Šta ti je Žabica, gde nedavno upadosmo na selo sa jednom privatnom filmskom produkcijom, u kasne sate, i u noći punog Meseca, do obično hercegovačko selo, koje u ljutom kršu nad terasastim dolinama i njivama, vene i dogoreva u, ovom, očito nenaklonjenom vremenu.
Selo, pamte žitelji, imalo nekad 80 porodica, danas – ukupno 22 stanovnika. Pola muškarci, pola žene… Najstariji Tripo Gaćina sa 95, najmlađi Boban đurić sa 32 godine. Malo poljoprivreda, malo stočarstvo, malo šumarstvo – misli se na seču ogrevnog drveta – i to je sve. A neke nejasne i teške sete se u tim rečenicama nabralo mnogo. Podsećaju se vremena kada je Žabica brojala po 28 studenata, hvale se da im je crkveno zvono bilo najzvučnije u staroj Hercegovini: „čulo se na Obzir i na Hrgud!“, vele, bez jaka dokaza. Ističu da su im preci kazivali kako je tuda prolazio „put svile“… I nekako, kako priče idu ka tim starijim vremenima, i taj put, i život ondašnji, postaju sve sjajnije, bleštavije, zanosnije i uznesenije. Dok se, napokon, skačući kroz vekove, sasvim ne zakorači u područje legende.
Tužna vest
I kad je umrla kraljica majka, 2002. godine na Uskrs u 101. godini, gledajući snimke sahrane, đuro je s tugom rekao: „Pokoj ti duši, doista si lepo poživela… I umrla mirno u snu. A, evo, i ja dočekah penziju, a da ne zaradih nikad bolju ni lakšu nadnicu od dana kad sam te nosio na „Hamleta“.
A, prema njoj, u ona davna vremena, jednog uzavrelog letnjeg dana, ovuda je sa slugom prolazio princ Rastko Nemanjić. Umorni, prilegoše u hladu brestova kod Donje lokve, ali od kreketa žaba ne mogahu zasniti. Pa će princ slugi: „Reci im da prestanu!“ Sluga se primače vodi i viknu: „Stanite, ptice!“ I, žabe utihnuše. Kad okrepljeni krenuše dalje, seti se princ da im je zaboravio reći da sad mogu nastaviti, pa posla slugu nazad da im to poruči. No, kad ponovo priđe onoj vodi, sluga viknu: „Pevaj, ptico!“
Sustigavši princa, nastaviše dalje, ali pošto i suton beše pretopao, umor ih nanovo svlada, te se raspremiše i zakonačiše kod Gornje lokve. Princ preko sluge, opet naredi i tim žabama da utihnu. U zoru, kad se rasaniše, zapovedi mu: „Reci im neka nastave…“ Sluga priđe vodi, pa će: „Pevajte, ptice!“
Na tri strane
Od tada do danas u Donjoj lokvi uvek peva samo jedna žabica, a u Gornjoj pevaju sve! No, baš po toj jednoj jedinoj žabici iz Donje lokve – i ovo selo dobi ime Žabica. Potom izbi polemika. Bučna, južnjačka, u osnovi bezazlena: beše li to princ Rastko ili sveti Savo, kaza li sluga „stanite, ptice“ ili „stanite, žabe“… Uzavreše strasti, pa svako brani verziju koju je u detinjstvu čuo. Ne bi se do zore rasplelo, da njihov dobar znalac, a naš vozač Dragan Sulaver, koji nas je u kombiju dovezao iz LJubinja, jer već nagovestismo da „put svile“ sada nije nimalo svilen, ne kaza:
– Pustite filmsku ekipu neka to rasplete, a nastavite s pričom kako vi živite! To je zanimljivije.
– Kako živimo? – jetko će na te reči Mišo đurić, koji je pre dve godine ostao bez posla u kasarni Vojske Republike Srpske u Trebinju i sada kombinuje život na relaciji selo-grad. – Žena mi radi u trebinjskom „Novoteksu“, četvorogodišnju kćerku Miljanu čuva tašta. Troje nas je na tri strane… Ovde sam posejao nešto šargarepe, čekam da vidim na šta će izaći. Teško je, neizvesno. Pravo da ti kažem, najbolju dnevnicu u životu sam imao dok sam lovio zmije otrovnice – osamdesetih godina! Ostajalo bi mi čisto po 150 nemačkih maraka dnevno! Šarke i poskoke su otkupljivali i vozili u Brezje kod Zagreba, gde su ih koristili za proizvodnju zmijskog protivotrova… E, da hoće opet oživeti otkup zmija!
– Ma pusti zmije, jadan ne bio – na to će, šeretski namigujući penzioner đuro Gaćina. – Da hoće doći engleska kraljica da je đuro malo pronosa!?
