Stajala je na pramcu brodića. Vetar joj je mrsio kosu, mekšu od njene kože. Obrazi su joj se zajapurili malo od sunca, a malo od stida. Nikada nije sedela sa muškarcem ovako zabrinuta. Uzan šorts je prianjao uz duge noge bele kao sir što joj ga je majka pod Zlatiborom donosila za doručak, uz pršut i kozje mleko.
Nimalo se Nataši nije dopalo što je baš sad pomislila na majku. Osvrnula se, kao da će je ugledati, onako strogu, s naočarima koje su visile vezane za učkur od očevih starih gaća, koje su na njemu landarale kao da su bar dva broja veće. Siromah, bio je mnogo mršav i mnogo lajav, k’o besno kuče. Sve je taj voleo da zna i sve da prokomentariše. A mati, kao da je samo to čekala, odmah bi se „navezala“.
– Sećaš se, Smiljo, one male Uskokovićeve, što je otišla da studira škole za indženjera, evo, čujem, rekao mi Steva poštar, diplomirala. Svi stigoše do diplome, samo naša ćerka još filozofira.
– Da se navežem, Momčilo – odmah će majka – da li ti je brbljivi poštar rekao ono štosvaka žena u selu zna, da je završila privatni fakultet. Platili joj diplomu, nego šta. A naše dete mora da filozofira, to studira, to će joj biti posao, vidiš dokle je dogurala.
– A što pa mora da je mala Uskokovićeva platila? Vi’š kako si i ti nekako postala zlobna pod stare dane. Što mora da je platila, možda je samo bolja nego naše dete?
– Ju, crna ja, crna kukavica, otkud bolja?! Šta ti pričaš, Momčilo, jezik pregriz’o dabogda! Dete nam najbolje na fakultetu. A i uvek je naša Nataša bila ponajbolja. Uvek. I na folkloru, kako je samo igrala, kad se setim, kad digne onu glavu, a noge lake, lake kao perce, samo poskakuje, čekaš kad će od poda da se odlepi, da poleti, tako je to dete igralo. Gde je tad bila Uskokovićeva, nije se videla, nigde je nije bilo. Gde su bile sve ostale devojke, gde?
– Što jeste, jeste. Nego da se, Smiljo, navežem, i pisala je kao da je s perom rođena. Kad se samo setim, za dan škole, pa i za Svetoga Savu, samo njene radove čitaju. Koliko sam puta morao pogled da saterujem u stranu, da me neko, ne daj bože, ne vidi kako cmizdrim. Stvarno dobro kažeš, vazda je bila ponajbolja.
Nataša se nasmešila. Tako su njeni govorili o njoj kao da nije prisutna, a čula je svaku reč. Nisu se ni trudili da kriju. Verovali su da u porodici treba da se bude iskren.
– Kod nas su stari govorili – ko laže, taj i krade, ko krade, ide u zatvor, a nisam luda da se družim sa zatvorskim ptičicama – govorila joj je majka, sve smejući se.
Pokušala je da se seti, udišući vazduh koji je mirisao na borove, kad ih je prvi put slagala. Da li je to bilo kad je dobila lošu ocenu? Sasvim se dobro sećala, to je bila jedinica iz matematike, zato što je zaboravila da uradi domaći zadatak u trećem razredu osnovne škole. Tada ih nije slagala, samo nije prijavila lošu ocenu. I uopšte je nije grizla savest zbog toga. Nije htela da ih nervira. A evo i zašto. NJen stric je bio na Golom otoku. Ni prvi ni poslednji iz sela, ali posle toga oni, čitava familija, nisu razgovarali, nisu ni pogledali kovača Radovana Smušića. On je strica prijavio onima u kožnim mantilima. Otac je stalno šetao po kući, nervozan i nespokojan, pričala joj je majka o tome, i govorio da sve doušnike treba proterati i seme im zatrti.
– Ti doušnici, to je najgora sorta. To nisu ljudi, to je gamad.
– Mnogo se nervirao, jadnik, kad se to dešavalo sa tvojim stricom. Jednom će kap da ga udari, kad se iznervira – kazala joj je majka.
Nataša je zato stalno pazila da ne kaže nešto loše što bi oca moglo da uznemiri. Nije htela da ga laže, sačuvaj bože, nego ona to, da ga kap ne strefi.
