Povodom tužne godišnjice Oluje i Bljeska, evo poetskog zapisa Slobodana Brankovića jedne od mnoštva ličnih sudbina kao posledice perfidnog etničkog čišćenja i odvažnog držanja svih koji su u tom nevremenu na svom vekovnom životnom tlu, čuvenog graničarskog odbrambenog bedema Evrope, branili koren svog ljudskog identiteta na krajiškom pragu, izgubivši sve što se u svakodnevnoj komunikaciji poima pod imenom život ma gde na planeti.
PROGNANI POVRATNICI
Nekim čudom
Poneki od dečačića
Provukao se
Između rubova
Logorskih čistilišta.
Pola veka kasnije
U naletu oluje
Na starom prolazu
Zapeli brkovima.
ELEGIJA O LONCU
Ponekad metak samo okrzne,
Život ubija, krkljaju zatočeni.
Masovno okrivljeni
U ćelijama uče:
Da govore
Zatvorenih ustiju;
Da spavaju
Otvorenih očiju…
Koliko zidova u sebi srušio
Osuđenik na doživotnu
Dok nije iz samice izašao!
Na robijaškom poslu
U poljskoj kuhinji
Kazan podmetnuo
Ispod oblaka.
Luka ljuštio, sledovanje odbio:
Suza cinkaroša u čorbu kanula!
Siroti zaluđeni ratni slepci
Srkutali do poslednje kapi.
Kao toplu, prolećnu kišu.
Štogod da se prospe, to je
Iz lobanje, logorskog lonca.
Vi, vi što, posle etničkog čišćenja,
Pospremate prljavih ruku,
S gomilom pepela i malo gorke vode,
Ne škrgućite zubima bodljikave žice!
Ima usnulih, dole, pod majkom zemljom…
Mešanac tek što sklopio oči.
Mučenik neće ni saznati da je rehabilitovan.
Možda sanja da nije kriv, udaljavajući se,
Slomljenog srca, od svega što se zakuvavalo
U zatvorskoj posudi, sit tla i krvi.
Š…š…š!
profesor Slobodan Brankovic