Mi smo sad pomalo zbunjeni, ali đuro na to ne obraća pažnju: „Ja sam svoju najbolju nadnicu zaradio u Dubrovniku noseći šezdesetih godina englesku kraljicu da gleda „Hamleta“. Znaš ono: „Biti ili ne biti pitanje je sad“? Radio sam sa zemljakom Markom Sulaverom na Dubrovačkim letnjim igrama, kao majstor za koješta – od postavljanja scena do lepljenja plakata.
– Kad, jednog dana u prostorije Igara banu silna svita, među njima starija i sitna žena. Kažu mi: „Ovo je engleska kraljica, gledala bi „Hamleta“ na Lovrijencu, ali od Pila do vrha tvrđave Lovrijenac je 360 stepenica, ona to ne može savladati. Nego, vele, trebalo bi do večeras skovati fotelju na nosiljkama, pa da je gore iznesete. Biće dobro plaćeno. Posle te rečenice nije trebalo pitati „hoćete li“, naravno da hoću. Behu nas dve grupe – po četiri nosača. Bilo je i više od 360 stepenica, ali izneli smo je, na ramenima, bez teškoća. Laka kao perce, činilo mi se nema ni trideset kila! Bila je to kraljica majka. Posle, kad sam se skućio, kupio televizor – uvek kad bih je video, ja bih se setio one nosiljke.
Zgodna dama
Mada je od Žabice do Dubrovnika jedna planina (Ilija) i nekoliko brda, žargon se stravično razlikuje, a to će naš junak đuro i njegov kolega Marko Sulaver zaključiti „iskustvom na sopstvenoj koži“.
– E, ja – nastavlja đuro koji selu daje najvedriji mogući ton. – Priđe ti meni i Marku u Dubrovniku jedna vrlo zgodna mlada dama. Ni pet ni šest, nego će: „Bi li vi žicali?“ Lecnusmo se. Zbunjeni. Ko bi se tome nadao? Gledamo je: lepotica, nema dva pedlja širine u pasu, pa se zgledasmo. Ona će opet: „čujete li vi šta vas pitam? Bi li žicali?“… Ma bih, rekoh, trudeći se da delujem što sigurnije. „E, pa pođite za mnom“. Na to munem Marka laktom, pokazujem: ona sitno hoda, ne osvrće se. Priča nam, onako preko leđa, kako joj je muž na moru već pet meseci, navigava. Mi se, brate, u sebi radujemo. A Bogo moj, kad nas uvede u dvorište! Velika kuća, gotovo palača… Ona uza stepenice. Mi za njom. Ha, sokole! Kad otvori vrata velike sobe, tek postavljen parket. „Evo, veli, tu su vam žice, ižicajte mi ovaj parket, pa kad završite pređite u ove druge sobe, i tamo su ga majstori taman danas postavili. Pošteno ću vam platiti“. E, jesmo se tu umorili i naprašili trljajući žicom, a sve, posle, danima jedan drugog podbadajući: „Žicaš li, Marko?“ „Žicaš li, đuro?“ A nju, lepoticu, gotovo više nismo ni videli. Umesto da nas nadgleda, ona je dovela nekog starog čoveka, koji se, navodno, razume u kvalitet tih radova, pa će on procenjivati. Mi smo se smarali, dok nismo otkrili da stari voli čašicu, tada mu mi skočimo po piće na naš trošak, a što je pića bilo više, kriterijum mu je bio sve blaži. Primi nam radove, dama nas obilato isplati. Ali kad god bi posle u Dubrovniku neko spomenuo žicanje, mi bismo se poizmakli od njega.
Biti ili ne biti
Na Dubrovačkim igrama bi đuro dobio besplatno po pet, u to vreme vrlo skupih karata za tu kultnu predstavu. Po danu bi to razglasio mladim Dubrovčankama, pa bi ih uveče bacio u „hamletovsku dilemu“:
– Rekao bih svakoj mladoj dami da je čekam gore na ulazu, pa kad se ona umori od hodanja uz onih 360 stepenica, ja mašem kartom i kažem: „Dobićeš je, ako ćeš posle predstave sa mnom na plažu… i noćno kupanje“. Dešavalo se da se ona koja bi prva došla snebiva. Onda ja izvadim još četiri karte i kažem: „Požuri s odgovorom, jer, kao što vidiš, još četiri se za tobom penju! Dakle, biti ili ne biti pitanje je sad!“ Eeee, bilo je… .
Odmiče tako noć, a kroz đurine priče defiluju prinčevi, kraljice, jedre mlade dame, legende, istinite priče – smeh, drame, zavrzlame… A u selu, koje se iz godine u godinu smanjuje, ćuti ono najzvučnije zvono stare Hercegovine zaliveno srebrom punog avgustovskog Meseca. A iz Donje lokve oglašava se ona jedna žabica.
