Na severu ništa novo, „puklo jaje“ i pred Vaskrs. Produbljuju se svađe povodom svega i svačega, od izgubljenog ključa do popovog kreveta, između parohijana, koji traže smenu sveštenika, i paroha Spasojevića. Sukobi na maloj sceni, u Crkvenom odboru (CO) parohije Sveti Vasilije Ostroški, dobiće za koji dan epilog na velikoj sceni, na godišnjem skupu eparhije Britansko-skandinavske u Londonu.
Sukobljeni su se oglušili o poziv episkopa Dositeja da pruže ruke pomirenja pred oltarom. Vladika im je zimus, inače, zbog toga došao na noge. Godišnja skupština, koja je potom održana, protekla je haotično. Crkveni odbor je najzad održao sednicu, na koju nije pozvan paroh, koji je bio jedina tačka dnevnog reda. Usledio je „puč“ na „puč“. Sveštenik je od svojih ljudi osnovao „privremeno poverenstvo koje će mi pomagati ubuduće“.
Tri raskola za tri godine, mnogo je i za eparhiju, a kamoli za jednu parohiju. Prvi je izbio povodom kupovine zdanja na Frogneru, drugi je planuo s osnivanjem nove parohije na jugu Norveške. Ratne sekire koje nisu zakopane oštre se za London u kojem će biti održan eparhijski samit. Autoritet skupa, razumno je očekivati, otupiće im oštrice.
Najveći stradalnik je nedužna zgrada kupljena da bude i crkva, a u kojoj dosad nije izvršena adaptacija da bi se dobila upotrebna dozvola. Uvukao se đavo u samozvane kao „bogomdane“ da upravo oni isteruju đavola. Pogođen je i norveški cirkus „Arnardo“, pod šatrom na Tejenu, jer mu konkuriše cirkus u parohiji.
Svađe su skupe. Troše energiju i vreme koje se ne može vratiti i, što je posebno pogubno, krnje zavičajni identitet u tuđoj zemlji, i među domaćima i među dođošima. Ništa se ne može sakriti. Istraživač verskih zajednica u Norveškoj, jer već zna (!) šta se zbiva, najpre pita zašto je „to“ baš tako među Srbima.
