Do sela Begluci iz Srba vode dva puta. Prvi, kraći i asfaltirani, vodi preko bosanskih Osredaka, a duži tokom reke Une pa preko Donje Suvaje. Prvi put, u dužini od četiri kilometra, od Vaskrsa je „presečen“ sa dve postavljene rampe jer, kako saznajemo, dva kilometra između njih administrativno pripadaju Bosni i Hercegovini. Inače, taj put je oduvek služio za normalno funkcionisanje između Srba i Begluka i nikada nikakvih problema nije bilo. Novopostavljene rampe presekle su normalno funkcionisanje istim i upravo zbog toga meštani Begluka zvali su nas da nam se požale u nadi da će im neko pomoći da se ovaj apsurdan problem reši.
Za odlazak smo birali kraći put, onaj koji su meštani i inače koristili kako bi došli do grada, ali i pored usmenog odobrenja koje smo dobili u stanici policije u Srbu, već na prvoj rampi ka Beglucima, obavešteni smo da, ipak, dalje ne možemo nastaviti.
Svesni toga da se zakonske procedure moraju poštovati, naročito ako se radi o graničnim prelazima između dve države, za posetu na poziv meštana sela Begluka javili smo se Nebojši Rađenoviću, predsedniku mesnog odbora u Srbu, koji uredno poseduje hrvatske papire, ali i graničnu propusnicu, te se zajedno uputili u policijsku stanicu Srb. Uredno se predstavivši, pokazujući dokumente na uvid, zatražili smo odobrenje da nam se dozvoli odlazak u Begluke jer, bez te dozvole, sami ne bi smeli dirati postavljene rampe do sela. Sa dežurnim policijskim službenikom zadržasmo se više od desetak minuta, tražeći zajedničko rešenje kako da nas propusti do sela.
Nismo baš mogli jednostavno da se razumemo jer ni predlozi koje je dao nisu nam bili sasvim razumljivi. Dakle, predložene su nam dve alternative: da idemo okolnim putem do sela, za koji nam ne treba propusnica, ni ključ za rampe ali treba terensko vozilo koje nismo imali, ili da krenemo onako kako smo krenuli pa da nam neko od meštana otključa rampu, iako bi to radili na sopstvenu odgovornost jer ključ mogu koristiti isključivo za članove najuže porodice.
U trećoj varijanti, za koju je naš vođa puta pitao policijskog službenika, a koja im je, ranije, predložena kao prihvatljiva, bilo je prihvaćeno da nas kroz rampe do sela provedu dežurni policajci. Ta treća mogućnost je, na kraju, obostrano prihvaćena. Na prvoj rampi sačekali smo patrolu kojoj je bilo najavljeno da nas pusti u Begluke, no nakon desetak minuta čekanja i dolaska policajaca, u grubom i ne baš prijateljskom nastupu rečeno nam je da je došlo do promene plana i da se moramo vratiti.
Možda zakon jeste isti za sve, ali u ovoj situaciji pravila nije baš jednostavno razumeti, naročito uzevši u obzir činjenicu da smo hrvatski državljani, sa uredno predočenim hrvatskim dokumentima i da želimo u selo koje je u sastavu RH, a problem u sporazumevanju imamo sa hrvatskom policijom. No, kako nismo želeli odustati od namere da udovoljimo pozivu srpskih povratnika u Begluke, odlučeno je da se vratimo na alternativni put potraživši pomoć meštana iz okolnih sela.
Kao da žive u rezervatu
Zahvaljujući Jovi Dubajiću iz Suvaje, uz pomoć njegovog terenskog vozila, ipak smo savladali uski, makadamski put od desetak kilometara i stigli do stanovnika Begluka koji, kažu kako, od Vaskrsa žive kao u rezervatu. Novopostavljene, spuštene i zaključane rampe, koje bez pogranične propusnice i ključeva niko ne sme podizati, otežavaju život ovih dvadesetak meštana uglavnom starije životne dobi.
– Glavnim putem kojim smo mi oduvek išli do Srba sada više ne možete slobodno proći, kao što ste i sami videli. To je put od četiri kilometra, na dva kilometra od sela postavljena je jedna rampa, posle dva još jedna. Iznad rampi postavljene su nadzorne kamere a mi, da bi smo prošli, moramo stati, otključati i ručno podići rampu, zatim je opet spustiti i zaključati za sobom. Uz pogranične propusnice, koje smo sada svi u obavezi da izvadimo, to je uslov da dođemo do grada. Ako vam kažem da sam ja ’66 godište i da sam, pored mog sina i još jednog čoveka, među najmlađima u selu, onda znate šta to znači za ljude koji imaju osamdeset i više godina. Okolnim putem je nemoguće doći malim autom, uz to što je znatno duži, radi se o makadamskom putu punom prevoja, rupa, a u vreme kiše ili snega to je tek nezamislivo. Nas je, ovde u selu, oko dvadesetak povratnika. Sve su to stariji, bolesni ljudi – priča Svjetlana Novaković koja ističe kako se Srbi u Beglucima osećaju kao u rezervatu.
