Ne mislim da je u ovome što se desilo bilo namere da se Romi dovedu u situaciju u kojoj su sada. Mislim da niko od nadležnih nije tako mislio, jer je upravo problem u tome što se na njih nije ni mislilo
Lako je na najslabijima i najnezaštićenijima simulirati beskompromisnost u borbi za opšti interes. Verovatno je događaj u vezi sa odlučnom higijenizacijom romskih naselja u ime svetlih načela studentskog olimpizma naveo sve one kojima je bitno da li žive među ljudima ili među vukovima, da opet razmišljaju na način da ovde normalan čovek nema šta da traži i da mu je najbolje da ode ili da ćuti i pliva. Problem je samo u tome što dok plivate u tome čemu plivate morate jednom rukom da zapušite nos, a s ovom drugom možete samo da stignete do dna.
Građanima je na prošlim izborima na sva zvona obećavan jedan drugi vid tajfunske higijenizacije koji je trebalo da počisti one obale i delove grada gde ima neuporedivo više drugačijeg taloga i prljavštine. Koliko se sećam, Beograd je trebalo da povrati izgubljenih najmanje milijardu evra od nelegalne i bagatelne prodaje Luke Beograd ili je to barem tako lepo i gordo zvučalo. Ideal dostojan Robina Huda. Međutim, u Srbiji su neki ljudi došli do genijalnog otkrića kako je moguće pripitomiti čak i najjače vetrove i, verovali ili ne, usmeriti ih u izabranom pravcu. Prvi znak da tajfun skreće sa kursa bio je da su grad i Luka Beograd postali partneri koji recimo zajednički izlažu na međunarodnim sajmovima investicija pod geslom da nije važno kome ta zemlja pripada već je važno da Beograđani napokon dobiju velelepni grad na vodi kakav naravno i zaslužuju. Sinergija za primer, Robin Hud i šerif od Notingema zajedno rade za dobrobit budućih generacija. To smo stvarno možda i zaslužili.
Takođe, da bi građani Beograda mogli videti u praksi da je u zdravom studentskom telu zdrav duh nije bilo neophodno izgraditi možda neke sportske objekte za Univerzijadu zbog čega smo jednostavno otpisali neke sportove sa spiska, smanjili broj učesnika i iznajmili celokupnu opremu.Ista firma koja gradi grad na vodisvu energiju uložila je u izgradnju univerzitetskog sela i posle Univerzijade moći će da proda sve stanove u tom selu. Jeste da ovo selo nije bukvalno selo, ali su svi poslovi u vezi sa Univerzijadom od početka do kraja bili krajnje seljački (npr. Jasnićevi tenderi i ugovori i sl.), gde je imenovanje maskote Srbe dživdžana bilo šlag na torti.
Elem, da bi Srba mogao da doleprša bilo je neophodno da se vetrovi beskompromisno preusmere u cilju pospešivanja nezaustavljivog gradskog razvoja i izmeste (gde?) nehigijenske prepreke progresa koji, zamislite, nemaju ni ličnu kartu. Nije bitno da li su se nekad vakcinisali i mogu li se uopšte lečiti, kolika je smrtnost novorođenčadi, koliko ih godišnje izgori u požarima u kartonskim naseljima, kako preživljavaju ili koliko dugo uopšte žive. Bitno je to da nemaju ličnu kartu. Onaj ko želi da prelista neke od predizbornih izjava gradonačelnika,a odnosi sena pitanje Roma, može naći jednu zanimljivu od 28. aprila 2008: … trebalo bi pokazati šta mi kao društvo činimo da oni (Romi) budu njegovi ravnopravni članovi i naći mehanizme kako bi im se pomoglo.Tada je ocenio da je firma koju je obišao i projekti koje finansira grad Beograd jedan od načina da se Romima omogući zaposlenje.
Ne mislim da je u ovome što se desilo bilo namere da se Romi dovedu u situaciju u kojoj su sada. Mislim da niko od nadležnih nije tako mislio, jer je upravo problem u tome što se na njih nije ni mislilo. Zbog isprepletanosti naše politike i tzv. privrede misli se samo na one koji mogu da kompenzuju takav trud i uslugu, a oni koji stoje na putu takvog razvoja biće poligon za vežbanje beskompromisnosti i donošenje teških, ali neophodnih odluka. Ništa lično, takav je sistem. Ovo nije pitanje stranačke ili lične političke odgovornosti, već pitanje političkog okruženja koje nema mehanizme samoregulacije, jer nije nezavisno u odlučivanju.
U periodu teške ekonomske krize, koja će najviše pogoditi srednji i niži sloj, od najveće važnosti je da imate vlast koja sme da donese odluke kojima će se paziti da se ne produbljuje ekonomski jaz između bogate manjine i ostalih, ako ne iz solidarnosti onda barem iz brige o socijalnoj koheziji koja je bitna za održanje vlasti. Idealno bi bilo kada bi se mogla uraditi takva redistribucija društvenog bogatstva koja bi pospešila ekonomsku efikasnost i kakvu nalaže proklamovana socijalna odgovornost.Ali izgleda da je puno i tražiti od države da ne dozvoli sopstveno čerupanje. U takvoj situaciji imamo samo iluziju institucija i mogućnosti da opšti interes bude iznad pojedinačnog.
urednik ,,Srpske pravne revije
Vladimir Todorić