Pa kada je neko prijavio da slave Svetog Nikolu, a otac odmah zbog toga izgubio posao u opštini, tako da je sa ženom morao da se vrati na selo, sa bebom u pelenama, pričala joj je majka o tome, samo je duvao po kući i govorio: „Prokleti doušnici, seme im se zatrlo!“
A onda, kad su krenuli ratovi, pa on uzeo iz neke napuštene kuće mali, jeftin korejski tranzistor i doneo u selo, a da nikome dlaka s glave nije falila, nekom se pohvalio, malo popio u mehani, a taj odmah otišao i prijavio ga. Dolazila je milicija, toga se i Nataša sećala, tih strogih, neljubaznih ljudi koji su ispreturali celu kuću, ko zna šta tražeći, a otac im je odmah rekao da je uzeo samo jedan tranzistor, da bi mu prekraćivao sate bez pucnjave i uveseljavao saborce.
– Kakav ratni profiter, ljudi, o čemu vi to pričate?! Zar će svet da propadne zbog jednog tranzistora?! Da sam znao da će toliku buku da digne, kunem se, pojeo bih ga.
Bila je mala. Musava i preplašena se šćućurila uz majčinu suknju koja je mirisala na znoj i surutku, ali je njoj davala sigurnost i mir.
– Prokleti doušnici, prokleta vlast, nikad nikome dobra nije donela! – uzdisao je otac kad se vratio iz pritvora. – Razbojnici okolo slobodno šetaju, a ja sam antielemenat. ‘Bem ti državu koja se mene boji!
Pa kad je počelo da se priča da je Mladić pobegao u brda. Otac krenuo da kosi, a patrola ga presrela i pitala da li je čuo gde se skriva, ima li jatake, da li je negde sreo sumnjive ljude koji bi mu ličili na Mladićeve vojnike, a on im, onako mali i nikakav, mada drhteći, sve su mu se čakšire tresle, naoko mirno rekao:
– Ako vam treba, tražite ga sami. Nisam ga sreo, a i da jesam, ne bih vam kazao. Mene ste našli da pitate. Najviše mrzim doušnike.
Istamburali su ga na licu mesta, danima ih posle sve troje pratili, ali otac im je rekao da ne brinu.
– Šta nam mogu, samo da nas muče. A muke dođu i prođu. Ostaje nam ono što smo radili. Treba živeti sa tim.
Nije joj bilo lako da slaže oca kad je bila u gradu na igranci, pa se vratila s jutra, da mu kaže kako je sve u redu i da ga gleda u te sitne, pronicljive oči koje su kao svrdlo bušile do duše, uvek nepoverljive i nekako urokljive. Kao mačak kad vreba majčino slučajno ispušteno klupko vune za očev prsluk, tako bi joj se upiljio u zenice. Ne bi ni trepnuo.
– Znači, bila si dobra?
Šta da mu kaže, kako da mu prizna? Zar da ga unervozi, da se šlogira? Uostalom, šta mu je značilo to dobra? Bila je dobra. Srećko je rekao:
– Najbolja si. Neverovatno kako vrtiš tom malom guzom, opaka si, mala.
Imala je taj dar da ume da se podmetne pod muškarca i da odmah zna šta treba da radi, kako mu je po volji. Umela je da igra po krevetu, livadi, u ambaru, šupi, gde stigne, gde je odvedu, kao što je nekad letela lakonoga po pozornici dok muzika svira šotu. Tu je naučila taj vrtiguz, te pokrete koji su muškarce izbezumljivali.
NJoj je bilo svejedno. Ništa nije osećala. Bilo joj je drago što je njima lepo, ali da kaže da joj telo uživa u tome, to bi bila laž. Imala je ona svoju zabavu. NJoj je muzika svirala u glavi, ona je igrala, a muškarac nad njom, pod njom, uz nju bi jaukao i vrištao, nemoćan da se kontroliše od talasa koji su mu zapljuskivali telo zadovoljstvom.
Kada je Sreten, jedan od najimućnijih momaka u selu, došao kod njenog oca, svi su mislili da će je zaprositi. Vukla se sa njim već nekoliko meseci. Kad on pogleda starog i ni pet ni šest, nego će reći:
– čika Momčilo, došao sam samo da prozborimo nekoliko kao muškarci.
– Hoćeš li ti, sinko, da popiješ štogod? – upita ga otac.
– Ma, jok, samo ovo da kažem, pa moram da se gubim, toliki me posao čeka, nemam vremena za divan.
– U redu, brajko, slušam. Gukni!
– Ova vaša ovde, Nataša, počela je da se kurva s kim stigne. Ne bira. Pa, kao velim, bolje da vam ja kažem, nego da vam sutra donese neko kmekavče u kuću a da ne zna ni čije li je.
Otac je pobeleo kao onomad deda Milovan kad mu stade srce.
– Šta ti to pričaš, crna nesrećo?
– Ja vam rekoh istinu, a vi vidite kako ćete to da presečete.
