Početkom 1809. godine rusko-turski rat je nastavljen, a sa njim i nove borbe ustanika sa Turcima. Odviše ambiciozni planovi ruskog zapovednika Prozorovskog ohrabrili su Karađorđa da pređe u ofanzivu na više frontova. Najviše uspeha je imala upravo vojska koju je on predvodio. posle dve sjajne pobede kod Sjenice i na suvodolu, krajem maja i početkom juna, šumadijska vojska se našla čak pred zidinama Novog Pazara. Međutim, ovaj pohod nije uspeo da pokrene Crnu goru na širu zajedničku akciju protiv Turaka. Pred osvojenje Novog Pazara, Karađorđu je stigao glas o strašnoj srpskoj pogibiji na Kamenici te je on požurio nazad da spasava samu Srbiju.
Razlozi razbijanja srpske vojske na niškom frontu morali bi se potražiti pre svega u surevnjivosti novog komandanta ove vojske, Miloja Petrovića i vojvode Petra Dobrnjca, proslavljenog junaka iz ranijih bitaka, koji nije mogao da prihvati ulogu podređenog. Njihov otvoreni sukob i nesaglasje u komandi doveli su do katastrofalnog poraza ustanika na Kamenici 19. maja. Srpska vojska kao da je zaboravila vojvodu Stevana Sinđelića i njegovih 3.000 Resavaca opkoljenih u šancu na čegru. Izabravši junačku smrt u odsudnom broju on je zapalio magacin s barutom i digao u vazduh ceo šanac. Herojska pogibija vojvode Sinđelića na čegru bolno je odjeknula u celoj Srbiji. Posledica ovog poraza bio je veliki pad borbenog morala u srpskoj vojsci, koji je pored toga bio pothranjen koliko neslogom vojvoda toliko i novim razočarenjem u ruske saveznike.
Spora, brojno slaba ruska vojska, sa pasivnim komandantom, pokrenula se tek krajem leta, kada su Turci zapretili da razbiju ceo front i preseku veze između srpskih i ruskih vojski. Ovaj ruski pritisak ustanici su iskoristili da delimično povrate izgubljene teritorije i tako završe nesrećno ratovanje u 1809. godini.
Ustanak koji je od samog početka imao izuzetno ofanzivni korakter, od 1809. godine ograničava se na odbranu postojećih teritorija. Sudbina Srbije sve više je zavisila od diplomatske igre velikih sila čiji su se interesi prelamali u rešavanju problema opstanka Turskog Carstva na Balkanu
Prvi crv sumnje u iskrenu rusku pomoć javio se posle zaključenog primirja u Sloboziji. Početak otvorenog ruskog mešanja u unutrašnje srpske međusobice i ponovno ostavljanje na cedilu tokom borbi u 1809. (kako su Srbi shvatili neaktivnost ruske vojske), uticali su na političko-otrežnjenje Karađorđevo. Shvativši da u politici ne postoje prijatelji, ne odbijajući od sebe Ruse, započeo je da razvija diplomatsku aktivnost sa Austrijom, ali i sa Napoleonom Francuskom. Međutim, one nisu želele da se otvoreno umešaju i podrže srpsku radnju. Ipak, Austrija je, uz pomoć svojih ljudi u Sovjetu, počela sve jače da ometa zbližavanje Srbije i Rusije, koje je ionako već bilo bremenito mnogim sumnjama.
Nepoverenje je jednim delom bilo otklonjeno većim ruskim angažovanjem u 1810. godini. Ne samo što su uklonili nepoželjnog Rodofinikina, nego su poslali i oko 4.500 vojnika sa artiljerijom. Zajedničkim udarom u proleće zauzeli su Kladovo i Crnu Reku. Uspešna saradnja bila je krunisana velikom pobedom nad Huršid-pašinom rumelijskom vojskom sredinom septembra na varvarinskom polju. Bosansku vojsku, odmah potom, suzbio je Karađorđe odsudnom bitkom na polju Tičaru kod Loznice. Za ovu žestoku bitku sam Karađorđe je rekao da takve batalije nigde veće nije bilo“, gd su se Srbi i Turci rvali osam sati neprekidno, a puna dva sata se sekli „golim sabljama“.
