Na prelomu vekova, kada je Francuska revolucija ustalasala čitavu Evropu, u senci velikih svetskih zbivanja, na Balkanu je počeo da se rađa snažan nacionalni pokret koji je korenito preobrazio duhovnu i političku svest srpskog naroda i vaskrsnuo srpsku državu. Istorijski značaj Prvog srpskog ustanka prvenstveno se ogleda u tome što je on već 1806. godine prerastao u nacionalnu revoluciju čiji je osnovni cilj bio oslobođenje i ujedinjenje svih Srba. Strahovita udarna snaga ustanka, velike vojničke pobede i brzo oslobođenje teritorija odjeknuli su širom Balkana i uticali su na nacionalno buđenje ne samo srpskog nego i svih okolnih naroda. Karađorđe, kao neprikosnoveni vođa ustanka, oblikovao je 1806. godine ustanički program u pravcu stvaranja države. Time je udario pečat nacionalnoj misiji Srbije kao slobodarskog jezgrda rasejanog srpskog naroda i odredio joj ulogu koja će obeležiti njenu istoriju u 19. i 20. veku.
Da bi se potpunije razumeo Prvi srpski ustanak 1804-1813, njegov početni uspeh, ne uvek predvidivi razvoj, i neumitni krah, zatim njegova istorijska veličina, odjek i brojne posledice, neophodno je da se u svetlu savremenih istorijskih okolnosti sagledaju i razjasne svi uzroci koji su do njega doveli.
Austrijsko-turski rad 1788-91, kod nas poznatiji kao Kočina krajina, ako i nije srpskom narodu doneo očekivanu slobodu, omogućio je hiljadama ljudi da prođu kroz austrijsku vojnu školu i steknu neophodno ratno iskustvo u borbi sa Turcima. Veliki deo oružja je ostao u narodu, a prvim članom Svištovskog mira Turska se obavezala da se neće svetiti pobunjenicima. S druge strane, najveći deo Beogradskog pašaluka bio je potpuno očišćen od Turaka. Na selu gotovo da ih nikada i nije bilo; vojska, činovnici i spahije čvrsto su se držali gradova i utvrđenja izlazivši samo onda kada je trebalo skupljati poreze.
U želji da reformiše već uveliko trulo Osmansko Carstvo i ojača centralnu vlast, sultan Selim III je nekolikim fermanima, od kojih je najvažniji onaj iz 1793, dao određenu autonomiju Beogradskom pašaluku. Utvrđen je stalni danak koji se davao odsekom, a skupljali su ga srpski knezovi, zajemčeni su bezbednost, sloboda vere i trgovine. Potvrđene su nahijske i kneževske samouprave. Ukinuti su čitlučki odnosi, a samovoljni janičari, kao osnovna prepreka novom poretku, proterani su iz Beogradskog pašaluka. Sklonili su se kod vidinskog odmetnika Osmana Pazvan-oglua, da bi odatle, iz neposredne blizine, stalno ugrožavali beogradskog pašu. U skladu sa centralnim reformama, novi beogradski paša Hadži Mustafa-paša, organizovao je narodnu vojsku, sastavljenu od Srba, koja je zajedno s redovnom turskom vojskom, 1797/98, s uspehom učestvovala u borbama protiv janičara. Tako stečeno samopouzdanje objašnjava ovu brzinu, efikasnost i zrelost s kojom su srpski ustanici pristupili kasnijim borbama.
Međutim, Napoleonov upad u Egipat primorao je Selima III da ublaži unutrašnje sukobe i dozvoli janičarima povratak u Beogradski pašaluk 1799. godine. Hadži Mustafa-paša i njemu lojalni Turci nisu imali snage da ih primoraju na poslušnost. U zemlji je zavladalo bezakonje, nasilje i pljačka. Otimačine i ubistva osvajali su nekažnjeni. Toga nisu bili pošteđeni ni Turci koji su podržavali Selimov režim. Posle ubistva kneza Ranka Lazarevića u Šapcu, janičari su se oborili i na samog hadži Mustafa-pašu, prodrli u beogradsku tvrđavu i pugubili ga 1801. godine. Vlast nad pašalukom preuzeli su vođe janičara, četvorica dahija.
Međutim, Srbi odavno više nisu bili ona nekada poslušna i plašljiva raja. Dobro naoružani i puni samopouzdanja, znali su da ni Tursko Carstvo nije bilo ona nekada nepobediva sila. Guste bukove i hiastove šume, van glavnih puteva gotovo neprohodne Šumadije, pružale su savršene mogućnosti za hajdučki otpor.
