Da je neko porodici Vukoičić kazao šta ih sve očekuje posle odlaska iz Srbije i Slovenije, kada smo još bili zajedno u onoj staroj SFRJ, teško da bi se odlučili da parče hleba potraže van svoje domovine, ma koliko taj hlebac u njoj bio tvrd.
Miloljub Vukoičić, KV alatničar, nekada brusač u fabrici „21. maj“ u Rakovici, zaposlio se u nekadašnjem Saveznom sekretarijatu inostranih poslova, posle provera celog porodičnog stabla, od toga ko mu je bio čukundeda pa naovamo, u jugoslovenskoj ambasadi u Sudanu. Jer, sem ambasadora, otpravnika poslova, sekretarica, službenika, ambasadi su potrebni i obični ljudi. A onda je na čelo SIP-a došla Milka Planinc.
Bili smo „agresori“
“ Bez obzira što sam bio dva puta nagrađen kao najbolji radnik, gotovo svi Srbi su, pa tako i ja, tada dobili otkaz. U decembru me nagrađuju, u januaru dobijam otkaz. Za rođenog čačanina u SIP-u više nije bilo mesta “ priča Miloljub. “ A potom su sledile nove muke. Nisam mogao da dobijem posao, jer su svi zbunjeno pitali „A što sada ne radite tamo?“ i pomišljali da sam otkaz dobio ko zna zbog čega.
Ipak, našao se neki posao u IKL-u u Barajevu. Međutim, plata je bila mala, pa je Miloljub potražio novi posao u „Tiskarni Jadran“ u Kopru. U Barajevu mu je plata bila 11 nekadašnjih, ko zna već kojih miliona, a u Sloveniji čitavih 75: „Primim platu, zbunim se. Ne znam šta ću s parama..“.
Italijanska firma „EFGE“ tražila je upravo alatničara. Tako je naš sagovornik, posle razgovora sa šefovima u Udinama, dobio posao, ali… u Ekvatorijalnoj Gvineji.
“ Nije bilo loše. I supruga se snašla. Vodila je jedan restoran, a potom butik. Ali, u toj zemlji su izbili nemiri, moja fabrika je polako propadala i “ kud koji, mili moji. Belcima su pretile opasnosti različite vrste. Došlo je i vreme kada smo morali da iznajmljujemo takozvane avionete i letimo u susedni Gabon po hranu “ priča naš sagovornik i dodaje da to nije najstrašnija stvar koja im se dogodila. “ U međuvremenu, počeli su nemiri i u Jugoslaviji, pa nijedna država nije želela da nas primi. Vratili bi se mi u svoju otadžbinu da je bilo avionskih linija. Ali, letovi su počeli da se otkazuju, a nama niko da da ni tranzitne vize, ni utočište. Bili smo „agresori“. Zbog događaja u Gvineji, otišli smo da živimo u Gabonu.
Dok se moglo, Vukoičići su u jednom hotelu u Librevilu živeli sedam meseci, ali to nije bilo rešenje. Ipak, jednog dana baš kod njih greškom stigne pismo za ambasadora Argentine u Gabonu. Ambasador je živeo u drugom hotelu, ali se Miloljub spremi i ljubazno odnese pismo na pravu adresu. Krene priča i argentinski ambasador predloži da porodica Vukoičić nađe utočište na drugom kontinentu, u njegovoj zemlji, jer je tadašnji argentinski predsednik Karlos Menem upravo ukinuo vize za Jugoslovene. Ambasador je poslao dopis, čekao se odgovor i, uopšte, cela ta „papirologija“ potrajala je dva meseca. Ipak, 19. juna 1992. godine Miloljub, Nemanja i Olgica su, preko Maroka i Brazila, sleteli na ćrodrom „Ezeiza“ u Buenos Ajresu.