Pokušaji glavnih vojvoda da ograniče ličnu Karađorđevu vlast imali su oslonca u ruskoj politici koja je želela da delovanje Srbije više podredi svojim interesima. Da bi učvrstio svoj položaj i time ujedinio i ojačao Srbiju, Karađorđe je 11. januara 1811. godine obnarodovao novi ustav. Njime je reformisan Praviteljstvujušči sovjet tako što su osnovana Popečiteljstva (ministarstva) i Veliki zemaljski sud. Suština svih promena bila je u tome da se jakoj centralnoj vlasti potpuno povrede lokalni organi, čime su knežine izgubile svoju samostalnost. Na mesta popečitelja postavljeni su, među drugim, glavni protivnici Karađorđevi: Milenko Stojković, Petar Dobrcac i Jakov Nenadović, kako nisu prisustvovali ovoj skupštini. Shvativši da se odvajanjem od naroda i svojih oblasti, kao i ukidanjem vojvodskih titula njihova moć znatno umanjuje, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac nisu prihvatili nove dužnosti. Međutim, tada su optuženi i prognani iz zemlje. Karađorđeva vlast je ovim bila silno osnažena; učvršćeni su temelji monarhičkog načela, kao oličenja jedinstva buduće Srbije. Koliko god da su Karađorševi potezi bili potrebni, pa i izneđeni, očigledan razdor među srpskim starešinama unosio je modušnost među ustanike i umanjivao je njihovu otpornu moć u odsudnim trenucima po sudbinu Srbije.
Tokom 1811. godine nije bilo većih ratnik operacija. Ovu godinu pre svega krakterišu neprestani upadi ustanika na neoslobođene teritorije u pravcima prema Novom Pazaru i Nišu. U očekivanju oslobođenja, hajdučija je uzela velikog zamaha u Bosni, a u Hercegovini su čak bili pravljeni i ozbiljni planovi, u kojima je učestvovalo desetak najjačih plemena. Međutim, granica ipak nije bila promenjena, niti su planovi bili ostvareni. Rusija je sklopila mir sa Turskom 16. maja 1812. godine u Bukureštu i time pokopala sve nade srpskih ustanika.
Bukureški mir je bio direktna posledica Napoleonovog pohoda na Moskvu. Rusi su bili prinuđeni da povuku svoje snage iz Vlaške i Moldavije da bi ih suprostavili Francuzima.
Osmu tačku ugovora, čak ni tako nepovoljnu kakva je bila, Turci nisu pristali da ratifikuju. Tražili su bezuslovnu predaju odbijajući svake pregovore sa ustanicima.
Posle devet godina života u slobodi, Srbija nije mogla na to da pristane, koliko god da se naslućivao nesrećen kraj. Još jednom je mobilisala se svoje snage. Turci su navalili sa tri strane sa dotle neviđenom vojskom od preko 70.000 ljudi. Uprkos ovoj pretnji, donekle i zbog ličnih interesa, nije bio prihvaćen Karađorđev plan elastične odbrane. Po svaku cenu braneći gradove i nepovoljne položaje, Srbi su uludo ginuli pokazujući silno junaštvo. Zatvorenog u Negotinu, posle žestoke borbe sa nadmoćnim neprijateljem, smrt je 18. jula stigla i čuvenog Hajduk-Veljka. Slomivši tada otpor na istočnoj granici, Turci su uz Dunav krenuli pravo na Beograd. Kada su nedugo zatim lukavo zaobišla srpske položaje na Deligradu, bilo je jasno da se primakao kraj. Najžešći otpor Srbi su dali bosanskoj vojsci na Lešnici, Loznici i naročito na Zasavici, koja je proslavila Zeku buljubašu i njegove „golaće“. Kada je video rasulu, Karađorđe je 21. septembra iz Beograda prešao u Zemun. Uskoro za njim pobegle su i mnoge vojvode. Turci su u pusti Beograd ušli bez borbe. Uspostavljanje turske vlasti označilo je i kraj ustanka, iako su borbe u unutrašnjosti trajale do kasno u jesen. Otpor je prestao kada se predao Miloš Obrenović, poslednji zapovednik iz ringa „gospodara“.