Neprestano doseljavanje ugnjetavanog i osiromašenog naroda iz raznih krajeva Balkana uvećalo je nekoliko puta stanovništvo Srbije u poslednjim decenijama 18. veka. Ovo je sa sobom donosilo jaku patrijarhalnu svest, očuvanu u kućnim zadrugama i knežinskoj i plemenskoj samoupravi. Što je još važnije, donosilo je svest o zajedništvu, o pripadanju jednom narodu premda rasutom širom jugoistične Evrope. Narodni pevač je održavao sećanje na davno izgubljenu državu, širio kult svete državotvorne loze Nemanjića i veličao junaštvo i podvige srpskih hajduka. Kroz srpsku pesu se negovao jedan visoki moralni obrazac, na kome su se oblikovali i pripremali naraštaji. Kosovska etika j razvila kolektivno osećanje odgovornosti za poraz, a okajanje greha i Lazareva zavetna misao podrazumevali su zajedničku žrtvu čiji je cilj postalo rušenje Turskog Carstva i stvaranje slobodne države. Koliko je to nadhnuće bilo istinski pokretač otpora svedoči savremeni turski izveštaj iz 1806. godine. Pored epske pesme, jednako važne duhovno pretpostavke revolucije bile su štampanje istorije srpskog naroda, od kojih je, bez sumnje, najčitanija bila Rajićeva Istorija (1794-95.), utemeljena na modernim racionalističkim pogledima. Nju je s heraldičke strane uspešno dopunjavala uvek rado gledana glasovita Žeparovićeva Stematografija (1741.)
Srbiji kao graničnoj oblasti veoma je odgovarao slobodan trgovinski promet između Austrije i Turske. Podstakao je razvoj poljoprivredne porizvodnje i doveo do stvaranja jakog i bogatog trgovinskog sloja, koji je pored knezova odigrao važnu ulogu u ustanku. I sam Karađorđe Petrović je spadao među njih. Zahvaljujući razvijenim poslovnim i prijateljskim vezama sa prečanskim Srbima oni su uhodanim kanalima vešto krijumčarili oružje, barut i olovo, neophodne za uspešan razvoj ustanka.
Srbi u Sremu i drugim oblastima Južne Ugarske sa neskrivenim oduševljenjem pomagali su ustanak koliko su mogli. Veliki broj njih je prebegao u Srbiju da bi učestvovao u borbama, iako je Austrija iz svojih interesa zabrinjavala svako uplitanje. Mnogi prosvećeni Srbi, kao Dostije Obradović, Ivan Jugović, Boža Grujović i drugi, utkali su sve svoje enciklopedijsko znanje u oblikovanje jedne nove države, zasnovane na modernim evropskim načelima.
Da se postojeće stanje više nije moglo trpeti, i da je još pre 1804. sazrela misao o velikom ustanku Srba u svim krajevima Turskog Carstva s ciljem da se konačno zbaci tuđinska vlast, svedoče akcije pivskog arhimandrita Arsenija Gagovića. On je 1803. godine bio primljen čak i kod ruskog cara, gde je izložio svoj plan o stvaranju „Carstva Slavjano-Serbskoga“. Slično raspoloženje je izviralo i iz pisama crnogorskog mitropolita Petra I Petrovića i bačkog vladnike Jovana Jovanovića.
U jesen 1803. godine, u dogovoru sa Turcima koji su podržavali zakonitu sultanovu vlast, Srbi su počeli da se pripremaju na ustanak protiv dahijskih zuluma. Karađorđe je obišao celu Šumadiju spremajući sve knezove i viđenije domaćine za otpor. Knez Aleksa Nenadović je razvio živu delatnost u valjevskom kraju. Dahije su osetile opasnost da bi predupredile pobunu, rešile su da pobiju istkanute Srbe i tim obezglave narod. Međutim, seča knezova je imala sasvim drugačije dejstvo: izazvala je ustanak koji je buknuo neočekivanom žestinom. Njegova silina i nadahnuće učesnika jasno su svedočili o prelomnom istorijskom trenutku u koji je ulazio srpski narod.
