Politikolog Aleksandar Noj, koji je jedno vreme radio kao savetnik na Kosovu, smatra da je karakteristično da su protagonisti državne nezavisnosti hteli da se takozvano pitanje statusa Kosova posmatra s međunarodnopravnog stanovišta, „iako je status u svetlosti Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 jasno definisan i da, ni na koji način, ne dozvoljava, ni u kakvim okolnostima, da bude predmet bilo kakvih pregovora“.
Ovaj politikolog u svojoj studiji na temu „nezavisnosti Kosova zaključuje da s pravnog stanovišta pitanje statusa kao predmet pregovora može imati samo državnopravni, ali nikako međunarodnopravni karakter.
„U pravnoj perspektivi, državna nezavisnost uopšte ne može biti predmet rasprave. Predmet pregovora može biti samo suštinska autonomija.“
Međutim, u trenutku kada je Ahtisari, pod zastavom UN, pripremao teren i kovao poluge za ostvarivanje planova SAD, stubovi evropske posleratne arhitekture već su uveliko bili krhki i lako lomljivi. A u toku nekoliko idućih meseci trebalo je i da se sasvim sruše.
Ono što je s međunarodnopravnog stanovišta, uprkos Povelji UN i raznim rezolucijama, najočiglednije žrtvovano uspostavljanjem novog poretka na Balkanu bio je Završni akt Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji (Kebs, kasnije Oebs).
Naime, već više od tri decenije važio je kao neprikosnoven „katalog principa“ usvojen u Helsinkiju u avgustu 1975. Prema tim principima, u ophođenju država jedne s drugom ne može biti nikakvog „kada“ i „ali“, jer:
1. mora da se poštuje suverena ravnopravnost,
2. mora da vlada načelo odustajanja od pretnje silom ili primene sile,
3. mora da važi princip nepovredivosti granica,
4. mora da se poštuje teritorijalni integritet država i
5. mora da se primenjuje načelo mirnog rešavanja svih spornih pitanja.
Pregovori o statusu Kosova su vođeni mimo svih ovih načela i u njima su prekršene sve navedene tačke Helsinške povelje. O suverenitetu i ravnopravnosti više nije bilo ni reči, na desetine hiljada stranih vojnika na Kosovu stajalo je spremno ne samo da preti, već i da u svakom trenutku upotrebi silu, a takozvana međunarodna zajednica nije čekala na primenu načela poštovanja granica i teritorijalnog integriteta, već je insistirala na političkom pritisku kao sredstvu u pregovorima, niti je čekala na primenu načela o mirnom rešenju spornog slučaja kakav je bio Kosovo.
Zametak novog poretka
Što se Kosova tiče, od početka za njega nije predviđen nikakav suverenitet. NJegova „nadgledana nezavisnost“ predstavlja zametak novog poretka koji ubuduće može da se primeni i na druge periferne države. Ne po njihovoj volji, već samo ako to požele moćnije sile, kada – u trenutku koji im ogovara – nađu za shodno da to primene kao odgovarajuće političko, finansijsko i vojno sredstvo.
Putem pregovora o statusu izveden je preobražaj prava na suverenitet, ozakonjen u Helsinkiju, u magloviti princip prava na samoopredeljenje. Obezbediti takvo pravo, naravno, mogu samo velike sile, ali pretvoriti „nacionalno samoopredeljenje“ u opštevažeći kodeks znači potkopati i uzdrmati svaku državnost više od polovine zemalja ovoga sveta.
„Važeće pravo naroda koje garantuje slabijim državama zaštitu od mešanja jačih i moćnijih zemalja znači konačno stavljanje ad akta svakog prava i njegovu zamenu samovoljom velikih sila“, ističe politikolog Jirgen Vagner u studiji „Kosovo – prva evropska kolonija“.
Konferenciju za bezbednost i saradnju u Evropi, u vreme hladnog rata, Zapad je koristio da bi komunističkim režimima nametnuo poštovanje građansko-demokratskih tekovina, kao što su sloboda mišljenja i sloboda štampe. (Da bi SSSR lakše progutao ovu knedlu – mada je u praksi na sve gledao kao na formalnost – SAD su prihvatile da se u „katalog principa“ uključi načelo „nemešanja u unutrašnje stvari“ drugih zemalja.)
Da bi koliko-toliko sačuvali fasadu i unapred odbile odgovornost za kršenje međunarodnog prava u slučaju Kosova, SAD i EU su svoj plan o „nadgledanoj nezavisnosti“ proglasile za „pojedinačan“, odnosno „jedinstven slučaj“, da je to „rešenje koje više ne važi ni za koje druge slučajeve“ i da više niko ne može da se poziva na njega kao na presedan. Za njih bi se time ovo pitanje zauvek skinulo s dnevnog reda.
Ali, uopšte nije isključeno da će se u budućnosti, po želji ovih velikih igrača svetske scene, na Balkanu ili drugde, već prema potrebi i u skladu s njihovim interesima, ponovo zaigrati ista igra, da će na videlo biti izvučen i princip suvereniteta i pravo na samoopredeljenje, opet u ime međunarodnog prava, u stvari – prava jačeg.
Očigledno je, međutim, da se na taj način razara sam temelj međunarodnog sporazumevanja, da nastaju dve klase međunarodnopravnih subjekata – jedna, koja može sama da se zaštiti, i druga, koja nije u stanju da sama sebe zaštiti. Koja će, htela-ne htela, zavisiti od velikih sila, čija će bezbednost biti u tuđim rukama.