Nastali su teški dani za Srbiju. Turci su se setili za sve poraze i sramotu koju su trpeli gotovo jednu deceniju. Palili su i plenili sve što im je palo pod udar. Srpsko roblje i stoka, prodavani u bescenje, preplavili su pijace širom Turske. Zemlja je zapustela. Tvrdi se da je preko 100.000 ljudi prešlo preko Save tražeći spas. U pravi mah, činilo se da su svi napori srpskog naroda bili uzaludni i da su se posle toliko prolivene krvi opet vratili u tursko ropstvo kakvo ih je vekovima pritiskalo. Međutim, naredne godine su pokazale da Srbi više nisu bili onaj isti narod kao pre 1804. godine. Ključna tekovina ustanka bio je upravo duhovni preobražaj srpskog naroda, koji se ogledao u prihvatanju ideje o konačnom oslobođenju i uspostavljanju slobodne države. Preloman trenutak preobražaja bilo je ozvaničenje ove ideje u ratnom programu Srbije od 1806. godine.
S druge strane, jedna važna tekovina ustanka nije se u prvi mah uočila, a samo neku godinu kasnije postala je oslonac Milošve diplomatske borbe. Osim članom Bukureškog ugovora, bez obzira što ga Turska nije ratifikovala, Srbiji je priznata određena unutrašnja autonomija, a ispunjenje ovog međunarodnog ugovora jemčila je Rusija.
U sudbonosnim trenucima kada je srpski narod izašao na evropsku političku scenu 1804. godine, u prelomnim godinama otpočinjanja borbe za konačno oslobođenje i vaskrs srpske države, na čelu naroda pojavio se čovek koji je smeo, mogao i znao da predvodi narod. Niti je bio knez, niti hajduk, niti je imao posebnog obrazovanja. Vredan srpski seljak domaćin, ali ipak nimalo ibičan. Razumeo je svoje vreme i u potpunosti odgovarao njegovim zahtevima. Beskrajno hrabar i uporan, samopouzdan i odlučan. Vojnički izuzetno obdaren, više nego politički, ali u isto vreme harizmatični vizionar novog doba i utemeljitelj nove države. Kako e takav čovek našao na čelu naroda?
Prema narodnom predanju, Karađorševa porodica je preklom iz Vasojevića, a u Šumadiju se doselila u pvroj polovini XVIII veka. Deda Jovan zaustavio se u Viševcima, selu na desnoj obali reke Rače. Otac Petar, po kome je dobio prezime, oženio se rođenom Šumadinkom, Maricom, kćerkom Petra Živkovića iz Masloševa u kragujevačkoj Jasenici. Njihov prvenac, đorđe, rodio se na đurđic, 3. novembra 1752. godine. Nemaština je terala porodicu da se često seli (Žabarac, Zagorica). đorđe se brzo osamostalio i najmio kao čuvar stoke. Već u to doba najavljuje svoju pustu hajdučku ćud: ne trpeći nepravdu, ubija svog prvog Turčina jer se ovaj usudio da puca po njegovim svinjama. Odmetnički znat ispekao je kod arnautskog „kesedžije“ Fazli-baše, kod koga se bio sklonio u Palanku. Sa njegovom družinom presretao je bogatije Turske i pljačkao ih.