Bili su sazreli svi uslovi neophodni za početak borbe za konačno oslobođenje. To se pokazalo upravo u ovom trenutku kada je ustanak od bune protiv janičarskog zuluma prerastao u borbu za vaskrs slobodne srpske države. Temelji državnosti udareni su ulogom Narodne skupštine, osnivanjem Praviteljstvujušćeg sovjeta i pisanjem Zakonika. Briljantne pobede kod Ivankovca, na Mišaru, Deligradu, bezbrojni primeri junaštva i požrtvovanja do samouništenja bili su previše živi u narodnoj svesti da bi mogli biti potisnuti gušenjem ustanka 1813. godine. Otvoren je istorijski proces koji se završio tek 1878. dobijanjem potpune nezavisnosti.
Kada je fermanom iz 1793. godine proglašena neka vrsta autonomije Beogradskog pašaluka, mada veoma ograničene, Srbi su mogli da odahnu. Janičarski zulumćari, osnovni uzrok narodnog nezadovoljstva, bili su proterani iz pašuluka. Nekoliko sledećih mirnih godina omogućilo je brzi privredni napredak. Predstavnici redovne turske vlasti, kao spahije, nastanjeni u gradovima, nisu se mešali u seosku samoupravu.
Vidinski paša Osman Pazvan-oglu, odmetnik i samozvanac, koji je pružio utočište beogrdskim janičarima, predstavao je stalnu opasnost po mir u Beogradskom pašaluku. Zato je hadži Mustafa-paša, u skladu sa reformama sultana Selima III, organizovao narodnu srpsku vojsku sa knezovima i buljubašama na čelu. Ova vojska, pod vrhovnom pašinom komandom, ponela je glavni teret u borbama sa vidinskim janičarima tokom 1797-98. godine. Međutim, rat sa Francuskom doneo je preokret: sultan je 1799. godine bio prinuđen da popusti i dozvoli janičarima povratak u Beogradski pašaluk.
Dolazak janičara označio je početak svih srpskih nevolja. Počeli su da se svete Srbima, pljačkaju i ubijaju. Teroru i nasilju nije se videlo kraja. Najposle su se toliko osilili da su udarili ina samog beogradskog pašu i pogubili ga 15. decembra 1801. godine. Predvodili su ih četvorica dahija. Aganlija, Kučuk Alija, Fočić Mehmet-aga i Mula Jusuf.
Dahijski zulum nije se više mogao trpeti. Šumadija je ubrzo bila preplavljena hajducima. na čelu najvećih hajdučkih četa bili su slavom ovenčani arambaše Stanoje Glavaš, đorđe ćurčija i braća Nedići.
U jesen 1803. godine kod Srba je počela da sazreva misao o otvorenoj pobuni. Srbe su podržavali Turci odani sulatanovim reformama. Na prethodno poslatu žalbu kojom su molili uspostavljanje nekadašnjeg poretka, od Porte nije stizao odgovor. Saznavši za tužbu i osetivši da se nešto krupno sprema, dahije su odlučile da pobiju najviđenije Srbe. Smatrali su da im najveća opasnost dolazi od odbor-knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina. Izuzetak ugled koji su uživali u narodu, njihovo bogatstvo ali i veze s Austrijom, ozbiljno su ih preporučivale za buduće vođe pobune. Zajedno sa njima, januara 1804. godine dahije su prevarili i posekli veliki broj istaknutih knezova (između 70 i 150) i drugih srpskih odličnika, pa čak i sveštenih lica (hadži đera, hadži Ruvim).
Krenuli su bili Turci i na đorđa Petrovića, međutim on je prihvatio borbu, pobio poteru te pobegao u šumu kod Stanoja Glavaša. Seča knezova bila je ona kap koja je prelila čašu. Narod se prihvatio oružja i počeo da pali turske hanove i palanke. „Svaki svoga ubijte subašu“, kroz narodnog poveča pozivao je Karađorđe.
Jer je krvca iz zemlje proverela,
Zeman došÄ o , valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare.
(Početak bune protiv dahija)
Na Sretenje, 2. februara 1804. godine u Orašcu su se sastali narodni prvaci najvećim delom iz Kragujevačke, Rudničke i Beogradske nahije da se dogovore šta im valja dalje činiti. Na zboru je pala odluka o dizanju ustanka. Za vođu je bio najpre predlagan čuveni hajdučki harambaša Stanoje Glavaš. Međutim, on je to odbio s obrazloženjem da narod neće poći sa hajdukom, pa je predložio đorđa Petrovića koji se već tada nametao autoritetom, čvrstim stavom i iskustvom u borbama. Gorostasnog lika, visokog morala i ogromne hrabrosti, bio je kao stvoren za predvodnika srpskog naroda u njegovim prelomnim istorijskim trenutcima.
