Na kraju smo još jedne godine, proste. Iskreno, proste godine su mi mnogo draže od prestupnih, ne samo zbog tog jednog 29. februara i raznih sujeverja o čudima vezanim za prestupne, već zbog blaže odrednice koja me više podseća na jednostavnost, a manje na prostakluk. U stvari, prostima ili prestupnim činimo ih samo mi, živeći ih.
Meni već izvesno vreme nikako nije jasno kako to da sve brže i brže prolaze, a da ne stignem da ih uhvatim ni za glavu ni za rep, a naročito mi nije jasan fenomen tog ubrzanog kretanja – što mi sporije hodamo, to godine brže „prolaze nervoznim korakom“. Mi bismo radije da ih oduzimamo, nego da ih sabiramo. Eto, kao da sam juče pisala ovaj pregled za prošlu godinu, kao da sam juče pakovala i raspakivala božićne i novogodišnje poklone, kao da sam juče…
Po čemu ćemo 2006. pamtiti, pitamo se na kraju svi, ipak zadovoljni što nije bila još jedna od onih – ne ponovila se. Kosovo još nije razrešeno, Hag je i dalje kamen spoticanja, suđenje za ubistvo premijera đinđića još uvek traje, nove afere se tek otkrivaju, globalno zagrevanje postaje važnije od međunacionalnog hlađenja. Putovanja više ne predstavljaju uživanje, na sve strane nas skeniraju i rendgenima nam broje
rebra, a važne životne odluke svode se na to hoćemo li uspeti da nabavimo najnoviji I-Pod, ili će nas neki još noviji, surovo se utrkujući sa našim strpljenjem, preteći.
Što se nas sa ove strane bare tiče, proteklu godinu pamtićemo po bratimljenju Ilinoisa i Srbije, sećaćemo se nasmejanih lica Blagojevića i Tadića, dok su povelju potpisivali. Blagojeviću se posrećilo na novim izborima, a Tadića izbori tek očekuju, pa široki osmeh mora zadržati sve do kraja januara. Bratski zagrljaj možda i donese neke konkretne rezultate, ukoliko guverner (možda) uskoro otputuje u Srbiju.
Pamtićemo je i po otcepljenju Crne Gore (ili se to zove osamostaljivanje), ali i o izglasavanju novog srpskog Ustava. Srbi iz dijaspore „nisu ohrabrili“ na tom glasanju, svima dokazujući da su se samo borili za pravo glasa, a ne i za pravo da ga, ustvari, upotrebljavaju. Zauvek ćemo pamtiti da je za novi Ustav Srbije u čikagu glasalo 27 Srba.
Posetili su nas i princ i princeza Karađorđević, u organizaciji ovdašnje kancelarije „Lifeline““, sretali se sa Srbima, ali i sa Amerikancima, skupljali novac za decu i bolesne u Srbiji. U Vašingtonu je intenzivirano lobiranje za srpske interese, pa iako zlobnici kažu da je za sve kasno, lobisti veruju da za ovu vrstu posla nikada nije „minut do dvanaest“, računajući vreme po nekom njihovom čudnom rasporedu časova.
Bila je ovo godina Nikole Tesle, i uz dužno poštovanje velikog jubileja propraćenog mnogobrojnim koncertima, izložbama, tribinama, seminarima, okruglim i četvrtrastim stolovima, ne mogu da se otmem utisku da su se mnogi o 150-godišnjicu rođenja genija ogrebali, koristeći je za svoje lične promocije i bolesne ambicije. Znam, reći ćete, bolje da Teslu slavimo nego da o njemu ćutimo, ali bi meni lično više prijalo da smo ga slavili uz malo više stila, poštovanja i otmenosti, koje smo upravo od njega do danas mogli naučiti.
Pohodili su nas, naravno, mnogobrojni umetnici i zvezde estrade. Gostovala su nam pozorišta, vrhunski glumci i muzičari. Ušetali smo u Milenijum park sa Goranovim „Orkestrom za svadbe i sahrane“. Gledali smo „Šine“ i „Hadersfild“ u TUTINOJ produkciji i osmotrili „Postere Beograda“ na Dejli plazi. Imali smo Srpski dan i na Kapitol Hilu i na Nejvi Piru. Pevali smo sa svim pevačima „Dugmeta“ i još nam zvoni u ušima.
Dobro je, svršilo se, skoro da je i ona otišla. Srećni smo da smo je nadživeli i da smo je se rešili, dovoljno snažni da u glas poželimo
– Srećna nam prosta 2007.
