I. Škara
Nekoliko hiljada naših ljudi privučeno radošću i toplinom kojom se dočekuje rođenje Bogomladenca slilo se u subotu na Badnji dan i Badnje veče ka našem Eparhijskom centru i Crkvi Svetog Save u Diseldorfu.
Centralni događaj koji je privukao ovu reku ljudi bila je Večernja služba, koju je uz sasluženje sveštenika – oca Nebojše, oca Duška, oca Aleksandra i đakona Aleksandra služio vladika Jovan, a potom i nalaganje badnjaka uz čije su se iskre želje i pogledi vernika vinuli ka nebu, a čijom im se toplinom razgorela radost u srcima.
Narod stiže u talasima
Od jutarnje liturgije do unošenja badnjaka u crkvu, preko večernje službe i nalaganja badnjaka pa do ponoćne božićne liturgije, Eparhijski centar bio je ispunjen domaćinima čiji su ljubav i trud svima bili dobrodošlica i neprekidnim talasima pristižućih vernika.
Najveći broj porodica okupio se posle nalaganja badnjaka. Na samom ulazu u Eparhijski dom mogli su da kupe badnjake, koje će do narednog Božića čuvati u svojim kućama, ali i nebrojene đakonije koje su im uz osmehe nudile članice Kola srpskih sestara.
A kako su vremenske prilike čudesno ovoga puta svima nama bile naklonjene, oko štandova, za ovu priliku u dvorištu u božićnom duhu postavljenih, okupile su se porodice i familije, prijatelji, mladi i stari uživajući i u hrani i piću. Od tradicionalnog prebranca i podvarka sa dimljenim šaranom, posnih sendviča do kuvanog vina i rakije našlo se za svakoga ponešto. Svojim mirisom najveći broj dece, uglavnom u naručju mama, tata, baka i deka privukao je štand sa sveže pečenim kolačima.
Nedostaju nam naši
U veselom razgovoru tu smo zatekli porodice Maculja i Pecalj, zapravo dve sestre sa svojim porodicama u radosti Badnjeg dana, a svoje utiske sa nama je podelila Ljubica Macura. Njena porodica je već celu deceniju u Solingenu, ali uspomene na Prijedor iz koga potiču nisu zaboravili pa nam tim povodom Ljubica priča:
– Draže mi je za Božić dole da budem, nekako smo navikli, više nas je od familije. Običaji su isti, ista je služba u crkvi, opet drugačiji je dole osećaj za Badnji dan – nedostaju nam naši. Ali, lepo nam je i ovde kada ovako fino obeležimo. I trudimo se da sve to prenesemo i našoj deci. Moja ćerka je od svih nas najviše vezana za sve što je naše, igrala je u folkloru, dolazi nedeljom ovde na liturgiju – mi ne stižemo, ali nas njeni dolasci raduju!
Na kapiji Eparhijskog centra kretali smo se u dugoj koloni ljudi sa badnjacima u rukama i u mimohodu sa kolonom mladih koji pristižu da svojom radošću ulepšaju Badnje veče i dočekaju na Ponoćnoj liturgiji dolazak Božića.
Delimo opštu radost
U samoj crkvi pred večernju službu porodica Dragana Đurića se fotografisala pored okićenog badnjaka i slame. Draganova supruga Gorica nam je sa malo sete ispričala da su njihovu veliku želju da za Božić budu u rodnom Beogradu onemogućile poslovne obaveze pa trenutke radosti žele ovde da podele sa našim ljudima.
– Drugačije je ovde, kada mi slavimo, ostali ne slave. Nedostaje nam ta naša atmosfera praznika – da ceo grad slavi, da su svi oko nas veseli, da delimo opštu radost. Još kada je Božić na radni dan, baš nam teško padne. Ipak, mnogo nam znači atmosfera koja ovde i inače vlada, svake nedelje smo tu, a razmišljamo i ćerke da upišemo na folklor – sa osmehom dodaje Dragan.
Ništa nije teško
Odvojivši jedan trenutak za nas predsednica Kola sestara Aleksandra izrazila je veliku zahvalnost svim članicama na velikom trudu i ljubavi.
– Prelepo je koliko nas je u ovim pripremama učestvovalo, ne samo od nas sestara, pritekle su nam u pomoć mnoge žene i uz takav duh zajedništva ništa nije teško.
Slave dva Božića
Privučeni dečjim oduševljenjem božićnim ambijentom prišli smo porodici Gegić. Sabina i Milan su rođeni ovde, ona je Hrvatica sa korenima u Bosni, a on Srbin rodom iz Hrvatske. Na Badnji dan njihova porodica je uvek ovde i Sabina nam objašnjava:
– Od kada smo se Milan i ja uzeli, dolazimo redovno ovde, a ćerke Emiliju i Tijanu učimo i jednim i drugim običajima i tradiciji koju smo nas dvoje iz naših porodica poneli. Moj muž insistira na tome – slavimo sa decom dva Božića. I mogu vam reći da mi se ovde u crkvi sviđa, lepa mi je iznutra, velika i oslikana – ima se šta gledati! A i ova sala ovako puna, mora da vam se svidi.