Treba da nam dođe trgovina, poštar, hitna pomoć, ili neko od rodbine u posetu, a to je sad postala procedura koja nam je svima zakomplikovala život. Vi ako želite meni doći u posetu, na slavlje recimo, ne možete ako ne dobijete dozvolu, a zatim meni odobre da vam pođem u susret i otključam rampe. A šta će tek ona baka od osamdeset i nešto godina ako joj neko poželi doći u posetu, ako joj sin iz Beograda odluči doći? Moja ćerka živi trideset kilometara odavde, ima prebivalište i ličnu kartu koji joj se vode na Begluke, ali ni nju nedavno nisu pustili dok ne izvadi pograničnu propusnicu. A ako ne može ona, kako će tek njen suprug ili deca doći koji nisu ni rođeni ovde? Nedavno je jedna komšinica krenula autom do Srba, ali iako ima ključ, nije imala snage podići tu drugu rampu. Poštaru su davali ključ da podeli poštu i uveče ga vrati, ali šta ćemo kad nekom zatreba vozilo hitne pomoći, hoće li uvek biti neko u Srbu ko će ga pratiti, puštati i čekati da se vrati? – pita se Svjetlana.
Nema, kaže, ništa protiv zakona, ali smatra da onda treba bar da im se uredi i asfaltira okolni put kojim će moći normalno funkcionisati.
Na ljude niko ne misli
Ljut na novonastalu situaciju je i Dušan Novaković jer, kako kaže, starije, domaće stanovništvo u Beglucima nikome nije pretnja, a dva kilometra između rampi, koja administrativno pripadaju BiH, nikada nisu bila problem za bosansku policiju.
– Ja i još pet ljudi možemo podići te rampe, od ovih starijih to niko nije sposoban ni prepešačiti ni podići. Bosanska policija ovuda i ne dolazi, niko nam nikada nije pravio problem, a evo šta nam se dešava. Moglo se to i drugačije rešiti, ali niko ne misli kako je ljudima koji ovde žive. Evo, nas nekoliko koji smo još u snazi pa držimo stoku, imamo problem što nam sada ne može doći pokretna trgovina sa stočnom hranom, ili kupci za stoku. Niko od njih neće da „gubi glavu“ okolnim putem vozeći veliki kamion, gde se mogu prevrnuti na svakoj krivini. Te rampe su bile tu odavno, ali podignute, no pred naš Vaskrs je kao došla neka kontrola i naredili da se stave pod ključeve. Da je bilo nekih problema, možda bih i razumeo a ovako ne razumem čija je to politika i čemu služi – iskreno će Dušan.
Jedina od retkih koja, u vreme naše posete, poseduje pograničnu propusnicu je Slavka Novaković. Pored vremena koje je za istu potrebno, neophodna su i novčana sredstva ali i nekoliko odlazaka do Srba, Gračaca i Grahova u Bosni.
– Nije to neka velika mudrost podići propusnicu, ali treba otići u Srb po dokumente, pa u Gračac, napraviti fotografije pa sa tim u Grahovo. Propusnica košta 250 kuna, ali je skuplji put koji nekom moraš platiti jer kraćim se ne može, a okolnim neće i ne može svako da vas vozi. Kad Una poplavi, a hoće to čim su ovako veće kiše, onda se do moje kuće ne može ni tim okolnim putem preći reka. Ako se već postavljaju zakoni koje ljudi moraju poštovati, onda valjda treba naći način i da se ljudima obezbedi normalno funkcionisanje. Čitav život smo živeli ovde normalno, a sada smo kao neki osuđenici koji moraju polagati račune gde idu, ko im dolazi – razočarano će Slavka.
Na pitanje da li su se nadležnima obraćali za sanaciju alternativnog, lokalnog puta, Nebojša nam pokazuje kopiju dopisa na koji, kako kaže, nikada nije dobio odgovor od nadležnih u Upravi za ceste zadarske županije. Tu je obrazloženo zašto se meštani Begluka i Suvaje, nakon odluke MUP-a o postavljanju rampi, žale na lokalnu cestu L63012 koja je u lošem stanju, ali bilo kakav odgovor na istu je izostao.
Kako smo, istim povodom, u Srb došli nenajavljeni bar nekoliko dana ranije, ni na naše pitanje kako olakšati normalno funkcionisanje srpskim povratnicima u Begluke nismo uspeli dobiti odgovor. Do susednog sela, do kojeg ne postoji alternativni put, čak ni dozvolu da odemo. Za tu problematiku, još uvek smo u iščekivanju neophodne dozvole.
The post Put do Begluka po principu „snađi se“ appeared first on srbi hr.
