Zavidan covek nije srecan. Pati kad vidi „šta sve drugi ima“, bez obzira da li je to dobar položaj, bogatstvo, skupa kola, lepota ili mladost. Ova patnja se više ili manje prikriva. Ispoljava se u blagom obliku preko simpaticnih dosetki ili kroz cinicne primedbe, a najcešce kroz traceve. Zavist nije bezazlena pojava. Uvek je štetna, prvenstveno za onog kome smo zavidni, za kolektiv, nekontrolisana zavist može da postane generator loših odnosa i manje efikasnosti u poslu, a šteti i onome ko je zavidljiv.
– Frojdova ucenica Melani Klajn je otkrila da su zavist i ljubomora doživljaji kroz koje prolaze sva odojcad. I u kasnijim istraživanjima je potvrdeno da beba zavidi majci na posedovanju izvora hrane, toplog i nežnog zadovoljstva. Ako je majka odmah ne podoji, nezadovoljena beba place, napeta je, ljuta. Ova osecanja vezuje za majcin lik na isti nacin kao i osecanja prijatnosti i nežnosti, koje joj majka pruža hraneci je i negujuci je. Iz tih prvih doživljaja zadovoljstva i nezadovoljstva veoma rano se razvijaju dva suprotna osecanja, zavist i zahvalnost – kaže prof. dr Petar Opalic, neuropsihijatar psihoterapeut, direktor Instituta za mentalno zdravlje.
Nezaboravljena decja rivalstva
Prvi doživljaji odojceta su osnova iz koje se razvija projekcija, psihicki mehanizam odbrane, kojim se vlastito nezadovoljstvo ublažava tako što se usmerava na spoljašnji objekt. Iako je iracionalna, uz pomoc projekcije i u odraslom dobu oslobadamo se od tegobnih osecanja, kao što su, na primer, nemoc, strah ili neki drugi psihološki sadržaj. Tracevi, mnoge neistine i poluistine koje širimo o drugima su materijal takvih projekcija, saznajemo od našeg sagovornika.
– Kad se jednom formira, zrnce zavisti može da utihne do rodenja brata ili sestre. Tada se zavist iznova budi zbog roditeljske ljubavi prema mladem detetu. Odrastanjem i mladi pocinje da se bori za svoje mesto i nastaju decja rivalstva. Ukoliko se ne prevlada u detinjstvu, rivalstvo može da postane obrazac ponašanja u porodici i na radnom mestu. Kad god se neko istakne zavidni se osecaju ugroženim i reaguju omalovažavanjem ili preteranim pohvalama profesionalnog uspeha.
Konkurencija i zavidljivost
– Osim razvojnih obrazaca zavisti postoje i društveni cinioci koji je podsticu. Konkurencija, takmicenje i zavist su na istoj psihološkoj liniji. Zapravo, konkurencija je osvešcena i donekle zabašurena zavist. Medutim, za razliku od takmicenja i tzv. zdrave konkurencije zavist je nepodsticajna, agresivna, cak i destruktivna. Zavist proizilazi i iz logike industrijskog potrošackog društva koja favorizuje konkurenciju kao podsticaj za visoke rezultate rada, a u neuredenim društvima i društvima u tranziciji, zavist nastaje prvenstveno zbog nedostatka jasnih merila društvenog ponašanja, pravnih, etickih, politickih i ekonomskih, kao i nerešenih socijalnih problema.
Egzistencijalna ugroženost i preveliki napori takode proizvode sklonost ka regresivnom ponašanju, nesvesnoj potrebi za korišcenjem nižih, primitivnih mehanizama odbrane. U teškim uslovima ljudi više razmišljaju kako i koliko neko radi, ko se izvlaci, a ko je placen više nego što zaslužuje. Osim toga svaki kolektiv ima i svoju profesionalnu kulturu. Kad u kolektivu postoji ogovaranje, dvolicnost i svade, zavidljivost može da bude trajno obeležje radne atmosfere, nezavisno od licnosti i obrazovanja zaposlenih.
– Šef profesionalnog tima je u položaju da podstice takmicenje u kolektivu, što je dobro za zaposlene i rezultate rada, ali ako u tome pretera izaziva zavidljivost, kojom se narušavaju meduljudski odnosi i nastaju konflikti. Tada zaposleni umesto da se posvete poslu, rade na rešavanju nesporazuma u sopstvenim odnosima. Ovo narocito važi za radne grupe vece od pet clanova. Istraživanja su, naime, pokazala da ljudski mozak može da prati šta je ko rekao i uradio samo u tako maloj grupi.
„Žrtveno jagnje“ ispašta
U kolektivima sa lošom atmosferom pojavljuje se i fenomen žrtvenog jagnjeta. Osoba koja je „žrtveno jagnje“ svesno se okrivljuje za sve i svašta, a nesvesno za sopstveni neuspeh. – To je osoba na kojoj se projektuju licna nezadovoljstva radi održavanja kolektivne kohezije. Šef se obicno samo mrzi ili voli (umesto da se poštuje) i ne može biti „žrtveno jagnje“. Svako drugi u kolektivu koji je po necemu neobican privlaci projekcije drugih i može biti „žrtveno jagnje“. To mogu biti osobe koje se atipicno ili lepo odevaju, ili pripadaju drugoj ideologiji, veri, naciji. Objekt projekcije mogu biti i osobe sa izuzetno pozitivnim, ali retkim crtama licnosti.
Na zavidljivost ne bi trebalo odgovoriti pravdanjem, zato što se niko ne može opravdati pred iracionalnim i netacnim tvrdnjama. Kratko davanje informacija je dobra zaštita od zavidljivih, bez ulaženja u rasprave. Buduci da naša kultura u velikoj meri toleriše agresivnost, žestoka reakcija može da pokrene konflikte u kojima se zaboravlja zbog cega je poceo sukob, tako da i onaj ko je u pravu može da izvuce „deblji kraj“. Uljudni odnosi štede psihicku energiju, jer je lakše završiti poslove koji zavise od drugih u atmosferi poštovanja i solidarnosti, naglašava dr Petar Opalic.
