POSETA DELEGACIJE KONGRESA SRBA EVROPE KOSOVU:
ODLOMAK
MILA ALECKOVIC NIKOLIC
PUT NA KOSOVO:POKOSOVSKI CIKLUS
Ljudi,tragicni ,ali jabucica rumenijih nego u Beogradu, verujuci, jos uvek puni nade i grcevitog utiska da su nekome vazni, kao nekada iz secanja, kao iz reci oca Milenka iz Velike Hoce: “Dodjite Mila i ostanite ovde zauvek, na ovoj zemlji, vidite kakvo vino pravim na manastirskom tlu…Molitva, suma, vino, ljudi…”
Tuzna sam, mislim na njegove reci, na silovitu borbu coveka sa nagonom smrti, koji u trenutku raspadanja, rusenja, paljenja, zgarista, siromastva,bede, samoce, licemerja gluvo-slepih bogatih i mocnih… opominje na lepotu malih stvari, a mrav hanibalskog Zapada odavno je ne vidi. Dobro vino i dobar vazduh pun kiseonika u getu iz koga se ne moze izaci, na parcetu zemlje koje je ostrvo i sa koga se ne sme iskoraciti jer camaca za spasavanje nema, a vojska je svuda okolo, sirotinjske kuce u kojima se sanja o putovanjima na veliku pucinu, a nje nikada nece biti, sabijena istorija i vekovni arhetipski tovar na pogurenim ledjima…
Dok Sultan sedi u prestonici sveta i ne razmislja o privinciji, o tom bespucu koje je srz, vena i opomena tragicnog srpskog vekovnog zivota.
Starmali decaci, prerano ostarelog lica, izgrebanog od vetra, krezubi, iscepanih dzempera i neociscenih cipela, strpljivi ocevi koji trpe glad i uvrede na nekadasnjoj ocevini, dostojanstvenog hoda u dugim haljinama, zagledani u vreme koje ih cuva. Jedino ih ono nije ostavilo.
“Obnovicemo sve to”- kaze otac ispred istrulelih sporeta i stolova, pobacanih po poljani izgorelih Svetih Arhangela.-Obnovicemo…, mozda je i bolje sve opet iz pocetka…”
Goretina i crna garez dize se do vrhova preostalog kamena , svedoka davnog vremena. Neravnomerne rupe i mrak u plamenu progutanog hrama, otvaraju mucninu i vrtoglavicu u glavi, ono sto covek oseti kada mu najveci prosjak uzarenih ociju nesto pokloni, praveci se da nije prosjak, vec mocnik pun vere i snage…Miris ruznog sna, krcatog naivnih ljudi. Crna macka u dnu zgarista,nakostreseno i nervozno vristi, otac je uzima u ruke i kaze: “pretrpela je veliki sok, razumete…”
Mislim na ljude , na izudarane, izubijane, oterane ljude. U njih se u trenutku zatvorenih ociju pretvara cupava zivotinjica, njeno vristanje preliva se u krike dece i starica u begu…
Docekali su nas u sabirnom centru nemacke vojske… Lepe se za nas kao deca tuznog posleratnog sirotista…Puzaju oko nogu, grcevito hvataju za rame, unose iskrivljena lica u nas pogled, podmecu obraz da ih poljubimo… Jednom nedostaje oko, drugom deo ruke, treci skida kosulju da nam pokaze rane, stara zena na glas place, zabola je, puna straha, prste u moju podlakticu, ne ispusta je…
“Ucinite nesto za nas…ne ostavljajte nas!” Mi hocemo da se vratimo…
“Majko, kako bi bilo da vas odvedemo u Francusku, smesticemo vas i traziti posao.?”
Izbeglice smo i mi, otisli smo da radimo u tudjim zemljama…”
“Hocemo da se vratimo dete, da se vratimo… Nema gde…ali da se vratimo…”
“Necu nigde da idem, ova zemlja je sve sto imam’, cvili starac…
Hoda za nama kao mesecar.
“Ne ostavljajte nas, hrane nas dobro,pijemo pilule svaki dan, ali niko ne dolazi, niko ne dolazi iz Beograda, dodjite vi, samo da nas vidite…Da nas vratite u kuce…Iako ih nema…”
“Iskreno da vam kazem, mi ne znamo sta cemo s njima”- tiho mi na izlasku sapuce nemacki vojnik. “Niko ne zna sta ce s njima tacno biti…”
Mucnina opet prepada. Stid, strah i bes zbog nemoci ovozemaljske, zbog neljudskog bezanja od jada, zbog lazi svih onih koje cemo sresti na koktelima,proslavama i prijemima prestonice, zbog tranzicione bede i licemerja,zbog kampanja, besmislenih karijera, sujeta i ljudskih trka…
U usima stih prijatelja sa Kosova:
“Jefimijo moja mila,
nijesi tugu izmislila”…
Na ovoj zemlji istina je i sustina malog ljudskog ,zaboravljenog zivota.
Tu je sudbina i pomirenost sa njom. Tu je svest o Smrti.
Hrabrost tihih, anonimnih pravednika…
…
