučaju ratne opasnosti istog momenta mogu stati uz bok jedinicama US Armije, Marinskog korpusa, Ratnog vazduhoplovstva i Ratne mornarice. Gde je nama, odnosno šta je nama nacionalna garda“?
Prema nedavno usvojenom zakonu, svaki punoletan građanin postaje vojni obveznik i dobiće vojnu knjižicu sa ratnim rasporedom. Šta će neko ko ne zna sa koje strane puška puca na nekom mobilizacijskom zborištu? Da bude lakši cilj neprijateljskoj artiljeriji i avijaciji? Gde bi to trebalo da se obučavaju vojni obveznici dok profesionalci vode borbu? Kolika je dubina teritorije Srbije i koje je to mesto na našoj teritoriji koje ne može biti pogođeno balističkim projektilom ili čak običnom haubicom?
Ovo su samo neka od pitanja na koja treba da odgovori ministar vojni kao i oni koji su mu pravili plan profesionalizacije Vojske. Ako i jedno od ovih pitanja nema odgovor, glupo je pomišljati da je reč o neznanju i voluntarizmu. Reč je o veleizdaji – jednom od najtežih krivičnih dela protiv naroda i države, a koje je nedavno izbačeno iz krivičnog zakonika a da to niko nije primetio.
Zaključak celog ovog predugačkog teksta koji nikako nije analiza, već viđenje zainteresovanog čitaoca novina je sledeći: profesionalizacija Vojske je neophodna i potrebna. Ali, da bi se održala obučenost celokupnog vojno sposobnog stanovništva, neophodno je zadržati i obavezno služenje vojnog roka. To nije nikakav problem, nastavni centri i infrastruktura već postoje, vojni rok od šest meseci (koliko traje obuka za sve VES-ove) je optimalan, a posle odsluženja vojnog roka, ratni raspored za rezerviste i obavezno pozivanje na vežbe, kondiciranje i kursiranje najmanje jednom godišnje.
Ovo su teme o kojima bi ljudi upućeni poput Lazanskog trebali da pišu malo konkretnije, a malo manje vireći iz pozadine ministra vajnog. Pardon- vojnog.
