Nesreća nikada ne ide sama. Dokaz za ovu narodnu izreku jeste i sudbina romske dece koja su sa svojim roditeljima proterani iz južnog dela Kosovske Mitrovice. čak 311 mališana romske nacionalnosti, mlađe od 14 godina iz izbegličke kolonije pored Kosovske Mitrovice, zatrovano je olovom i arsenom, a u krvi 45 dece koncentracija otrova bila je 300 puta veća od dozvoljene.
Tako su proterani Romi, njih oko 8.000, iz južnog dela Kosovske Mitrovice „upali“ uz pomoć međunarodne zajednice u još jednu nesreću. Bežeći od razularene šiptarske mase 2004. godine, a pod pritiskom međunarodnih snaga naselili su prostor u severnom delu Kosovske Mitrovice koji je zatrovan olovom i arsenom.
I nesreća neslućenih razmera je krenula, a otkrivena je zahvaljujući velikoj upornosti opštinskog rukovodstva severnog dela grada i lekara srpske bolnice. Formirane mešovite lekarske ekipe samo su konstatovale da su ova deca na korak od tragedije. I ova nesreća trebalo je da bude zataškana. Na to nisu pristali lekari srpske bolnice, odmah su obavestili sve relevantne međunarodne organizacije, nevladin sektor, Svetsku zdravstvenu organizaciju, UN…
– Nismo dozvolili da se tragedija sakrije. Romska deca su otrovana, najteži slučajevi lečeni su u Beogradu, a oni nešto manje zatrovani hospitalizovani su u bolnici u severnom delu Kosovske Mitrovice. Ali, opasnost po ove unesrećne ljude i njihovu decu nije prošla. Uzrok ove tragedije nije otklonjen, romske porodice ostavljene su da i dalje žive u Kablaru, Žitkovcu i česminom luku, mestima koja su odavno zatrovana olovom i arsenom, čija su zemlja i voda pune ovih otrova, a sada su i deca zatrovana – počinje tragičnu priču dr Milan Ivanović, direktor bolnice u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Još 2005. godine u kragujevačkoj bolnici umrla je jedna romska devojčica. Sumnja se da je preminula zbog velike koncentracije olova u krvi, ali to nikada nije potvrđeno. Sada smrtnih slučajeva može biti jer nisu nastavljena lečenja ove dece. Nisu, jer međunarodna zajednica nije obezbedila novac za ishranu, a jaka i kalorična hrana je bila ključni momenat u lečenju.
Alarmirane su sve humanitarne organizacije koje se bave izbeglicama i ljudskim pravima, upoznate su i Ujedinjene nacije. Pronađeni su najbolji lekovi, iz SAD u Beograd poslate su ubrzo potrebne količine, a zatim i u Kosovsku Mitrovicu. No, priča i objašnjenja koja slede otkrivaju svu površnost, pa i neodgovornost međunarodnih humanitaraca.
– Posle nekoliko meseci lečenja, naknadnim analizama utvrđeno je da je prisustvo olova u krvi otrovane dece smanjeno za 30 do 40 odsto. Dalje lečenje trebalo je da se nastavi ishranom i dislokacijom. Međutim, zbog nedostatka novca i odsustva razumevanja međunarodne zajednice stalo se na pola puta. I sada su ova deca samo u božjim rukama – objašnjava za „Vesti“ pedijatar mitrovačke bolnice dr Zoran Savić.
Bivša vojna zgrada u kojoj sada žive romske porodice poslednji put napuštena je 2006. godine pošto je u telima francuskih vojnika otkrivena ogromna koncentracija olova i arsena. Iako su za ovu činjenicu svetski moćnici znali, uselili su Rome. A oni, da bi preživeli, tope stare akumulatore i dodatno se truju!
Ko je od ove dece i njihovog zdravlja digao ruke, otkriva doktor Ivanović:
– Osam hiljada Roma živelo je u najlepšem južnom delu Kosovske Mitrovice. Šiptarskim zulumom i uz „nemešanje“ međunarodnih snaga oni su proterani sa svojih vekovnih ognjišta, a njihove kuće su spaljene. Tek kada je posao proterivanja završen „umešala“ se međunarodna zajednica. Rasporedila je porodice na pomenute lokacije – kako je rečeno – privremeno. Pošto je vreme odmicalo, 2005. tražili smo da se Romi izmeste sa tih lokacija. Došli su i Rome uselili u napuštenu vojnu zgradu samo pedesetak metara od prethodne lokacije, koja je bila napuštena upravo zbog zatrovanosti.
No, i pored toga, kaže Ivanović srpsko rukovodstvo severnog dela Kosovske Mitrovice nije se predavalo. Zahtevalo je da se Romi vrate na svoja ognjišta. Međunarodne snage nisu to dozvolile jer su znale da su Šiptari na njihovih placevima već sazidali kuće. To su prećutno aminovali Kfor, Unmik, Svetska zdravstvena organizacija i Međunarodni Crveni krst. Samo neznatan broj Roma uspeo je da se vrati, ostali su osuđeni na trovanje naočigled ovih mirovnjaka
koji su zbog nemešanja direktno učestvovali u ovoj tragediji.
