Prvih sto dana Koštuničine vlade
Lavovi iz mišjih rupa
U bližoj i daljoj prošlosti, srpske vlade su se susretale sa najrazličitijim problemima na unutrašnjem i medjunarodnom planu, ali nenaklonjenost medija teško da je ikada bila jedan od njih. Od vremena «Novina serbskih», pa do naših dana, svaka srpska vlada je mogla je u dobru i zlu računati na dobru volju i uslužnost «svojih» medija, često i preko granica smisla i dobrog ukusa. Teško je, recimo, za Miloševićevog ili Djindjićevog vakta – o ranijem periodu da i ne govorimo – zamisliti situaciju u kojoj državotvorna Politika, iz nedelje u nedelju, na udarnom mestu objavljuje antivladine komentare, a RTS široko otvara svoje dveri za saopštenja advokatskih kancelarija i nevladinih organizacija u kojima se vlada poziva na odgovornost i ostavku.
Optimisti bi u tome možda mogli videti znak demokratskog i civilizacijskog sazrevanja srpskog društva i dragoceni dokaz političke i moralne emancipacije ovdašnjeg novinarstva, ali je stvarnost, bojim se, mnogo prozaičnija. Ovu vladu, naime, malo ko shvata ozbiljno. Niko je se ne plaši i retko ko veruje u njenu dugovečnost. Otud aktuelna metamorfoza nekadašnjih novinskih miševa i moljaca iz stručnih službi i sekretarijata centralnih i gradskih komiteta u lavove slobodne misli i nezavisnog novinarstva. Otud činjenica da je većim delom svog mandata ova vlada delovala kao u ilegali, otud utisak da sa radi samo o tranzitnoj pojavi u srpskoj politici i otud pomalo memorijalna i zadušna atmosfera u kojoj se obeležava njena stodnevica.
Pokvarene računice
Praksa da nova vlada u prvih sto dana može računati na, ako ne blagonaklonost, onda barem uzdržanost medija i političkih protivnika, nije slučajno ustanovljena kao jedno od načela dobrih političkih običaja u demokratskim društvima. To je vreme koje je neophodno da nova administracija dobije svoje kadrovsko uobličenje, pokaže šta su joj prioriteti i demonstrira svoj upravljački kapacitet. Medjutim, srpska javnost, navikla da svakoj vlasti pruža apriornu i gotovo neograničenu podršku, ovoga puta je bila nemilosrdna. Još i pre nego što je zvanično formirana i potvrdjena u parlamentu, nova vlada se našla pod žestokim udarom sedme sile i tokom njenog mandata taj pritisak se samo povećavao.
čini se da je već samo formiranje Koštuničine vlade predstavljalo neočekivani incident i ozbiljan remetilački faktor u kalkulacijama domaćih i stranih kreatora srpskog javnog mnjenja. Izgleda da su svi zainteresovani «čimbenici» računali ili da vlade uopšte neće ni biti, ili da će ona, najverovatnije, biti formirana od svih stranaka tzv. «demokratskog bloka». Iz ovog ili onog razloga, takav ishod postizborne krize odgovarao je čitavom srpskom političkom i medijskom establišmentu, uključujući i radikale. D(O)S-ovska garnitura, u tom slučaju, praktično ne bi morala ni silaziti sa vlasti, a i radikalima bi, kad već nije mogao proći njihov predlog o «prirodnoj koaliciji dve najjače stranke», sasvim odgovarala još jedna «dosmanlijska» vlada (o novim izborima da i ne govorimo). Zadovoljan bi bio i Zapad, jer je Srbija, uprkos nepovoljnim rezultatima decembarskih izbora, dobila reformsku vladu «punog demokratskog kapaciteta», a radikalska opasnost makar za kratko otklonjena. Radovale bi se i nevladine organizacije. I G 17. I Vuk Drašković. I tajkuni. I radikali, svesni da ih pri sledećem delenju čeka siguran dobitak. Rečju, svi osim Koštunice, kojem je u ovom scenariju bila namenjena kombinovana rola engleske kraljice i dežurnog krivca, što je uostalom uloga u kojoj se već oprobao i koja mu po, nekim mišljenjima, jedino i pristoji.
Ovoga puta, medjutim, zec je u poslednji čas utekao sa pripremljenog ražnja. Njegov instinkt za političko samoodržanje (koji, uzgred rečeno, često pokazuje znake zakržljalosti), kao i preveliki apetiti DS-a, naveli su Koštunicu da posegne za neobičnom kombinacijom koja se matematički naprosto nametala, ali koju politički kao da niko nije uzimao dovoljno ozbiljno. Pritešnjen sa tri podjednako nepovoljne alternative da, sve kršeći predizborno obećanje i iritirajući Zapad, postane mladji partner radikalima, ili da pristane na ucene DS-a, ili bude proglašen za glavnog krivca što je Srbija ostala bez vlade, Koštunica je napravio sjajan – mada riskantan – politički manevar sastavivši manjinsku vladu, uz spoljnu podršku SPS-a.
