Nekada je Ingmar Bergman bio umetnicki
direktor i reditelj gradskog pozorišta u
Geteborgu, danas je to Sarajlija Jasenko
Selimovic, licnost ovog grada za 1999.
godinu
Sa diplomom
Akademije dramskih umetnosti, odsek gluma, Jasenko
Selimovic (33) godine 1993, godinu dana po
izbijanju rata, napušta Sarajevo i kao izbeglica
dolazi u Švedsku. Do tada se bavio rezijom, glumom
cak i scenografijom u gradu u kojem je rodjen.
Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da nadje posao u
Švedskoj sa diplomom sarajevske Akademije, upisao
je ovdašnju akademiju Dramatiska Institutet u
Stokholmu, i tako završio još jednu školu –
rediteljsku. Danas se predstavlja kao reditelj i
umetnicki direktor Gradskog pozorišta u Geteborgu.
Za veoma kratko vreme zadobio je poverenje Švedjana
nalazeci se na mestu na kojem je svojevremeno
Ingmar Bergman pocinjao svoju karijeru reditelja i
umetnickog
direktora.
– Posle glume i rezije, postati umetnicki direktor
pozorišta znaci sabrati tri zanimanja, od kojih se
mozda ovo poslednje najviše razlikuje. Nije to
toliko drugacije od bavljenja glumom i rezijom. Na
neki nacin, i celo pozorište je jedna predstava.
Meni taj posao izgleda kao rezija jednog
pozorišta, ili rezija jedne uloge koju pozorište
treba da ima u ovom gradu. Ne cini mi se da plivam
u stranim
vodama.
Da li je to stalna potreba glumca da rezira ne
samo na sceni, vec i u širim zamasima, da
osmišljava komade, repertoar, uloge koje bi bile
dobre za jedno
pozorište?
– To je uvek tako. Valjda svi ljudi koji rade
nešto drugacije, nešto novo, što je razlicito od
onoga što je ustaljena tradicija, i koji se na
kriticki nacin oslanjaju na tu tradiciju, oni to
uvek rade iz nekog uverenja da mogu biti bolji, da
to mogu da urade na neki prijemciviji, razlicit,
pozitivan nacin. Niko ko postane šef ili se odluci
da postane reditelj, ne postane to zato što su svi
drugi bolji od njega i on to radi najgore, nego
uvek se ljudi odluce da rade nešto jer smatraju da
oni to mogu da urade bolje nego drugi. Ja sam samo
jedan od njih koji deli to
uverenje.
Pozorište koje je samo pre tri godine bilo pred
zatvaranjem, cak rušenjem zgrade, dolaskom Jasenka
za umetnickog direktora prevazišlo je krize, i
kreativne i finansijske, i napunilo kasu. Sada
prelazi u fazu renoviranja i uvecanja svojih
kapaciteta uz društvenu
pomoc.
Godine 1999. proglašeni ste za „Licnost godine“
Geteborga. Svojevremeno ste izjavili da glumci,
umetnici uopšte treba da se doškoluju u oblasti
ekonomije.
– To je uvek kod mene bilo – covek treba da
razvije svoje loše strane. Umetnicima je u
poslednje vreme u Švedskoj malo lošija strana bilo
racunanje. Nastojao sam da napravim neku ravnotezu
izmedju matematike i ekonomije i umetnosti: tj.
novcanih sredstava koje pozorište dobija i broja
ljudi koji dodju da gledaju naše predstave – sa tom
umetnošcu koju mi
radimo.
U toku je veliki projekat renoviranja pozorišta
koji treba da bude završen za dve
godine?
–
Zgrada se renovira, ali zastoja u radu nema. Mi
nastavljamo da produciramo predstave, bez obzira
što ih ne igramo na našoj sceni. Nema mnogo
pozorišta u Švedskoj u koja trenutno grad ili
drzava investiraju. Mi smo takoreci jedino, tako
da je lep osecaj što grad, komuna i region hoce da
nam pomognu. To je pokušaj da se oduze na neki
nacin za sve što smo mi uradili. I to nije samo
moja zasluga vec i zasluga svih ljudi koji rade u
ovom
pozorištu.
Da li pored direktorskih obaveza uspevate da nešto
i
stvarate?
– Rezirao sam poslednju premijeru u pozorištu DEM
(u prevodu, igra reci razlicitog izgovora i
znacenja: Dom – što znaci oni, ili Dum – što znaci
– osuda). Rec je o komadu radjenom posle tragedije
kad su cetvorica mladica podmetnuli pozar u
diskoteci u Geteborgu u kojem je zivot izgubilo 63
mladih ljudi, uglavnom po poreklu doseljenici. To
nije dokumentarni zapis dogadjaja, vec trazenje
moguceg odgovora: da li je to naivni incident u
kojem nije mogao da predvidi velicinu tragedije
ili postoji neka koincidencija sa uslovima zivota
u kojima današnji mladi svet zivi, polozaj
doseljenika – koje društvo odbacuje. Preko leta
sam napisao scenario za film koji bi u ovoj godini
trebalo da pocne da se snima. Posao mi oduzima
dosta vremena tako da ne stizem da radim druge
stvari. Veliki je ovo teatar – godišnje 200 ljudi
prodje kroz njega. I to oduzima mnogo
vremena.
Na listi zaposlenih nema mnogo stranaca. Kakva je
politika zapošljavanja? Da li lakše zapošljavate
doseljenike – da ne kazem svoje
zemljake?
– Niko ko posluje u ovom pozorištu nije zaposlen
zato što je stranac. Lista glumaca sa poslednje
predstave u DEM-u kaze da je pola ansambla stranog
porekla, što je duplo više u poredjenju sa odnosom
doseljenika i Švedjana u Švedskoj. LJudi koji ovde
rade zasluzili su da rade u svojstvu umetnika, što
i jesu. Ne postavljamo pitanje segregacije. Ne
bavimo se statistikom, niti smo zavod za
izjednacavanje prava doseljenika i Švedjana. Mi
samo pokušavamo da napravimo dobro, umetnicki
kvalitetno pozorište. Cini mi se da smo to do sada
uspeli (samo citiram šta drugi govore o nama).
Zadovoljan sam time što radim ovde i onim šta se
dešava u ovom gradu. Naravno da covek moze uvek da
se zali i na Geteborg i na Stokholm i na Švedsku i
na Evropu, ali ne cini mi se da u tome ima ikakvog
smisla.
