10. januar 1951. godine veče, sedam i petnaest
(Iz beleški Velimira Todorovića)
Od onog majskog dana 1945. godine, podno Ivan – sedla, do večeras, osećam se kao progonjena zver. Kažu da progonjena zver lakše nađe skrovište, nego druge zveri. Ona izoštri sva čula i sposobna je da reaguje na svaku promenu u okolini. Ja sam, sam sebe, uspeo da istreniram da predvidim nevolju i da joj uteknem; možda, zato i ne mrzim svoje neprijatelje. Pošto im se izmigoljim, postaju mi simpatični i gotovo dragi. čak su mi draži, nego neki prijatelji. Moji neprijatelji su moji okrutni prijatelji, na čije ponašanje nikada nemam primedbi, jer uvek znam šta me od njih očekuje.
Nesloga srpska me je dovela na Kosmet! Voleo bih da noćas vidim avu Justina, da mi kaže ono što pretpostavljam. Sećam se njegovih predavanja u Šestoj muškoj… Bože… Vidim ta lica oko mene. Gde li trunu? Moji drugovi… Suze teku same…
Pade mi na pamet priča vladike Nikolaja… Moj život je kao potočić, koji ne razmišlja o preprekama svoga toka, već šta će se desiti kada dođe pred jezero u koje će se uliti?
Ovde su moji, krajem XVIII veka, svratili da upale još koji han, na putu iz Hercegovine, ka mirnom životu. Da li sam dodeljen Kosmetu kao iskušenik, ili kao pravednik? A možda i kao žrtva, koja nosi breme Hercegovačko.
Golgota u Hercegovačkim šumama, dovela me je na Kosmet. Odavde… Ko zna gde? Napolju je minus, hladno je i mračno. Ni moja sijalica nije bog zna šta!
Žrtveničko kolo nastavlja sa igrom! Uhvatio sam se u to kolo, povratka nema!
Nade ima!
Ima i neizvesnosti!
Dovoljno za novi početak!
DUBOKI KORENI ZLA
Zoran Milojević je ličnost koja poseduje više talenata i duboku svest o nacionalnoj pripadnosti srpskoj i pravoslavnoj tradiciji i kulturi. Budući da živimo u vreme kada se političkom usmerenošću ka globalnim ciljevima sveta sve očiglednije odstupa od nje i utapa u nama tuđe vrednosti nauštrb izvornih, a da se to prevashodno postiže preko medija i jezika, Zoran Milojević se poduhvatio zadatka da podseti na pravi jezik naroda i da u romanesknoj formi da odgovore na pitanje: kako je do toga došlo? Naime, politika je oduvek stvarala svet po meri onih koji gospodare, a pogubne posledice te noći traju vekovima, decenijama.
U romanu U otadžbini bez otadžbine, Zoran Milojević daje genezu današnje duboke podeljenosti Srbije, pokušaja otcepljenja Kosova i Metohije i ukupne propasti srpske nacije. Još davno mudri Ivo Andrić, primetio je da će nas taj usud razdeoba satirati i sputavati:
I dok nas traje mi ćemo u sebi deliti svet na kojoj je ko strani i čime se zaklinjao.
Tu tragičnu podeljenost srpskog roda na četnike i partizane Milojević će uzeti za okosnicu romana i na njoj će izgraditi dramske sukobe koji dinamiziraju radnju. Osim toga, važan motiv je, inače nedovoljno obrađivan u našoj literaturi, raslojavanje sela nakon Drugog svetskog rata i pretvaranje bogatog seljaka u siromašnog radnika i gradsku sirotinju, pod komunističkim geslom da se bolje i lakše živi, a kako to autor pokazuje, zapravo se sve svodilo na lakše manipulisanje siromašnim masama. Dakako, ovde je itekako reč o političkim poslušnicima, bednim slugama komunističkog sistema kojima je vrhovno načelo bio lični interes i bezuslovna poslušnost.
Milojević vrlo plastično dočarava taj tip ljudi kojih je bilo svuda, i u malom aleksinačkom selu, u Kosovskoj Mitrovici, u kojoj se odvija jedan deo radnje, u Beogradu… svuda.
A Tomas Man, o politici, ovako zapisuje: Dužnost svakog duhovno superiornog čoveka je da se bavi politikom. Jer, politika je bila, kao što je uostalom uvek i svuda, tesno vezana sa svakodnevnim gorućim problemima, našim pogledom na svet, i to u tolikoj meri da nije mogla da se zaobiđe. Kada bi najbolji, najumniji ljudi shvatili da je u sudbonosnim trenucima bavljenje politikom njihova dužnost, pobeda gluposti i neobrazovanosti ne bi bila moguća.
Glavni lik romana, učitelj Velimir Todorović, onako kako je predstavljen uklopio bi se u Manovo viđenje političara kao vodeće snage društva, jer nakon povratka iz rata ostaje dosledan idealima svog ravnogorskog vođe i ne prihvata komunističku ideologiju iako ga to lišava napredovanja u karijeri i povlastica koje uz to idu. Štaviše, on nastoji da se suprotstavi izdaji koja se tih pedesetih godina prošlog veka već očigledno sprovodi na Kosovu i Metohiji gde se prednost daje kadrovima iz Albanije a iseljavanje Srba uveliko teče, kao i ostvarivanje ideje o novoj albanskoj državi na našem tlu.
U realističkom maniru, pokatkad i feljtonskim stilom, ali i finim lirskim pasažima, ispisane su gorke stranice o tokovima srpske istorije koja je ostavila krvavi razdor u naciji, porodici, o gubicima mladih generacija koje su ginule za ideju, o pometenosti i odrođivanju običnog čoveka, o gubljenju koraka sa naprednim svetom. Dobro komponovan roman pokreće izuzetno teška pitanja u svom klimaksu i ostavlja čitaoca da se duboko zamisli: treba li slepo ići za političkim vođom, za politikom koja je protiv onoga što srpsku naciju drži na okupu, što je vekovima bio stožer, a to je pravoslavlje, afirmacija ideje trajanja oličene u izboru kneza Lazara za nebesko carstvo, odnosno za odbranu imena i časti.
Ideja sabornosti je, takođe, utkana u ovaj roman i poziv onima iz rasejanja da se vrate, da svoju zemlju podižu i brane u njoj samoj, a ne u pukoj retorici, otuda iz sveta.
Povezujući, u završnom delu knjige, rat iz devedesetih godina proteklog veka sa onim iz prvih decenija i sredine XX veka, Zoran Milojević je pokazao da se u Srbiji i njenom narodu, stalno iznova biju iste bitke sa istim neprijateljima, odnosno precima starih neprijatelja koji samo iznalaze nove razloge i nove metode za iste ciljeve.
Na nama je, kako nas ova knjiga uči, da to znamo, da se osvestimo i da se izborimo za slobodu za koju su tolike generacije pale. Njihove žrtve nas na to obavezuju, a Zoran Milojević nas ovom potresnom knjigom na to podseća.
Milica Jeftimijević Lilić
U Beogradu, o đurđevdanu 2008.
