Rođen je 9 Oktobra 1858 u Idvoru, Banat. Sam sebi je dao nadimak “Idvorski“ po rodnom mestu. Majka Pupinova, mada nepismena, upućivala ga je od najranije mladosti da ide u svet i bavi se naukom. Govorila mu je da je znanje svetlost koja osvetljava kroz život i da ne sme ostati slep kod očiju. I otac mu je bio uman čovek, biran je za seoskog kneza. Tokom dugih zimskih noći u njihovoj kući održavala su se seoska sela, koja je mali Mihailo doživljavao kao skupove mudraca. Opisima svojih zemljaka u autobiografiji, svetu je pružio sliku Srbije u svoje doba. Na početku školovanja nije bio najbolji đak, ali se ubrzo popravio, pa je i njegov učitelj rekao da se “desilo čudo“ Od 1869 odlazi u gimnaziju u Pančevo, gde je imao dobre nastavnike iz prirodnih nauka. Tokom letnjih igara na pašnjacima, gde je sa dečacima čuvao goveda, vežbali su se dozivanja kroz zemlju i u noćnoj orjentaciji prema zvezdama, što će mu tokom životnih otkrića postati osnova za telefoniju na velikim udaljenostima.
Nakon gimnazije, iz Pančeva odlazi 1872 u Prag, uz materijalnu pomoć crkvene opštine, koju mu je izdejstvovao nastavnik Kos, uočivši Pupinovu darovitost. Opraštajući se sa svojima ispred broda za Peštu, prvi put je video očeve suze. Na putu za Peštu, sa broda je video Beograd. Od Budimpešte do Praga putovao je vozom. Odmah po upisu u skolu u Pragu došao je u sukob sa nemačkim studentima, koji su se odnosili veoma surovo prema Srbima. Nakon prve godine studija umre mu otac, a Mihailo saopšti majci da će otputovati u Ameriku. Prodao je svoje knjige i odelo za čega je kupio brodsku kartu od Hamburga do Njujorka za 12 Mart 1874. Parobrod je do Njujorka plovio 14 dana i 13 noći, za koje vreme je Mihailo provodio noći ležeći na palubi uz dimnjak, gde mu je bilo toplije. A tek kada je ugledao Njujork sa njegove duše otopio se nakupljeni led.
Prvih dana u Njujorku je gladovao, slabo je znao engleski i nije imao nikakav posao. Prvo zaposlenje našao je u Filadelfiji, gde je čuvao stoku, za to je imao iskustvo iz Idvora. Od toga posla uspeo je uštedeti nekoliko dolara, a kada je došla zima u Njujorku je ubacivao ugalj u podrume. Odlazo je često u Kuperovu biblioteku, gde se grejao i učio engleski. Sledeće godine pomogao mu je jedan drugar, Nemac, da se zaposli kao pomoćni ložač parnih kotlova i smestio ga u hotelsku sobu svoga oca. Uporedo se upisao u Kuperovu večernju školu. Najviše se interesovao za elektricitet, a od literature privlačile su ga biografije uspešnih ljudi. Bio je vredan i čestit radnik, pa je ubrzo unapređen u redovnog službenika, a u Kuperovoj školi se istakao kao dobar matematičar i crtač mašina. Zainteresovao se za Kolumbija univerzitet, ali mu je za prijemni ispit trebalo položiti latinski i grčki, koje do tada nije učio u školi. Ipak, odlučio se i za to, za čega se pripremao dve godine. Prijemni je položio odličnim uspehom i tako postao akademski građanin 1879 godine.
Na koledž je došao iz fabrike, gde je sam sebi zarađivao za hleb, imao je ušteđevinu od 311 dolra, bio bez dugova i uveren u sopstveni uspeh. Već prvu godinu završio je odličnim uspehom, što mu je donelo dve nagrade od po 100 dolara. I naredno leto radio je na poljskim poslovima, uštdevši dodatnih 75 dolara. Još u Idvoru je stekao iskustvo u hrvanju, pa mu je ta sportska disciplina tokom druge godine studija donela više priznanja od uspeha u matematici i fizici. Svojim kolegama davao je dopunske časove i već time obezbeđivao novac za sopstvene životne troškove, a preko njih upoznavao viđene poslovne ljude Amerike. Vodio je brigu i o očuvanju zdravlja, pravilno se hranio, redovno vežbao, bavio se boksom, nije pušio, ali ni u čemu nije preterivao. Forsirali su ga i profesori, čak i predsednik Bernard. Završetkom redovnih studija dobija univerzitetsku stipendiju od 500 dolara godišnje, sa kojom odlazi u Evropu 1883. Primivši diplomu Kolumbja univerziteta,.lično iz ruku predsednika Bernarda, istovremeno je postao i američki državljanin. Nakon dolaska u Evropu odlučio je da poseti majku, koju nije video 11 godina.
SLEDEćE NEDELJE:
Povratak u Evropu