Duši je lepše “dole”
Među nekoliko stotina ljudi, ne samo svojom brojnošću, već i vedrinom i radošću, ulepšala je oraznično veče i porodica Vujanović. Ivka Vujanović je više od pet decenija ovde, ali kako nam, sa malo sete u osmehu, reče ništa od našeg “dole” nije zaboravila, a videći razliku i u samom praznovanju iskreno nam je ispričala:
– Razlika je u onome što u duši osetimo. Pitomije je dole, toplije i familijarnije.
Njena deca, dve ćerke i sin, ovde su se rodili i osnovali svoje porodice pa je sada sasuprugom ovde među njima i uz dva unuka i unuku. Srce joj je, kako nam kaže puno i ponosno tvrdi:
– Evo, sada ih nešto pitajte na našem, sve pričaju kao i mi! Nije teško čuvati i prenositi naš srpski jezik i našu tradiciju kada se hoće – ističe Ivka.
Osim toga raduje se dolascima u crkvu gde se druži sa prijateljima.
– Poreklom smo iz Tuzle i ovde smo uvek sa još dve familije iz našeg kraja, zovu nas “Trojka. Srećemo se u crkvi redovno, ovde su svi veoma gostoprimljivi i to nam se sviđa. Napunimo srce nedeljom pa nam je cele sedmice fino! Do pandemije sam bila i član Kola sestara, ali sada je tu više mladih ljudi, a ja sam već u penziji – dobrodušno priča Ivka.
Sve više mladih
Pozdravljavši se sa Vujanovićima upoznali smo uz razgovor ispunjen raznolikim melodijama i izgovorima našeg lepog jezika i društvo isto tako lepih dvojaka i među njima sestre Draženku i Tijanu Dulović, Crnogorke rodom. Iako nikada nisu imale priliku da u otadžbini praznuju, Draženka oseća da je doživljaj Božića ovde i tamo u nečemu drugačiji.
– Po drugim stvarima u životu vidimo da mi imamo drugačiji odnos prema svemu tradicionalnom u poređenju sa tim dole u otadžbini. Svako dole ide recimo u crkvu u svoj komšiluk, a ovde se skupljamo sa svih strana, ljudi dolaze i iz Holandije, a tek šta sve nose iz svojih rodnih krajeva otkuda dolaze! To je čudesno – kaže Draženka.
Da joj se ovde dopada i da joj je lepo potvrdila nam je rekavši sa osmehom: “Puno je mladih, sve više.”
Šale sa vršnjacima
Drugarski se šaleći i uživajući, sate do najradosnijeg časa delila je povelika grupa omladinaca, drugara i rođaka, njih sedmorica. U ime svih za naše čitaoce govorio je Aleksandar Ilić, rodom iz Kragujevca gde je često imao priliku da praznuje Božić.
– Isto mi je i ovde i u Kragujevcu jer su Srbi oko mene. Puno nas je tamo, puno nas je ovde! Ovo su moji drugari, neke znam duže, neke kraće. A lepo je što svaki put upoznam još nekog vršnjaka koji priča našim jezikom – sa zadovoljstvom primećuje Aleksandar.
Na pitanje da li će rođenje Bogomladenca po srpskom običaju obeležiti uz radost i nekom petardom i vatrometom, veselo društvo potvrdilo je složno uzviknuvši: Ako Bog da!
Obnovljen hram
Iako je već par meseci građevinska obnova Crkve Svetog Save u toku, a liturgijski život se odvija u Eparhijskom domu, vladika Jovan je uspeo kao domaćin uz ogromnu pomoć velikog broja trudbenika da početne radove okonča i službe na Badnji dan vrati pod okrilje hrama.
– Bogu hvala, imali smo taj blagoslov da uz pomoć velikog broja ljudi koji su nam ne samo novčano već još više svojim trudom i ljubavlju pomogl,i uspemo da započnemo obnovu hrama i da završimo prvi deo radova. Promenili smo pod – najviše zbog podnog grejanja koje sada imamo. Zamenili smo stara dotrajala vrata novim, obnovili smo deo freskopisa, postavili novo osvetljenje i novo ozvučenje – kaže vladika Jovan za “Vesti”.
Dodaje da u narednim mesecima i godinama treba da se nastavi obnova
– Time bismo se odužili i bili dostojni naslednici predaka koji su crkvu sagradili. Mi smo pozvani da je održavamo i da je unapređujemo koliko možemo.
Povodom praznika vladika Jovan ima i poruku za čitaoce “Vesti”:
– Božić koji nam je Bog darovao jeste novi početak. Treba da stanemo i ostavimo sve ono što je loše iza sebe i da se okrenemo budućnosti, ne u smislu budućnosti ovozemaljskih vrednosti, već budućeg Carstva božjeg. Poruka i meni i vama jeste da se pokajemo i budemo više Hristovi, a manje ljudi ovoga sveta ili samo svoji.