Negde pred rat austrijsko-turski, oženio se Jelenom iz Masloševa, kćerkom Nikole Jovanovića, obor-kneza jaseničkog. Agitacija austrijskih ljudi i sve veći i nesnosniji pritisak i nasilja Turaka nagonili su mnoge Srbe da pređu u Srem. Među njima se našao i đorđe sa porodicom. Utočište je našao u manastiru Krušedolu gde se najmio kao šumar. Rat 1788-91, nije ostavio đorđa ravnodušnim. Stupio je u Mihaljevićev frajkor i tu svoja hajdučka iskustva upotpunio strogim austrijskim egzercirom. Proslavio se ratujući pod kapetanom Radičem Petrovičem. Njegovo junaštvo se naročito razglasilo i kod Srba i kod Turaka kada je jednom prilikom, izbavljajući svog kapetana, sam posekao četiri Turčina. Pun dubokog poštovanja prema slavnoj prošlosti, vaspitavan u pravoslavnom hrišćanskom duhu, učestvovao je u oslobađanju manastira Studenice, a mošti Svetog Simeona (Nemanje) pratio je čak do Kovilja.
Posle rata, kada su isterani janičari i kada se stanje u Srbiji u mnogome poboljšalo, đorđe se vratio i sa porodicom zasnovao novi dom u Topoli. U ovom kratkom periodu mira i nekakve sigurnosti po srpski narod, poput mnogih drugih, trudoljubiv i skroman domaćin đorđe Petrović ubrzo je znatno uvećao svoje imanje. Dobro mu je krenulo i u trgovini stokom preko otvorene austrijske granice. Izvozeći stoku, u Sremu je stakao mnoga poznanstva sa prečanskim Srbima, među kojima su bili i trgovci oružjem. Ove veze, kao i steknuto poverenje, uveliko su olakšali kasnije snabdevanje ustanika ratnim potrepštinama, naročito kada se to moralo činiti krišom, i pored austrijske zabrane.
Kada su hadži-Mustafino vreme janičari opet zapretili povratkom, organizovana je pored turske i narodna vojska. Ona je iznela glavni teret borbe protiv Pazvan-ogluovih odmetnika. Karađorđe je posatvljen za buljukbašu nad četom od sedamdeset ljudi. I tu je potvrdio svoje junaštvo, istakavši se u borbama za Smederevo 1798. godine.
Ipak, dahije su osvojile vlast u Beogradskom pašaluku. Ne mogavši trpeti dahijski zulum i nasilje, u Karađorđu je, kao i u većini Srba, počela da sazreva misao o otvorenoj pobuni. Smatra se da je 1803. godine, u zimu, lično sam Karađorđe obilazio celu Šumadiju, pripremajući i pridobijajući viđene domaćine za širi narodni pokret. Usledio je okrutni odgovor: seča knezova. I karađorđe se našao na tom spisku, ali je uspeo da razbije potoru. Odmetnuo se šumu, u hajdučku četu svoga prijatelja Stanoja glavaša. Ustanak se više nije smeo odgađati.
Na zboru u Orašcu narodni glavari za vođu nisu izabrali ni najpoznatijeg hajduka ni najviđenijeg kneza; izvikali su Karađorđa, iako su dobro poznavali njegovu preku ćud. Od tog trenutka, pa sve do propasti ustanka 1813, Karađorđev životopis jeste istorija Srbije.
