PROTEST
KAZNA UMESTO NAGRADE
Mislila sam da će mi srce prepući od tuge, a glava eksplodirati od besa dok sam gledala kako moje komšije Erika i Marijus Imbri utovaraju u kamion kutije pune odeće, obuće, lekova, sanitetskog materijala i drugih pomagala za bolesne i kreću put Rumunije, svoje domovine. Svu tu pomoć sama sam skupila i nameravala da pošaljem u Srbiju mojim sunarodnicima. Nažalost, vlasti mi to onemogućavaju. Autoprevoznici više ne prihvataju da prevoze humanitarne pošiljke, jer na granici ne samo da zadržavaju pakete dok se ne plati porez na dodatu vrednost, nego i podnose prijave protiv vozača i firmi za koje rade.
Cenim napore „Vesti“ da održi rubriku Humanitarni most i pokušaj da nađe rešenje za dalju dopremu pomoći sirotinji u našoj zemlji. Znam da će i uspeti u tome jer, citiraću vaše novinare „kad ima volje, ima i načina“.
Ali, zar treba tražiti tajne kanale i sporedne koloseke da bi se pomoglo ljudima koji pate? Ovo pitanje upućujem našoj novoj demokratskoj vlasti koja je rešena da nas „uvede u Evropu“, pa ko živ, ko mrtav.
Nisam završila ni pravni, ni ekonomski, ni medicinski fakultet, ali jesam fakultet života i zato sebi dajem pravo da kritikujem način vođenja politike. Znam da je jedan od uslova za priključenje međunarodnim organizacijama pravno uređenje zemlje u skladu s evropskim standardima. Živim u Nemačkoj 40 godina i znam da je porez ovde jedna od najvećih obaveza i da se nikome ne prašta, ali znam i kako su uređene druge oblasti kao zdravstvo i socijala. Znam kako je i u drugim državama koje prolaze kroz tranziciju jer u komšiluku imam ljude iz drugih jugoslovenskih republika, Rumunije i šire. Otuda znam da nigde ne postoji porez da dodatnu vrednost za humanitarne pošiljke i da se u te zemlje administracija oko uvoza pomoći završava telefonom.
A kod nas, kao da smo najbogatija zemlja na svetu, apotekarskom vagom se meri kome i zašto se pomoć upućuje, kakvog je kvaliteta i koliko vredi, a s druge strane, crne hronike su pune informacija o samoubistvima ljudi koji nemaju od čega da žive. I ta druga silna ubistva i kriminal svake vrste posledice su siromaštva i umesto da se stimulišu svi oni koji mogu i žele da pomognu i spreče tragedije, proglašavaju se nepoželjnim. Autoprevoznici koji su naše pošiljke najčešće besplatno prevozili umesto da budu nagrađeni, sada se šikaniraju i predaju sudijama za prekršaje. Isto je i sa donatorima. Plati porez, pa pomozi i spasi nečiji život, a ako probaš da „prošvercuješ“ dobročinstvo naći ćeš se na istoj listi sa kriminalcima.
Što se mene tiče, ja neću odustati od humanitarnog rada. Za Uskrs ću doći u Srbiju i napuniti gepek autobusa poklonima za moje štićenike. Nije mi do putovanja i trošenja para jer i njih bi poslala nekom ko jedva preživljava, ali kad se mora nije teško. Ako mi budu pravili probleme, umesto globe, vratiću im pasoš i tako stvarno i simbolično pokazati da Srbiju i Crnu Goru (tužne ostatke naše prelepe Jugoslavije koja se raspala jer smo hteli hleba preko pogaču) više nije moja domovina. U rodni Beograd nikada više neću doći, a ostatak života provešću u Nemačkoj s tugom se sećajući zemlje koju je Tito vodio i koju je, kao i njega, ceo svet poštovao.
ŽIVKA KOGEL,
Landau, Nemačka