– Gubi se, pas ti mater, da ti ja ne presudim, odmah ovde! Beži!
Pošto se momak uplašio, iznenađen Momčilovom reakcijom, nije mogao ni da se pomakne. Ovaj brzo ode do ormana, uze dvocevku i uperi je u jadnog momka.
– Beži! – prosikta ponovo. – čuješ li ti mene, majčin sine?
Kao da se prenuo iz obamrlosti, Sreten pojuri napolje, a mati i Nataša za njim. Ona nije smela da se okrene, od straha da će je otac ubiti na mestu, kad već drži pušku u ruci.
– Jeste li videle, upiš’o se u gaće. Smrdljivi doušnik!
I ni reč više nije prozborio o tome. Zato joj je bilo još teže. Mislila je, nikad više nikom neće dati da je dodirne, ali nešto joj nije dalo da odbije muškarca, nekako je bila tako vaspitavana, da posluša. Hoćeš s mene u ambar. Hoću. Hoćeš u pilanu. Hoću. Hoćeš u mlin. Može. Sve tako.
A volela je da se ljubi. Baš volela. To je Nataši bilo lepo. Kad se privine uz nekog kao svitak i kad ne mora da se migolji, nego zažmuri i pruži usne. Onda zadrhti, kad oseti muški dah, nešto prođe kroz nju, prostreli je kao munja, ali to brzo prođe. Za tren nestane i postane opet nezanimljiva, uvek ista igra pod telima koja se smenjuju, jer nijedno nije uspelo da u njoj probudi ritam muzike iz njene glave. Zato je odlučila da studira filozofiju, da pokuša da pronikne u tu svoju falinku, u taj deo prirode koji je toliko različit od svega što je bila. Uvek se isticala. Najbolje je pevala, umela da piše, da glumi, najbrže shvatala lekcije, dobro, nije volela matematiku, uh, kako joj matematika nije ležala, jedva se izborila za četvorku, da joj ne pokvari uspeh, ali s muškarcima je bila krpa kojom su brisali oznojene zadnjice posle seksa. Kr-pa!
A onda je upoznala Tonija. Upisala je master i otputovala u đenovu, da poseti koleginicu sa studija. Bila je briljantan student. Toliko dobra, da se momci nisu usuđivali da joj priđu. Ponovo bi se zadevičila da nije bilo odlazaka u selo, na odmore, kod svojih. NJeni stari momci nisu imali zazora zbog toga što su znali da u Beogradu uči velike škole. Ona je bila njihova mala „radodajka“. Umeli su sa njom. Jer, Nataša nikada ne bi prišla muškarcu, ne bi mu čak dala ni sitan, mali znak da joj se dopada. To je njoj bilo neženstveno i nekako kurvanjski.
„Žena mora da drži do sebe“, mislila je. „Jedno je kad te kogod pita, pa pristaneš, to je u redu, ali da se sama nudiš, jao, sramota.“
I evo, sad ovo, baš njoj da se desi. Mislila je da će Toniju odmah reći, da među njima ne bude tajni. Morala je da mu prizna, da bi mogli da nastave zajedno.
A šta da mu kaže? Slušaj, otišla sam do bara, popila dva martinija, zavrtelo mi se u glavi, pa sam pozadi, u toaletu, na samom izlazu, srela starog školskog druga. On je inženjer, nekad smo imali nešto kao vezu, mada ja, znaš, nikada i nisam imala prave veze, do tebe. Nisam umela da ne dam, imam tu falinku u glavi, a i s tobom bi bilo isto samo da sam razumela šta tražiš. Dala sam ti, čim sam naučila italijanski. Eto, i ovog momka nisam mogla da odbijem, ne zato što nam je bilo lepo, sačuvaj me bože, samo uz tebe osećam neki mir, nego što me je lepo pitao. Kako da ga odbijem?
„Zar to da kažem mužu? On je toliko ljubomoran i ponosit čovek. To ne bi mogao da podnese, tu ljagu na obrazu. Vratio bi se, našao momka i ubio bi ga odmah, na licu mesta. Zar da budem doušnik, da mi se tata prevrće u grobu. Ne, to nikako“, zaključila je Nataša.
Otac je govorio da muke dođu i prođu, da ostaje ono što smo radili, da treba živeti s tim. Samo da sada ćuti, da spase život tom nesrećnom Aci iz starog kraja, pa će lako živeti sa tim.
Onda se zadovoljno nasmejala, zabacila glavu, pogledala Tonija još jednom, zavodljivo i meko i pogladila ga po ruci dok je gliser sekao duboke, modre talase, a vazduh mirisao na borove.