Karađorđa je istorija u prvom redu zapamtila kao izuzetno talentovanog vojskovođu. Poznavanje terena i ljudi, briljantna strategijska rešenja, naročito na Mišaru, nepokolebiva odlučnost, osvedočeno junaštvo, i povrh svega, lično prisustvo u svim velikim bitkama, stvorili su oko njega i njegovih ustanika oreol nepobedivosti. Pitanje ustanka iznad svega jeste bilo pitanje vojne organizacije, jer su se glavni ciljevi ostvarivali na bojnom polju. Međutim, Karađorđe je vrlo dobro osetio, i to u pravom trenutku, da razvoj srpske revolucije treba upraviti u pravcu stvaranja države. U tim nastojanjima javilo se rivalstvo s najvećim vojvodama, koje nisu želele da njegova vojna vlast preraste u političku. Jakov Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, pre svih, nisu se smatrali njegovim nameštenicima: paraleleno su sa njim dizali ustanak, odnosili pobede i smatrali se ravnopravnim. Uspostavljanje čvrste centralne vlasti i kršenje vlasti velikih vojvoda utrle su put državnom jedinstvu oličenom u monarhijskom načelu. Ovom putu jeste pripadala budućnost, ali je strašna stvar bila što se međusobna politička borba odvijala u sred ustanka i time umnogome uticala na slabljenje fronta, naročito pred slom 1813. godine. Ipak, Srbija je u 19. vek zakoračila s konturama moderne države, i to u najvećoj meri zahvaljujući baš Karađorđu.
Nesrećna bolest koja ga je lomila čitave 1813. godine, neprihvatanje njegovog plana elastične odbrane i sve crnji glasovi koji su stizali sa frontova odveli su Karađorđa u stanje takve depresije da se nije mogao prepoznati. I tada je učinio presudni korak, korak koji nimalo nije ličio na njega, korak suprotan njegovom karakteru, korak koji je mogao da učini samo izgubljen čovek. Napustio je Srbiju 21. septembra 1813. godine. Napravio je smrtnu grešku: ostavio je narod u času najveće nevolje.
Od tada njegov život postaje prava mora. Sprovode ga pod vojničkom stražom, sele ga po Rusiji, ne dobija dovoljnu novčanu pomoć, špijuniraju ga i nadziru. Udaljen od Srbije, sa grižom savesti, potpuno nepripremljen na nove okolnosti, on prihvata plan grčkih heterista, koji su ga pozvali za vođu ustanka. Međutim, Miloš Obrenović nije želeo borbu, a još manje da izgubi ono što je tek počeo da stvara. Neumitna odluka je pala. Kada je Karađorđe prešao u Srbiju, u selu Radovanju, u jaseničkom srezu smederevskog okruga, u zoru 13. jula 1817. godine, ubijen je na spavanju, mučki, po Miloševoj naredbi. Tako je mučenički završio život čovek koji je iz praha, posle nekoliko vekova vaskrsnuo Srbiju i probudio naslućenu nacionalnu energiju, kojom će potonje generacije krunisati uspeh stvaranjem nezavisne države.
HRONOLOŠKA TABLICA
1804 – (kraj januara) seča knezova
1804 – (2. februar) zbog u Orašcu, početak ustanka
1804 – (12. februar) boj na Drlupi: prvo vatreno krštenje
1805 – (6. avgust) bitka kod Ivankovca: prva velika pobeda
1805 – (kraj avgusta) osnivanje Praviteljstvujuščeg Sovjeta
1806 – (1. avgust) boj na Mišaru
1806 – (22-23. avgust) pobeda na Deligradu
1806 – (27. decembar) oslobođenje Beograda
1807 – (jun) bitke na Malajnici i Štubiku; početak rusko-srpske vojne saradnje
1808 – (3. avgust) otvaranje Velike škole u Beogradu
1808 – (14. decembar) Narodna skupština u Beogradu; proglašenje Karađorđa i njegovog potomsta za zakonite srpske predvoditelje
1809 – (19.maj) herojska pogibija vojvode Sinđelića na čegru
1810 – (6. septembar) pobeda kod Varvarina
1810 – (6. oktobar) boj na Tičaru kod Loznice
1811 – (8-11. januar) Narodna skupština u Beogradu: postavljanje osnove državnom uređenju Srbije
1812 – (16. maj) Mir u Bukureštu
1813 – (jul) ofanziva Turaka: porazi Srba na svim frontovima
1813 – (septembar) beg Karađorđa i većine starešina u Austriju
1813 – (6. oktobar) kraj ustanka; ulazak Turaka u sve gradove
Napomena: svi datumi su dati prema starom srpskom kalendaru
