Пустила си ме да одем
Док си ме свом душом волела
без обзира на како и као кога
моје си љубави, сигурна била
као лист руже ране капи росе
ко чедо кошуте љубави мајке
као јутро свог свићања сунца
волех те жарко више од свега
душом дубљом од зенице ока
сновима жудним свим чулима
као што сунце, пред умирање,
воли облачке пурпурног неба
волихте ко себе опијен тобом
Тако те мила носих у недрима
тако ми је душа твојом патила
срце куцало батом твојег срца
тако ми је душа, твојој појила
најлепше песме душом писала
али срце ти оста попут камена
Ако ти стари песник посустане
ако ти престане, писати песме
онда је престао јер си то хтела
јер ти оне нису ништа значиле
вредне ти биле, чак ни помена
нит јутром упитат да ли ме има
И опет ти мила дугујем много
за оно све што ми даде собом
најлепше снове, живота мога
наду што ми животу рај беше
и ако те моје руке не такнуше
нит те икад моје усне љубише
И ако мила сад шеташ здругим
и ако мисли твоје не хрле мени
сетан сам што ти остаде дужан
толку срећу што ми собом даде
сјајем ти ока и осмехом чедним
без тебе не би ни знао да је има
Душан Нонковић-Теодоровић
Filed under: AKTUELNO, Poezija Dušan-a Nonković
