Љубомир Ковачевић, велики српски историчар, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, након Кумановске битке сам је, у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог сина јединца. Владета Ковачевић је 21. октобра 1912. херојски положио свој млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србије. Над отвореним гробом, док су сви у несагледивој маси света плакали, сузу није пустио само отац јунаков. Одржао је кратку бесмртну беседу којом је додирнуо саму срж српског етоса и етноса, посветивши жртву и свога сина и његових сабораца у свим вековима.
Сахрана српског хероја Владете Ковачевића
Станоје Станојевић био је последњи од пријатеља који се с Владетом Ковачевићем (1882-1912), правником који је 1906. дипломирао на „Сорбони“ (Француска), видео пре његове јуначке смрти у близини Куманова. У историјској хроници Српско-турски рат 1912. Станојевић је записао:
„Деветог октобра (21. по новом календару) моја је дивизија избила у долину Пчиње. Ја сам тај дан ујутру стајао пред дивизијским штабом и гледао како пролази војска. Наилазило је митраљеско одељење VIII пука. Пред одељењем је јахао на разиграном зеленку млад, леп, плав младић. То је био син Љубомира Ковачевића. Поздравили смо се весело. Ја га понудих кафом. Он је попи и весело одјури за својим одељењем.
Сутрадан у то доба нападоше нас изненада Турци. Разви се неочекивано велика и крвава битка. Ми бесмо изненађени и збуњени. То је била права борба, били смо нападнути изненада и са снагом која је нашу далеко премашала, те бесмо збуњени и много забринути.
Из предњих линија почеше стизати црни гласови, један гори од другога, а један од првих беше да је, излазећи на положај са својим митраљеским одељењем, погинуо Владета Ковачевић.“
Владету су преживели другови сахранили истог дана, 22. октобра, на манастирском гробљу Старог Нагоричина.
Отац с ковчегом сина – јунака
Љубомир Ковачевић
По окончању Кумановске битке, отац његов, Љубомир Ковачевић (1848-1918), историчар и академик, у два наврата министар просвете и црквених дела Краљевине Србије, одмах је синовљево тело пренео у Београд да би га у породичној гробници сахранио.
Са телом мртвога јединца у вагону, премештајући из руке у руку његову фотокамеру – од које се Владета последњих година није одвајао, ни у биткама које је био ослобађајући с Првом армијом поробљене Стару и Јужну Србију (била му је о врату кад га је турски или арнаутски рафал пресекао преко груди; остала је нетакнута, само јој је фотосочиво испало) – мора да се у тим сатима, на путу за Београд, ту у возу, присетио отац синовљевог поласка у рат. Новосадска „Застава“ од 19. октобра (2. новембра) 1912. године овако је описала њихов разговор:
„Брижни отац хтео је да га заштити од ратне опасности – то му је био једини син, али покојни Владета рекао му је: Не брините ви за мене, ја сам човек. А ни војна дужност није ми тако опасна!“
Није отац, тада, могао да се не сети молбе Владетине упућене српском Министарству иностраних дела из Лезена (Швајцарска) 2 (15). јуна 1907, у којој је он изнео шта би и где би волео да ради:
„Како сам рад да што боље познам прилике нашег народа у Турској, нека ми господин министар допусти да изјавим, да бих због тога желео да ме господин министар, ако је могуће, постави тамо за чиновника; а ја сам убеђен да ћу својим радом оправдати поверење господина министра.“
Министарство није изашло у сусрет молиоцу. Указом од 16 (29). августа 1907. године, Никола Пашић поставио је младог Ковачевића за писара II класе Првостепеног суда града Београда.
И мора да су оцу кроз мисли пролазили сви Владетини одласци у Стару Србију: да се види са сестром Милицом, која је тамо, са мужем Миланом Ракићем, прво секретаром па шефом Српског конзулата у Приштини, живела од 1905. године. Те посете не бејаху само родбинске, имале су оне и своје државне сврхе.
У српском Министарству иностраних дела нарочито је истицано путовање Владетино са зетом Ракићем, конзулом, и пријатељем из детињства Војиславом Гарашанином у Пећ и Високе Дечане. Било је то 1909. године.
Милан Ракић и Владета Ковачевић са Пећанцима 1909.
О важности тог путовања за српску политику на Косову и Метохији оставио је Ракић запис за који се сазнало тек када је Милица предала Архиву Српске академије наука и уметности део Ракићеве писмене оставштине.
Запис гласи:
„Од како постоји конзулат у Приштини, постоји и тежња у његових чиновника да виде пределе у којима је највећи зулум арнаутски и највећи страдалници српски, које су и турске власти и природа усамили и раставили од осталих Срба. Пећ и Дечани били су за нас обетована земља о којој се сањало, али се у њу није приступити могло. Годинама су Турци стварали свакојаке заплете и незгоде, измишљали сметње и опасности, приређивали нападе Арнаута на српска насеља и убиства виђених Срба само да спрече пре[д]ставнике Србије да не дођу у те крајеве, да се не виде са тим изнемоглим и клонулим народом српским, да прекину ближу везу измеђ Србије и тих Срба, па да им на тај начин покажу да се Србија њих одрекла и да би требало да се без роптања и без отпора покоре судбини. Отуда у српских чиновника природна жеља да савладају те потешкоће и да побију оно што Турци систематски годинама доказују.“
Над отвореним гробом Осамнаестог октобра (по старом), 1. новембра 1912. године (по новом календару), отац – у чијем је дому, како пишу „Политика“ и „Застава“, са смрћу сина утрнула свечарска свећа – овим се речима, над отвореним гробом сина јединца, свршеног правника на „Сорбони“, дипломате и дивизијског официра Српске војске, наредника митраљеског одељења, опростио од мртвог чеда:
Сине,
Пет стотина година српски народ је чекао тренутак да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за ту свету ствар и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сâм живео.