Diže narod, krsti zemlju,
a varvarske lance sruši,
Iz mrtvijeh Srba dozva,
dunu život srpskoj duši.
Evo tajne besmrtnika!
Dade Srbu stalne grudi,
Od viteštva odvkinuta
unjim lafska srca budi!
(P.P. Njegoš, Gorski vijenac, odlomak.)
Ustanak se ubrzo rasplamsao u svim krajevima Beogradskog pašaluka. Turci su se zatvorili po gradovima i trđavama. Jedan od dahija, Aganlija, pokušao je da umiri Srbe obećanjima. Međutim, Karađorđe nije na to pristao, te je došlo do prvog velikog boja, 12. februara na Drlupi. Srbi su tada ranili Aganliju i poterali njegovih četiri stotine Turaka, goneći ih i sekući ih sve do Beograda. Tako se ustanak proširio sve do beogradskih zidina. Knez Vasa čarapić je ponubio Gročansku nahiju, knez Sima Marković posavsku knežinu, a ubrzo za njima i knez đuša Vulićević je saterao turke u smederevsku tvrđavu. Zapadnu Srbiju pokrenuli su vojvode Jakov Nenadović i pop Luka Lazarević. Prvo su 9. februara zauzeli Palež (Obrenovac), a potom izvojevali značajne pobede na Beljinu i Svileuvi. Ove dve pobede omogućile su brzo uzimanje Valjeva, 6. marta istog dana kada su Šumadinci oslobodili utvrđeni Rudnik. Nešto kasnije pao je i čačak.
S druge strane Morave, podigle su se Požarevačka i ćuprijska nahija. Tokom marta ustanici su vodili tešku borbu sa krdžalijama Halila Gušanca. Izvojevali su tri krupne pobede: na Dubokom Potoku kod ćuprije, kod brda Gilja i na Umovima kod Svilajnca. U bitkama su se proslavili Paulj Matejić, Milovan Resavac, Milenko Stojković, Stevan Sinđelić i Petar Dobrnjac, koji će i kasnije igrati istaknute uloge u ustanku.
Krajem marta bitke su već počele da se vode i oko većih gradova i utvrđenja. Karađorđe je osvojio Kragujevac, potom Batočinu, i na kraju, uz velike žrtve i Jagodinu. Bežeći ka Beogradu, Kučuk Alija je na Leštanima naleteo na Vasu čarapića, koji ga je do nogu potukao otevši mu veliki plen.
Za dva i po meseca ustanici su oslobodili 10 od 12 nahija Beogradskog pašaluka. Bili su čvrsto orgnaizovani, puni samopouzdanja, sa odličnim vojvodama. Već u aprilu činili su vojsku od preko 25.000 ljudi. Ovako brz uspeh niko nije očekivao. Obim ustanka je polako počeo da prevazilazi okvire pobune protiv dahija.
Trezvenim vojvodama bilo je sasvim jasno da bez municije i drugih ratnih potrebština neće moći još dugo da izdrže, a kamoli da opsedaju utvrđene gradove. Krenuli su da traže saveznike. Prvo su se obratili za pomoć susednoj Austriji, računajući na pomoć i podršku srpskih graničarskih oficira. Međutim, iako je Austrija rado gledala na raspad turske vlasti u neposrednoj blizini svoje granice, spoljne diplomatske prilike nisu joj dozvoljavale da otvoreno pomogne Srbima jer bi to bilo mešanje u unutrašnje stvari Osmanlija. Ipak, ponudila je pomoć u posredovanju na Poroti. Nije ih smela sasvim odbiti od sebe, računajući da se kasnije može proširiti na ove krajeve, što su joj srpske vođe u početku i predlagali.
Nezadovoljni odgovorom ustanici su se odmah obratili ruskom caru, kao najvećem zaštitniku svih pravoslavnih u turskoj Carevini. U međuvremenu, početkom maja 1804. sastala se prva velika Narodna skupština u Ostružnici. Na njoj su Srbi formulisali svoje zahteve, od kojih su najvažniji bili povratak stare samouprave i proterivanje dahija. Naravno, janičarske vođe ove uslove nisu prihvatili. Sledećih dana pali su Požarevac i Smederevo; ostao je još Beograd, poslednje uporište dahija, oko koga se sabrala sva srpska vojska.