Preživeti argentinsku zimu
Ne poznajući apsolutno nikog u argentinskoj prestonici, Vukoičići su odmah kupili autobuske karte i krenuli za Kordobu, (jer im je prijatelj “ ambasador kazao da je tamo najjača industrijska zona), ne znajući da ih čeka put od 800 kilometara kojeg je valjalo preživeti u letnjoj afričkoj garderobi. Ništa strašno, rekli bi neki. Da, ali u Argentini je već tada uveliko vladala zima, a zbog nacionalnog praznika, „Dana zastave“, prodavnice su bile zatvorene. Bio je petak, a valjalo je preživeti vikend bez nacionalne valute, jer nije bilo mesta gde da se zameni novac i kupi hleb.
Ipak, u jednom hotelu su imali poverenja u ove „turiste“ i prihvatili ih „na reč“ “ platiće kad razmene pare. Tako je i bilo. A posao?
“ Sedeći u jednom restoranu, upoznali smo vlasnika koji je bio nacionalni šampion u bilijaru. To je znao da radi, ali se u ugostiteljstvo očigledno malo razumevao, jer mu je od dnevnog pazara ostajalo često tek 150 dolara. Kazali smo mu da je to malo, da smo mi već vodili restoran i “ krene posao. Mi smo pravili takav promet da je mesečna zarada bila 15 hiljada dolara “ priča Miloljub. Međutim, čovek nije ispao fer oko para, papiri oko boravka i rada nisu stizali iz glavnog grada, i posle godinu i nešto dana, mi se spakujemo i sa svega sto dolara obremo usred Buenos Ajresa, opet ne poznajući nikoga. Smeštaj smo našli u takozvanom familijarnom hotelu, gde smo se družili i kuhinju delili sa Peruancima, Bolivijancima… Uskoro smo sin i ja našli prvi posao.
Nije se tu radilo ni o kakvom atraktivnom poslu, ali je za hotel i hranu moglo da se zaradi. Kasnije su Vukoičići delili propagandni materijal po zonama grada, pa po supermarketima. Najbolji posao su našli u agenciji „Bumerang“, koja po restoranima postavlja stalke sa razglednicama. „Sediš u kafiću, pijuckaš, uzmeš i napišeš razglednice svojim prijateljima“. „Onaj“ ko je na razglednici ima zanimljiv promotivni materijal, restoran dodatnu uslugu više, a gost besplatne razglednice koje može da zadrži kao suvenir ili nekom da pošalje.
Uzmi me
Za takav biznis Vukoičići su se odlučili i po povratku u Beograd, osnovavši firmu „Take me“ („Uzmi me“, što je i dovoljno objašnjenje za neupućene šta sa razglednicama valja činiti).
Ali, pre Beograda se valjalo još snaći u dalekoj Argentini. Živeći u mnogim zemljama i školujući se prema različitim sistemima, Nemanja je naučio italijanski, španski, francuski, engleski i portugalski. Uostalom, završio je i hotelijerstvo koje zahteva poznavanje jezika. Kada je bio na praksi u hotelu „Melija“ u Buenos Ajresu, Nemanja je bio „zadužen“ za ugodan boravak važnog gosta “ Dijega Armanda Maradone, od koga je zbog uloženog truda dobio knjigu sa posvetom „Yo Soy El Diego de la gente“ “ „Ja sam narodni Maradona!“. Da je reč o zaista dobrom radniku, potvrđuje i nagrada koju je od hotela dobio “ odmor za dve osobe na Kubi.
“ Ali, osetili smo da krah dolazi i u Argentinu, a jugoslovenski pasoši nisu stizali. A bili su i veoma skupi. Zato je Nemanja odmor na Kubi zamenio za dve avionske karte do Beograda. Tako smo 11. septembra 2001. supruga preko Londona, jer je tako bilo povoljnije, a sin i ja preko Ciriha, sa kartama „od letovanja na Kubi“, došli u Beograd. Da smo se zadržali samo još jedan dan, ko zna kada bismo došli. Jer, tog dana su pukle „dve bliznakinje“ u Njujorku “ kaže Miloljub.
Pitamo našeg sagovornika kako se porodica Vukoičić odlučila na povratak?
“ Želimo da zaboravimo sve stresove, da se odmorimo. Želimo da nam mozak bude čist. Gotovo je!
