Пише: Академик проф. Радмила Тонковић из Београда
Академију поводом 154. године од рођења Проте Стевана Димитријевића, организовали су Центар за културу и уметност Алексинац, на челу са директором Мајом Радоман-Цветичанин, као и Огранак САНУ из Ниша.
Вече је отворила публициста и биограф легендарног Алексинчанина проте Стевана Димитриjевића Зорица Пелеш, чију смо изванредну, надахнуту и препаметну беседу с неописивом радошћу могли да чуjемо и уживамо у излагању увек нових чињеница из живота и рада Проте Стеве Димитријевића. Говорити са толико пиjетета о анђелу Божиjем за Jужну Србиjу, како је Проту назвао владика српски Николај Велимировић, може само истински патриота, прави познавалац живота и рада проте Димитриjевића и предани истраживач, какав jе госпођа Пелеш. Име Проте Стевана Димитријевића дуго није спомињано, чак ни у његовом Алексинцу, где је рођен 1866. године. Тек је у лето 2001. године, када је Зорица Пелеш из Београда објавила биографију Проте Стевана Димитријевића, име овог великог патриоте, верника, доброчинитеља и православног свештеника поновно оживело у народу. Прва величанствена промоција ове књиге је одржана у сали Српске Патријаршије у присуству и по благослову Његове светости патријарха Павла, једног од Протиних ученика – будућих патријарха.
Нажалост, потомци су га једно време заборавили, а ево шта о томе каже госпођа Зорица Пелеш: «Највећу помоћ у Алексинцу у осветљавању лика Проте Стеве Димитријевића први ми је пружио ваш прота Милан Ристић, ту је био и ваш прота Љубиша. Верујте, да у Алексинцу, осим њих и професора Спирића, скоро нико није знао за Проту Стеву Димитријевића. С његовим ликом и делом сам се упознала тек 1999. године. Ево, ја и даље двадесет година касније са једнаким усхићењем и одушевљењем истражујем и проналазим нове податке о Стеви Димитријевићу и просто сам фасцинирана њиме, јер кроз литературу и историју нисам наишла на такав лик, на такву личност, да се неко тако посветио своме српском народу као прота Димитријевић и он представља један од најсјајнијих драгуља у круни наше Српске православне цркве прошлог века».
« Прота је 1923. године путовао у Русију, где је провео девет месеци носећи помоћ српског народа и на крају те хуманитарне мисије у децембру 1923. године је отишао у Москву, као изасланик српског патријарха Димитрија, са задатком да успостави поновни контакт између руске и српске цркве. Између осталог, Прота Стеван је учествовао у писању Устава Свете Горе, био је професор Српске гимназије у Солуну, био је референт манастира Хиландар од 1905. до 1911. године, и захваљујући његовој борби Хиландар је спасен и остао је у власништву СПЦ» – подсетила је госпођа Пелеш, аутор Протине биографије.
Поред Протиног биографа Зорице Пелеш, на академији је импресивно говорио и проф. др Горан Максимовић, својевремено декан Филозофског факултета, који се осврнуо на значајан Протин истраживачки и историографски рад, а посебно на Протино истраживање о Светом Сави. На крају програма је наступио Лазар Живковић, апсолвент Правног факултета и победник такмичења у беседништву, које организује Правни факултет.
У програму је учествовао и Мешовити хор „Певница”, који је изузетним извођењем духовних композиција, примерено и достојно Проти, употпунио програм академије.
На самом крају ове узвишене манифестације у славу великог Проте Стевана Димитријевића све нас је обрадовала дивна вест, да «ПРОТИНА БЕСЕДА» постаје традиционална са циљем чувања од заборава најзаслужнијег дива од човека за родни Алексинац и да се поновно видимо истог датума следће године, могуће и са новим допуњеним издањем књиге «ПРОТА СТЕВА ДИМИТРИЈЕВИЋ – АНЂЕО БОЖИЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ». Амин Боже!
Мала делегација, на челу са госпођом Пелеш, посетила је на Старом гробљу цркву Светих архистратига Михаила и Гаврила, храм-задужбину Проте Стевана Димитријевића, који је ту и сахрањен у породичној гробници, чије су фреске осликали чувени руски сликари и њихова дела красе и Бели двор на Дедињу и Краљеву цркву на Опленцу. Пријатељица госпође Пелеш проф. Радмила Тонковић је фотографисала ове фреске и планира да их презентује у Русији.
Делегација је посетила и Техничку школу у Алексинцу, која је пре петнаестак година названа по Стевану Димитријевићу и једним делом се налази на његовом имању-Протином поклону школи, чија је опремљеност и гостољубивост колектива, на челу са директором Петковићем, фасцинирала госте. Остаје још само да се таблом означи и алексиначка улица, која је понела име овог великог човека, чија су добра дела утиснута у историју човечанства.
***
Делегација је посетила и руску цркву Свете Тројице на територији Алексинца у месту Горњи Адровац, подигнуту 1902.године, а на том месту је у I српско-турском рату била погранична линија и територија у одбрани Србије од Турског царства, у којој је учествовало 3000 руских војника и око 600 официра и подофицира. Један од хероја овог рата је на олтар слободе за нашу Србију принео највеćу жртву-свој живот чувени руски гроф пуковник Николај Н. Рајевски, а место његове погибије данас симболизује скромно спомен-обележје испод вековних липа, које је засадила пуковникова мајка Ана.
Руску цркву мештани називају „црква љубави“, а она је неуништиви доказ и сведок љубави наша два братска народа – српског и руског. Срце грофа Рајевског је остало у Србији у порти манастира Свети Роман, али и у нашим захвалним српским срцима.
Пише:
Академик проф. Радмила Тонковић
из Београда
