Како је изгледао први попис становништва у Загребу 1819. године. Коначно решено питање православне богомоље у граду под Сљеменом. У одборима српске црквене општине окупљали су се најугледнији представници економског, политичког и културног живота.
Православна црква у Загребу
У доба када се решавало питање православне цркве у њему, Загреб још увек није био прави европски град у духу постнаполеонске епохе. Први попис житеља Загреба обављен је 1819. године. По њему, на територији града стекло се 9.136 становника, од којих је 2.348 житеља становало у опсегу велике жупе св. Марка. По вери, делили су се овако: римокатолика бејаше 8.777, гркокатолика 223, израелићана 97, православних 25 и евангелика 14. У целој краљевини Хрватској, па тако и у Загребу, обављен је године 1821. попис свих житеља који нису припадали племићком сталежу. Све до 1850. на територији Загреба постојале су три јурисдикције и то: прва, слободни и краљевски главни град Загреб, друга, Горњи град и западна половина Доњег града, док су Каптол и Влашка улица били под јурисдикцијом загребачког бискупа. У попису се по вероисповести помињу само мушкарци.
Питање сталне православне богомоље у Загребу коначно је решено 1794, када је одлучено да се капела св. Маргерете са припадајућим грунтом у Илици прода на јавној лицитацији. То је обављено 10. фебруара исте године. Капела је продата „опћини грчко-католичких грађана и то за 4.000 форинти“.
Код овог уговарања, православну општину су пред градом заступали трговци Јован Штова, Андрија Рајковић и Ћирил Милошевић. Тако су православни житељи Загреба дошли до своје прве већ готове цркве. Купљени храм је 14. фебруара променио име, посвећен је св. Преображењу. Први председник црквене општине постао је епитроп Јован Штова. Трансакцију између града и православне црквене општине омогућила је намера града да на продатом терену подигне јавну болницу, која је добила име „Милосрдне браће“, и завршена је 1804. године.
Живот преображенске цркве у Загребу нераскидиво је везан за развој српског живља у Загребу, који је стицао све већи углед и све чвршћи друштвени положај. Такав положај потврђује и посета цара и краља Франца Другог и царице и краљице Каролине 15/27. јуна 1818. Та посета описана је у бечким „Новинама сербским“ које је издавао Димитрије Давидовић 1819, у књижевном додатку „К загребцима“. Материјални напредак црквене општине доказује и подизање једне веће куће на земљишту некадашњег гробља уз цркву св. Маргарете.
Повећање броја православног становништва у Загребу имало је за последицу да је црквена општина новембра 1861. одлучила да започне предрадње за градњу нове цркве и подизање другог спрата на кући у Илици 7. Поднет је нацрт нове цркве који је изградио градитељ Фрања Клајн. Већ 1. фебруара 1864. изабран је грађевински одбор од 24 члана, са задатком да припреми предлог за градњу цркве. У том је одбору после 1866. године био и српски књижевник и политичар др Јован Суботић. И др Ђура Даничић, који је у то време живео у Загребу, био је члан посебног грађевинског одбора за градњу новог храма. На седници општине од 14/26. децембра 1864. закључено је да се црква зида. Примљен је план Боуфлера, а градња је поверена Фрањи Клајну и Ивану Јамбришаку.
У прогласу који је одбор упутио за давање прилога, каже се: „Загреб је такво мјесто, у које и наше и друге вјероисповјести људи са свију страна доходе, пак морамо искрено исповједити да нам је како за нас, тако и за сву нашу сабраћу чисто зазорно, кад им нашу свету матер цркву у таквој прилици представити морамо. У оваквом стању ствари, принуђени смо све употребити, да нов, како нашој потреби тако и достојанству наше цркве и положају нашем, одговарајући храм сазидамо“… Поднесени план за нову цркву одобрен је од надлежног епископа у Пакрацу 1865, а већ идуће године дошло се до „сокла“. У недељу 9/21. октобра 1866. нова Преображенска црква је освећена, а у њу је унет стари иконостас. Унутрашњост храма завршена је тек 1883-1884. У сачуваној књизи приложника коју је начинио секретар црквене општине Наум Малин, забележено је 1.131 име. На првом месту је име цара и краља Фрање Јосифа Првог, с прилогом од 500 форинти. Исту суму приложио је и митрополит српски Михајло и бечки банкар и велепоседник барон Симеон Сина.
Године 1880. Загреб је страдао од великог потреса, који је Преображењски храм добро издржао. Нужне промене у архитектури Загреба, посебно на тешко оштећеној катедрали, довеле су у Загреб бечког архитекту Хермана Болеа. У обнови оштећеног града завладале су његове идеје, па су поједини делови, на пример, Каптол, доживели темељне промене. Боле је покушао да унутрашњост Преображењске цркве изведе у тзв. „византијском стилу“. Уместо дрвеног иконостаса предвидео је жељезну конструкцију, коју је израдио бравар Антон Месић. За сликање икона примљена је понуда Епаминонде А. Бучевског, академског дијецезног сликара из Буковине. У летопису Преображењске цркве забележено је да је он „историјски сликар“, што по ондашњем схватању подразумева да се бавио и црквеним сликарством.
У одборима српске црквене општине у Загребу окупљали су се најугледнији представници економског, политичког и културног живота српског народа. Та чињеница је непосредно утицала на раст српских институција, посебно економских, које су од почетка биле стављене у службу националне афирмације. Такав, добро смишљени национални програм морао је дати резултате, који су у једном тренутку довели до стварања хрватско-српске коалиције и до нових, квалитетнијих, политички мудријих односа ова два народа. Елитистички приступ у избору чланова црквене општине не среће се често у другим местима Карловачке патријаршије.
Отуда не изненађује чињеница што Срби улазе у највише друштвене слојеве и врше значајне и угледне јавне функције. Њихово изједначавање са хрватским живљем изборено је опште признатим грађанским врлинама, угледом и поштовањем. Отуда и везивање Српске самосталне странке у Хрватској за организациону структуру православне цркве, за целокупну црквено-школску аутономију. То природно савезништво српске политике и цркве у Хрватској, позитивно је утицало на јачање српске политичке свести, а послужило је и хомогенизацији Срба на политички узаврелом простору Хрватске. Упркос том постигнутом јединству, код Срба се није развио клерикализам као политички поглед на друштвене процесе.
Дејан Медаковић
Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Вечерњим новостима“ 2004. године.
