„Ovo nije prvi put da Albanci organizuju sopstvenu propast”, rekao je Ismail Kadare videvši šta se dogodilo na Kosmetu posle ulaska trupa NATO-a. Jer, po njemu, hrvatski i srpski nacionalizam u ranijim godinama iscrpili su svoju dinamiku. Prvi je ostvario svoj cilj, drugi se još „oporavlja od ratova i ustupio je mesto želji za demokratijom”. Dakle, ostao je još albanski nacionalizam sa oreolom svega onoga što Albanci smatraju „svojom istorijskom pobedom 1999. godine na Kosovu nad starim srpskim neprijateljem”.
Berlin 1878. i London 1913. godine za Albance na Kosmetu i Albance u Albaniji dve su propuštene prilike, dvostruka „nepravda” koja do sada nije ispravljena i koja se stalno preispituje. Hoće li posle Berlina i Londona, Beč biti ta treća prilika koja je iskorišćena?
„Albanija je samo geografski pojam”, svojedobno je zaključio Bizmark i skinuo albansko pitanje sa dnevnog reda. Francuski pisac Viktor Berar opisao je 1897. godine Kosmet kao „kutak pravog srednjeg veka, koji je Proviđenje sačuvalo za proučavanje naših savremenika”. U Londonu je 1913. na konferenciji ambasadora velikih sila doneta odluka o stvaranju albanske kneževine, koja je poverena nemačkom knezu Vilhelmu Vidu. Ono što je postalo sadašnja Albanija obuhvata oko 40 odsto ukupnog albanskog stanovništva koje je ostalo rasejano u susednim državama. Ovaj „pravi politički zločin koji je počinila Evropa”, po rečima kosovskog pisca Redžepa ćosje, „nikada nije nestao iz nacionalnog sećanja albanske nacije”.
Da li to sada Evropa i SAD pokušavaju da isprave taj „politički zločin prema Albancima” na račun Srbije?
Mnoge svetske krize i ratove, zapravo, izazvale su diplomate koji su lagali novinare, a onda poverovali u ono što su pročitali u novinama. Glavni urednik lista na albanskom jeziku „Bota sot”, ili „Svet danas”, Teki Derviši, pre sedam godina je izjavio da „mržnju ne stvaraju novinski članci, već istorijsko iskustvo srpsko-albanskih odnosa”, ali njegov list je u martu 2000. pisao „da su svi Srbi koji sada žive na Kosovu kriminalci i da je odmazda prirodni instinkt”. Dan Everts, koji je u to vreme vodio lokalnu kancelariju OEBS-a, opisao je to kao „zlobu, gnev, laži i klevete”.
Mali je broj Albanaca sa Kosmeta digao glas protiv albanskog radikalnog nasilja. Jedan od retkih bio je Veton Suroi, inače vlasnik lista „Koha ditore”, koji je još pre sedam godina izjavio „da takvo ponašanje prema kosovskim Srbima diskredituje svakog kosovskog Albanca. Ovaj teret moraćemo kolektivno da nosimo na duši, on će ukaljati našu čast kao i uspomenu na kosovske Albance koji su bili žrtve”.
Zbog svega toga verovatno je vreme da i mi i svet prestanemo da se lažemo. Očigledno je da Srbi i Albanci na Kosmetu nemaju nameru da žive zajedno u idealnoj multietničkoj državi koju su zamislili određeni krugovi u Vašingtonu. Možda bi za Amerikance najpoštenije bilo da kažu: „Vi zaslužujete jedni druge, pozovite nas kada se umorite od ubijanja”? No, ako Amerikanci i NATO naglo odu sa Kosmeta, novo krvoproliće je sasvim izvesno. Pošto to ne mogu da urade, preostaje im sledeće: ili će potpuno da razoružaju teroriste iz OVK, ili da okončaju ratnu politiku koja se na Kosmetu vodi. Odnosno, kada se umešate u nedovršeni građanski rat, jedna je opcija upotreba velikih vojnih snaga kako bi se razoružalo sve živo što može da nosi oružje i onda čuvala straža na svakom ćošku. Ali kako SAD žele da smanje svoje vojno prisustvo na Kosmetu, ova opcija nije realna.
Preostaje druga opcija, okončanje politike koja se vodi na Kosmetu. Naime, politika na Kosmetu stalno je na ivici eksplozije zato što ni jedna strana nije definitivno zadovoljna, ali ni iscrpljena. Na rečima i u izveštajima Unmika „postignut je određen uspeh u stabilizaciji prilika”; u praksi to je neprijatan kompromis u stilu realpolitike, zapravo nadrealan prizor gde sve ima barem dva nivoa značenja. Jedan je onaj na papiru, nazovidemokratski, politički ispravan, besprekoran. Drugi je onaj realan, prljav, ružan i zao. To je igra ogledala u kojoj se kosmetska realnost iskrivljuje u zavisnosti od toga ko je gleda. I ko je projektuje.
čak ni u svom geografskom značenju, Kosmet nije jedno mesto, već predstava stvarnosti. Za Albance to je nova država, za Srbe to je integralni deo Srbije, a za međunarodnu zajednicu to bi trebalo da bude pokrajina po rezoluciji 1244 UN.
Može li se sve to „preskočiti” prećutnom podelom Kosmeta, uspostavljanjem stabilnih linija razgraničenja duž kojih bi NATO patrolirao i gde bi i Srbi i Albanci bili bezbedni u svom prostoru i time spremniji da žive jedni pored drugih barem u početku? Jer, rat na Kosmetu je i završen a da nisu povučene stabilne linije razgraničenja, a bez tih linija – i NATO i eventualno EUFOR vojnici biće samo mirovnjaci u zemlji u kojoj nema mira.
Istina, postoji i treća, najopasnija opcija: nezavisnost Kosmeta. Što bi dovelo do stvaranja dve albanske države. Iako Albanci nisu pokazali sposobnost upravljanja ni jednom državom, a kamoli s dve. No, možda je u tome i kvaka 22. Volan će ionako da drže SAD…