Ivica veliki, grozni
Naizgled, sve je bilo besprekorno. Izbori su izbegnuti. Srbija je dobila vladu. Vlada je demokratska. Koštunica i DSS u njoj imaju dominantnu ulogu. DS i Boris Tadić su dobili priliku da pročiste i srede svoje redove. Radikali su ostali izvan vlasti, i to ne kao jedina alternativa. Medjutim, kombinacija kojom je Koštunica razrešio jednačinu koju su mu nametnuli rezultati decembarskih parlamentarnih izbora bila je ne samo neočekivana, već i u velikoj meri zbunjujuća i «neprirodna» za većinu aktera koji su u nju bili uključeni. I upravo na kartu te zbunjenosti i nelagode zaigrali su svi oni kojima je formiranje Koštuničine vlade pokvarilo neku poslovnu ili političku računicu.
Od trenutka kada je postalo jasno da DS-u i njegovim političkim i medijskim satelitima zaista preti odlazak u opoziciju, javnost je prosto bila preplavljena izjavama zabrinutih političara i analitičara koji su procenjivali da se “Milošević ponovo vraća na vlast”, da smo “opet tamo gde smo bili pre Petog oktobra” i da je Koštunica “konačno pokazao svoje pravo lice”. Dalji komentari su se bavili spekulacijama o tome šta je SPS dobio zauzvrat, kako će naplatiti svoju podršku i koliko će nas eona sve to udaljiti od žudjenog utočišta u rajskom okrilju “transatlanskih integracija”.
U zaglušujućoj medijskoj halabuci koja je pratila formiranje Koštuničine vlade kao da niko nije obraćao pažnju na elementarnu činjenicu da je današnji SPS samo senka one partije koja je do pre neku godinu tako suvereno i bahato upravljala Srbijom. Desetkovanih redova, politički obezglavljeni i ideološki dezorijentisani socijalisti, pritisnuti besparicom i unutrašnjim raskolima, u ovom trenutku niti mogu, niti žele biti prepreka i pretnja “mladoj srpskoj demokratiji”. Osim toga, na poslednjim izborima još dodatno oslabljeni, i sa liderom koji im, s jedne strane, sve više predstavlja politički balast, a kojeg se, opet, još uvek ne mogu ni potpuno odreći, socijalisti se novih izbora plaše kao žive vatre i upravo je otklanjanje neposredne opasnosti od suočavanja sa biračkim kutijama bilo presudni uzrok tolike njihove kooperativnosti i spremnosti da (“zarad višeg državnog interesa”) podrže Koštuničinu vladu.
Ma koliko bila komična i licemerna, ova kampanja strašenja javnosti navodnom pogibelji koja preti čovečanstvu od povratka “crvenih” ostavila je traga na rejtinzima, a još više na samosvesti onih koji su bili uključeni u operaciju formiranja vlade. Neko iz gluposti, neko iz interesa, neko iz ideoloških razloga, a neko zbog ličnih i porodičnih trauma, ali dobar deo javnosti je u izvesnoj meri progutao sliku u kojoj su Dačićevi, Vučelićevi i Andjelkovićevi socijalisti predstavljeni kao huni koji opsedaju bedeme srpske demokratije, a Koštunica prikazan kao neko ko im, iz naivnosti ili zlobe, u tome pomaže i na mala vrata ih pripušta u predvorje vlasti. A da zlo bude veće, previdjajući ili potcenjujući maligni potencijal takvih interpretacija, nova vlada ne samo da nije ništa činila da ih suzbije svojom kontrapropagandom, nego im je, štaviše, pojedinim trapavim potezima (zakon o pomoći porodicama haških pritvorenika) i nekim problematičnim imenovanjima na visoke funkcije ličnosti bliskih starom režimu, dodatno išla na ruku.
Istočni greh
Tako se, generalno govoreći, Koštuničina vlada već u momentu svog formiranja našla u medijsko-političkoj defanzivi i u njoj ostala praktično sve do danas. Sve što je vlada u medjuvremenu činila, a bilo je i dosta dobrog, počev od niza solidnih zakonskih rešenja do uspešnog diplomatskog nastupa povodom martovske eskalacije kosovske krize, ostalo je u senci ovog uveliko iskonstruisanog “istočnog greha”. Najzad, kao da su i u samoj vladi, ili bar u nekim njenim delovima (G17, SPO, a i u DSS-u je bilo izvesnog komešanja) interiorizovali ovaj osećaj krivice i nečiste savesti zbog toga što se nalaze tu gde su. Zato su valjda (ili je u pitanju čisto nesnalaženje, inercija i zaokupljenost podelom političkog plena?) u javnosti i nastupali tako zbunjeno, konfuzno i mlako.
