U srpskoj zajednici u Klivlendu svi znaju za Milana Vukadinovica koji vec 33 godine ureduje i vodi program lokalnog radija na srpskom jeziku.
Ranije su objavljivane vesti iz celog sveta, a sada, zbog obimnosti dogadaja, jedva stižu da se objave one iz srpske kolonije. Narod je navikao na svoj radio program, tako da nijedna crkvena, nacionalna ili sportska manifestacija, kao ni svadba, krštenje, odlazak u penziju ili šta drugo, ne prode a da se ne objavi na ovom radiju. Naravno, uz to idu pozdravi i želje koje Milan ulepšava, upravo onako kako to narod želi.
– U vreme kada sam došao u Ameriku, u prolece 1967, bilo je cetiri ili pet radio programa na srpskom jeziku. Kada sam cuo prvu radio emisiju, bio sam razocaran. Radilo se neprofesionalno. Oni koji su je pripremali bili su polupismeni. Jednog dana zamoli me jedan urednik da napišem nešto za program. Napisao sam tekst o narodnoj poeziji, i to sam sam procitao. Sutra pred crkvom narod oduševljen, cestitaju mi. Desilo se da je posle taj voditelj morao da preseli u Cikago. Zamolili su me da preuzmem program, dok ne nadu nekoga pogodnijeg. Medutim, ostao sam sve do danas. U više navrata pomišljao sam da odustanem, ali na zahtev ljudi sam odustajao. Mogu reci da je moj nacin izražavanja najbliži cistom književnom jeziku koji ne smeta ni Hercegovcu, ni Vranjancu, ni Negotincu, i tako ga svi prihvacaju.
Milan Vukadinovic je roden 1924. godine kod Kragujevca, gde je odrastao i završio osnovnu školu. Uciteljsku školu završio je 1943, u najgore vreme, i odmah dobio posao u selu Rogojevcu. Tu je bio do 1944. godine.
– Ja mislim da Nemacku okupaciju niko nije volio, ali kada su došli ovi „oslobodioci“, verujte mi, da je to bio šok za naš narod. S obzirom da su partizani bili „ocišceni“ iz užeg dela Srbije, to su dobro zapamtili i kada su se vratili poceli su teror nad tim bednim narodom. Najviše su ljudi stradali prilikom otkupa. Oni su to zvali obaveza. Uveli su razrez za prikupljanje poljoprivrednih proizvoda, i ukoliko to ne udovoljiš, ideš u zatvor.
Kada je emigrirao u Ameriku, Milan je poceo da o takvim slucajevima piše u emigrantskom listu „Srpska borba“.
– Napisao sam više od 250 tekstova. Dobijao sam pisma iz svih krajeva sveta, ljudi su mi cestitali i hvalili me, a onda sam poceo da dobijam pretnje iz Titove države. Pošto se u to vreme desilo više ubistava emigranata po svetu, a i na isistiranje moje supruge koja se plašila za decu, prestao sam da pišem za „Srpsku borbu“. Kasnije sam, osim rada na radio programu, svoju aktivnost usmerio prema nedeljnoj parohijskoj školi u crkvi Svetog Save na Valings rodu, gde sam bio upravitelj i predavac 10 godina.
U svom radu Milan je imao veliku podršku svoje supruge Mile, sa kojom je dobio dva sina Dragana i Vladu, na koje je veoma ponosan. Dragan je auto-dizajner u Kaliforniji, a Vlado profesor na Akronskom državnom univerzitetu.