Сине мој,
Иди и реци цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!
То је по памћењу или препису Милана Јовановића Стоимировића.
Запис Ковачевићеве беседе штампан у „Илустрованој ратној кроници“ Светолика Гребенца (Београд), нешто је другачији:
Сине,
Иди мирно, јер си ти свој дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим тобом јер ти си био са витезима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу живот милионима других.
Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: Косово је освећено!
Подофицир Владета Ковачевић 1912.
“Свет се гушио у плачу… Неописив призор беше, извештава „Застава“, „кад над гробом приступи мртвом сину сâм отац, да се опрости с њим. Говор оца јунакова дубоко је потресао све присутне, који су лили сузе и јецали.“
Иза Љубомира Ковачевића стајали су сви најмилији Владетини, превијени од бола: мајка, сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера, кум Стојан Новаковић, шурак Милан Ракић, пријатељи Јован Вучковић, Божа Марковић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Љубомир Бојовић, саборци…
Станоје Станојевић, који је такође присуствовао сахрани, забележио је о Ковачевићу, своме професору на Великој школи: „Како је био велики у том тренутку, као грађанин и као патриота, човек који је могао овако да се опрости са својим јединцем сином…“
У „Илустрованој ратној кроници“ Каменка Катића (Нови Сад) стоји забележено: „Није било ока које није проплакало, али није било ни срца које није поносито уздрхтало слушајући великога оца који је угушивао свој очински бол да би дао одушке радости отаџбине.
И Вељко Петровић поклонио се дубини очинскога бола, снази националне свести Љубомира Ковачевића.
Ратни дописник новосадског „Браника“ с дивљењем узвикује: „Зар сте читали у повести Римљана и Грка потресније и величанственије што од говора г. Љубе Ковачевића, академика, над гробом свога погинулог јединца, по којем је стари историчар крепким гласом, док се сва непрегледна светина гушила у плачу, поздравио Милоша и косовске јунаке: Реци им, сине мој, да је Косово освећено!“
Сећање Стоимировићево поткрепљује Петровићев опис: док је Ковачевић говорио, окупљени свет плакао је углас, људи су једни друге грлили…
Многи су, додаје Стоимировић, „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу“.
У „Српском књижевном гласнику“ од 16. децембра 1912. Алекса Шантић објавиће песму „Косовка“, с посветом: „Сјени Владете Ковачевића“. Суштину Шантићеве песме изражава мотив победе и српског васкрса:
„По Србији Старој снова Господ ступа
И велике, пуне, класове слободе
Прелијева из дубоких купа…“
Песма се завршава химнично:
„Хајд’мо!… Огријмо се!… Побједно и славно
Избило је сунце иза наше горе!
Освећено крвљу сину Гробље давно – :
Снова алај-барјак вије се и зари!
Погледајте! Ено, низ Косово равно
Васкрснули језде оклопници стари!…“
Класичан пример патриотских врлина и сестринске љубави
По смрти Љубомира Ковачевића 1918. године Владимир Ћоровић даће најпотпунији и најлепши портрет његов.
Ритмично замењујући академску нарацију реториком фине психолошке анализе, Ћоровић на узбудљив, на потресан начин изводи пред читаоца заносну личност свог учитеља у науци и животу, великог историчара, политичара, националног борца, човека – Љубомира Ковачевића. На одлучујућем месту свог пространог излагања, записује као на камену:
„Његово ретко прегарање јединца сина, кад је у питању општи народни успех, његов растанак с њим на београдском гробљу, пун бола, али још више пун поноса, иде у класичне примере старих патриотских врлина.“
Могао се Ћоровић на овом месту сетити још једнога детета Љубомира Ковачевића, његове треће кћерке Видосаве.
Не зато што је Вида Ковачевић (1889-1913) завршила Уметничко-занатску школу у Београду као најталентованија и најрадинија ученица Бете и Ристе Вукановића и Марка Мурата (у своме Српском сликарству 1900–1950 Лазар Трифуновић означује портрете Виде Ковачевић као маестралне, а њену слику „Глава девојчице“ сматра ремек-делом своје епохе у европским размерама); па ни зато што је сликарство учила заједно са Костом Миличевићем, Живорадом Настасијевићем, Анђелијом Лазаревић, Милошем Голубовићем, и истицала се међу њима, већ стога што је њена животна судбина трагично повезана са Владетином.
Вест о погибији јединога брата затекла је Виду у Паризу, где само што је била започела студије сликарства. Одмах се спаковала и пожурила у Београд, брату на сахрану.
И на „Сорбону“ се више није вратила.
Са смрћу Владетином сестра никако није могла да се помири, нити на њу да пристане. Патила је, венула и, с последњом помишљу на брата, угасила се 11. септембра 1913. године.
Јован Пејчић
Извор: Печат
