Nije li malo čudno što se drama (sa elementima tragedije i farse) pravi sada, kada razlike između rivala praktično i nema
Srbiji opet preti postizborna drama, iako, paradoksalno, rezultati nikog iole upućenog nisu mogli iznenaditi, s obzirom na to da su oni – bar kada se radi o odnosu između dve najveće stranke – već mesecima vrlo slični, sa svega nekoliko procenata prednosti na jednu ili drugu stranu. S tim da su na kraju i jedni i drugi dobili nešto manje od očekivanog, a SPS nekoliko procenata više, što je Ivicu Dačića i učinilo pr(a)vim pobednikom ovog još neokončanog izbornog ciklusa.
Zapravo, jedino pravo iznenađenje ovih izbora, mada je čak i ono bilo donekle naslućivano, jeste to što su radikali skliznuli ispod cenzusa, sa velikim šansama da tu i ostanu. Interesantno je da se o tome u medijima veoma malo govori. I možda čitava ova aktuelna naprednjačko-dverjanska galama o pokradenim izborima – što ne znači da nije bilo, što bi rekao Velja Ilić, kraduckanja, a posebno muljanja sa nevažećim listićima – pored ostalog, ima za cilj i da malo zabašuri udeo ove dve stranke u udruženom poduhvatu potapanja radikala kao i ovakve i onakve, ali nesumnjivo dosledne, proruske, antievropske i antihaške srpske parlamentarne stranke sa dvodecenijskim stažom. I, što je posebno važno, stranke koja je uvek među prvima objavljivala najtačnije izborne rezultate, nezavisno od toga da li su joj oni odgovarali ili nisu.
Mnogi će se zbog toga sada radovati, i to ne samo oni sa antiradikalskog, prozapadnog dela političkog spektra. Naprotiv, verovatno su zbog toga najsrećniji upravo naprednjaci, a trljaju sigurno ruke i oni u DSS-u, računajući da bi ponekim razočaranim radikalom mogli malo ojačati svoju infrastrukturu i sve starije biračko telo. Nisu, razume se, nesrećni ni u DS-u, a pogotovo su zadovoljni po EU kancelarijama i ambasadama.
Pokazalo se da Srbija ipak nije Penelopa i da se sa na početku druge decenije dvadeset prvog veka sa parolom Srbija čeka Šešelja ne može uraditi mnogo. No, za cenzus bi verovatno i to bilo dovoljno da se Šešelj kandidovao lično, da su se malo manje bavili izdajnikom Nikolićem i da u poslednjim danima kampanje mediji poput RTS-a, Kurira i Presa nisu krenuli da dižu Dveri.
Znajući da nemaju bog zna čime da se pohvale, sem đilasovim mostom i nešto ,,Mrkonjićevih autoputeva i obilaznica, u vladajućoj stranci su zaključili da im je jedina šansa da igraju na rascepkanost opozicije i dezavuisanje naprednjačke alternative. I, za razliku od ostalog, u tome su bili prilično uspešni.
Znalo se unapred da je bajka to da će mnogi nekadašnji Tadićevi birači sada glasati za naprednjake, kao što su se, navodno, neprestano zaklinjali i obećavali u nameštenim javljanjima i komentarima po internetu i radio Fokusu. Naravno da neće. (Na kraju su SNS i SRS u zbiru dobili nešto od onoga koliko su na prošlim izborima imali jedinstveni radikali.) Ali su neki, realno ljuti i objektivno razočarani, evroreformski birači možda mogli glasanje da preskoče. I upravo to ko će u poslednji čas ostati kod kuće, a ko će ipak izaći, jeste ključ uspešne kampanje i ono što uvek unosi dozu neizvesnosti u izborna odmeravanja.
Zato verujem da osnovni razlog ovog SNS protesta upravo i jeste da obodri i motiviše svoje malaksale i razočarane birače, kojima su godinama punjene uši pričom o sigurnih od 35 do 40 odsto i najmanje deset odsto prednosti nad žutima. I kako sada te birače motivisati da izađu kad se raspršio sanak o konačnom dolasku na vlast? U tom smislu, ma koliko bio riskantan, protivrečan, neodgovoran i nelogičan (pokradeni smo, pozivamo na ustanak, ne priznajemo rezultate, ali i idemo u drugi krug), Nikolićev potez ipak nije potpuno besmislen. Da nije krenuo sa pričom o krađi, on bi ovog puta u drugom krugu izgubio, takoreći, rutinski, izlaznost bi bila mnogo manja, apstinenata bi bilo na obe strane, a presudili bi sigurni glasovi i partijska infrastruktura. Ovako je ulog podignut, strasti usplamsale, priča o izbornoj krađi pokrila dogovor o vladi DS-a i SPS-a, a lopta prebačena u dvorište demokrata gde su već pomislili da su izbori završeni i zato im je trebalo čak nekoliko dana da se snađu i odgovore. Nikolić sada rizikuje katastrofu, ali može da se nada i čudi. Plus ima odličan alibi ukoliko ishodom ne bude zadovoljan.
Na kraju, nije li malo čudno da su pre četiri godine Nikolić i Vučić bili mnogo mirniji i opušteniji nakon poraza u predsedničkoj trci, iako je on bio zaista tesan i premda ni tada nije bilo ništa manje glasina i čudnih izveštaja sa terena? A još je neobičnije što se drama (sa elementima tragedije i farse) pravi sada, kada razlika između rivala praktično i nema, odnosno kada su svedene na to ko će brže i bolje da nas vodi ka EU i da li je bolja (đilasova) narodna kancelarija, ili pak ona (Vučićeva) za brze odgovore. Drugim rečima, stiče se utisak kao da ih je tada sa demokratama povezivalo nešto manje vidljivo, a opet mnogo jače od tada očiglednih i dramatičnih ideoloških razlika, kao što su Kosovo, Hag, EU… I izgleda da ih upravo ta mutna političko-poslovna pozadina danas razdvaja i čini ovako nepomirljivim protivnicima, mnogo većim nego što su onda bili.
Drugim rečima, nisu li možda tada, pre četiri godine, pala neka obećanja i dogovori koji su se u međuvremenu izjalovili? Tačno je da razvodi mogu da budu bolni, ali najviše frustracija i elektriciteta uvek ostavljaju nerealizovane veze.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao
