Brašna u kući može da nestane, drva može da nestane, masti može da nestane, ali rakije nikad, nikome je u Šljivovici nije nestalo u poslednjih stotinu godina, tvrdi Šljivovac Milovan Luković, a njegov komšija Dobrosav Ninčić dodaje: – Kad sam oran, mogu da stučem litar rakije za jedan sat i da pitam ima li još! Ovde, kome lekar zabrani da pije rakiju, taj se ili seli, ili ne mrda u narod! LJudi ovde piju rakiju umesto vode, i jadan li je onaj kome se ne pije.
Zbog svega po malo, turistički radnici sa Zlatibora su odlučili, u okviru započetog projekta razvoja seoskog turizma, da u selu Šljivovica, na drugi dan Uskrsa, organizuju Prvi sajam domaće rakije. I, ispostaviće se, napravili su toliko dobar potez da je sajam posetilo skoro 5.000 ljudi, mnogi su pazarili rakiju, čija se cena kretala od 300 do 1.500 dinara, podelili komplimente domaćinima, i malo ko je ostao žedan i gladan, a neki su ostali i trezni.
Peče čiča ljutu
Mnogo sveta, sa raznih strana, počelo je, još od zore, da stiže u selo Šljivovica podno Zlatibora, ali i tačno na pola puta između Beograda i Sarajeva. U centru sela, u velikom dvorištu osnovne škole, dočekivali su ih domaćini – sa čašicom domaće ljute i odmah upućivali niz brdo, tamo gde se okretao vo na ražnju.
– Valja popiti pet-šest rakijica naštinu, da se pročiste stomak i creva, da se napravi dobra podloga za pečenje – savetovao je domaćin Radiša Luković.
Neki su ga do kraja poslušali, neki do pola… Uglavnom, rakija je svuda tekla, svuda mirisala, svi su pričali o njoj, svi nosili flaše, balončiće, čokančiće, pa se još kazivalo o šljivi kako se spasla aprilskog mraza i obećava dobar rod, i o ceni koja je trenutno dobra, a pominjao se i neki Mujo i Faruk koji pola Sarajeva snabdevaju rakijom iz Šljivovice.
Sajam je otvorio direktor Turističke organizacije „Zlatibor“ Arsen đurić, i to na način kako i dolikuje Sajmu rakije – potpalio je vatru ispod kazana za pečenje rakijevlasnika braće Vladana i Milovana Kostadinovića i kazao da će se već iduće godine ovde okupiti proizvođači domaće rakije iz cele Srbije, da će Šljivovica postati svetski rakijski centar.
Onda je i Miloš Jovanović pripalio vatru, ispričao kako je minule jeseni ispekao 300 kazana, kako se od svih šljiva u Šljivovici najbolje održala i pokazala „madžarka“, kako je rakija u Šljivovici vrednija od zlata…
– Bio sam ja svukuda, radio i po inostranstvu, čuda video i mnogo šta doživeo, ali nema veće sreće od ove – kad potpalim kazan, pa sednem, zapevam i čekam kad će da procuri – priznade Miloš, a isto potvrdiše braća Kostadinović.
Najbolja od najbolje
U školskoj fiskulturnoj sali šestočlani žiri je bio pred teškim zadatkom: kako među 87 vrsta rakija, koje je predstavilo 70 izlagača, izabrati pet najboljih, a potom i najbolju.
– Nema nam druge nego da malo gucnemo iz svake flaše, pa šta bude – reče predsedavajući žirija Kostadin Mihailović, koji je malo kasnije priznao da je jedan član njegovog žirija „imao određenih problema zbog malo revnosnijeg pristupa ocenjivanju sajamskog proizvoda“. Po uputstvu domaćina, mnogi su, posle nekoliko čašica stali u red ispred pečenog vola.
– Joooj, mene, nastradaću: postio sam na vodi nedelju dana, a sad sam se nalilao rakije i nakrkao pečenog vola – jadikuje Srđan Nikolić, ali je išao po repete.
Milovan Luković je, reče, poklonio vola za sve drage goste, poklonio je, reče, i bure domaće rakije. Poklonio bi, dodade, i svih preostalih 10 volova kad bi u Srbiji malo zavladao red i rad.
Pobednik
Stručni žiri je za najbolju proglasio ljutu rakiju staru 20 godina, proizvođača LJubodraga Kaljevića.
– Ne proizvodim mnogo rakije, samo onoliko koliko možemo da popijemo ukućani i ja: od 300 do 500 litara. Najvažnije za dobru rakiju je dobar kvalitet šljive, čisti sudovi, a što duže stoji, ona je bolja – reče pobednik.
– Odavno sam pregurao šezdesetu, a pored kazana za rakiju sam odkako sam prohodao. Dobar je ovo posao sa rakijom, samo da se zna ko proizvodi, ko otkupljuje, ko prodaje, da se znaju standardi, da ne može svaka sila u svakom podrumu da pravi rakiju. Voleo bih da doživim dan kad će u ovoj državi zavladati red – veli Milovan.
A kad se rakija ispekla, kad se vo pojeo, kad su mnoge flaše i burići ispražnjeni, neki su prilegli na livadu, a neki su se preselili pod veliku šatru, gde su se okrenuli muzici i pesmi „Od rakije nema bolje žene, po tri dana ona ljulja mene“. Jedino ih je malo presekao domaćin, Svetislav Tijanić, koji se „u mikrofon“ pohvalio da u Šljivovici ima više dece nego u deset okolnih sela.
– Pravićemo još! – zagrmelo je sa dna šatri, u sumrak između šljivaka usred sela Šljivovica.
Konačno i brend
– Domaća rakija po recepturi iz sela Šljivovice, koje se nalazi na tromeđi Mokre Gore, Tare i Zlatibora, zvanično je zaštićena kao geografski brend krajem prošle godine i niko u svetu više neće moći da koristi ovaj naziv. Srbija je dala materijalne dokaze stručnoj komisiji EU da je ta rakija prvi put proizvedena u srpskom selu Šljivovica 1868. godine, što je bilo dovoljno da od EU dobijemo geografski sertifikat – izjavio je ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević.