Maltene svako novo imenovanje i razrešenje u nekom ministarstvu (što je, naravno, uobičajena svetska praksa prilikom stupanja nove administracije) “nezavisna javnost” dočekivala je na nož kao krunski dokaz osvetničke prirode ove vlasti, a skromni koraci u pravcu sudskog razrešenja nekih skorašnjih afera (Bodrum, šećer, Janjušević, sporne privatizacije) predstavljani su kao “akt revanšizma” i mržnje prema reformskoj politici i ličnostima koje su simbol petooktobarskih promena i evropske Srbije. Tako se čak i nesumnjivo pozitivna činjenica kao što je Legijino hapšenje, koje se svakako mora računati u pozitivan saldo ove vlade, pokušava stigmatizovati kao simptom sumnjivih simpatija koje, eto, postoje izmedju Koštuničine vlade i sveta organizovanog kriminala. A možda najkrupniji demokratski pomak nove vlasti u odnosu na eru Miloševića i Djindjića – prepuštanje opoziciji, radikalima, kao i DS-u, kontrole i predsedništva nad najvažnijim skupštinskim odborima – ili ostaje neprimećeno, ili se takodje interpretira u već opisanom ključu kao “šurovanje” sa snagama starog režima. (Najdalje je otišao jedan istaknuti politički analitičar izjavljujući, povodom zakona o pomoći haškim pritvorenicima, da je ova aktuelna vlada “samo tehnička”, dok, zapravo, stvarnu vlast u Srbiji čine DSS, SPS i radikali.)
“Istina” (ne) pobedjuje
Srbi vole Kalimera i rado se identifikuju sa tim maleroznim crnim piletom, ali postoje granice do kojih se takva uloga može tolerisati – pogotovo ako ste na vlasti. Dobro je što nisu postrojavali urednike i pretili telefonima, ali nisu smeli ni kao pred streljački vod izlaziti pred neprijateljski nastrojene medije, sa strategijom boksera koji ulazi u ring sa nadom da će, ne bude li pružao otpor, protivnik jednom prestati da ga bije. Nisu morali izmišljati rezultate i neukusno ih reklamirati po bilbordima i skupim kampanjama, ali su morali naći načina da javnosti pokažu i objasne ono što su za ovo kratko vreme zaista uradili. “Istina” ne pobedjuje uvek – bar ne na ovom svetu – i pogotovo ne sama od sebe.
Ako već nisu hteli ili nisu umeli da se u stilu svojih prethodnika služe već oprobanim instrumentima političke prinude i medijske manipulacije (što im, na kraju krajeva, služi na čast), za Koštunicu i vladu nema nikakvog opravdanja za to što su javni prostor praktično bez borbe prepustili na milost i nemilost svojim protivnicima i što su po pravilu bivali zatečeni, “iznenadjeni i uvredjeni” onim što se oko njih dešavalo. Nema nikakvog opravdanja (ni Kosovo, ni čeda ni Beba za to već ne mogu biti krivi) za to što od svog formiranja pa do pre neki dan vlada nije ni pokušala da izatka neku legitimacijsku priču kojom bi opravdala svoje postojanje i predstavila ga kao ipak nešto više od puke politikantske nagodbe radi dolaska i ostanka na vlasti. Milošević je imao svoju patriotsku priču i vladao je sve dok se ona nije sasvim pohabala. čak je i pragmatični Djindjić imao svoju pragmatičnu i reformsku ideologiju. Ideologiju, naravno, imaju i DSS, i SPO i G 17 Plus. Ali ova vlada je nema i to bi se lako moglo ispostaviti kao njen fatalni nedostatak.
Marši i vlada
Gotovo da je teško reći šta je gore i u kom slučaju vlada zaslužuje veću kritiku – ako nisu bili u stanju da organizuju bolju javnu prezentaciju sopstvenih rezultata, ili ako to nisu ni pokušali. A indicije postoje i za jedno i za drugo. Tek su predstojeći predsednički izbori i realna perspektiva pada vlade i raspada koalicije u slučaju poraza Dragana Maršićanina, čini se, vladu konačno prenuli iz dogmatskog dremeža i nagnali da se, povodom svojih prvih sto dana, malo ozbiljnije pozabavi sopstvenim imidžom i nedostajućom joj ideologijom (poštene reforme, odgovorna politika, borba protiv “levog” i “desnog” ektremizma i sl). Pitanje je samo nije li to već pomalo kasno. Po principu, “ono što nas ne ubije, to nas ojača” može se reći da će ovi predsednički izbori za vladu predstavljati čas istine, odnosno, ona će se nakon njih ili sasvim urušiti ili konačno delovati kao prava vlada. U oba slučaja, Srbija i ona demokratsko nacionalna politika koju bi ova vlada trebalo da oličava mogle bi biti na dobitku.
Bilo kako bilo, sudbina vlade u ovom trenutku leži u Maršićaninovim rukama, a njegov izborni uspeh, opet, suštinski zavisi od vlade (ne toliko od vladinih rezultata, koliko od generalnog utiska koji će narednih dana srpska javnost steći o njoj). I teško je proceniti ko je u tom zagrljaju kome veći teret – ili oslonac. U svakom slučaju, čini se da su ovih prvih sto dana za Koštuničinu vladu bili popločani takvim iskušenjima da će svi drugi ili biti mnogo lakši, ili ih uopšte neće ni biti.
Tekst bi trebao da bude objavljen i u nedeljniku Evropa od 27. maja
