Neki od nas ih shvataju ozbiljno, dobro su plaćeni bez izuzetka i medijski prisutniji od čole. Oni su političari u Srbiji. Mogu da lažu i mažu do mile volje, ako ih razotkriju biće predmet interesovanja nekoliko dana, a onda Jovo-nanovo. Dolaze novi izvori, nova predizborna obećanja i lagarija. Kako im to lako polazi za rukom. Kakvu nepodnošljivu lakoću poseduju u obmanjivanju javnosti! Toliku, da im je postala sastavni deo karaktera. Pored njihovih, laži nas, običnih smrtnika, deluju benigno, gotovo kao doza antibiotika za ludi ritam 21. veka.
Kako drugačije do sa prezirom čitati stenogram razgovora Vojislava Šešelja i njegovih radikalskih pulena koje je uoči odlaska u Hag ostavio da mu čuvaju Srpsku radikalnu stranku. „Može?“ Da. „Šta može“ Pa, to. „Glasaćemo za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju“ Ko je to rekao? „Pa, vi, šefe“ Ja? Bože sačuvaj. Nikada, tako mi Haga i televizijskih prenosa.
čik da se neko usprotivi jače od zamuckivanja: „pa… ovaj… onaj“. Može odmah da pravi novu stranku.
Ali, ajde, da ne budemo strogi prema radikalima, njima ionako ne ide ovih dana. Zamislimo kako su komunicirali Tadić i đelić kada im je Brisel početkom nedelje po ko zna koji put raspršio san o evrointegracijama. Oni su ponovo u centar pažnje izvukli svoj već toliko puta istrošen adut – bevizni režim za srpske građane. Novo obećanje potpredsednika Vlade Božidara đelića ovoga puta kaže da će Srbi moći da putuju bez viza u obećanu Evropu već polovinom naredne godine.
Da li treba podsećati da smo do sada već odavno na „belom šengenu“ da su se prethodna obećanja Bože đelića realizovala i da su imala uporište u čvrstom dogovoru sa Briselom. Još u martu ove godine govorio je da vize mogu biti ukinute do kraja godine. Prošle godine pominjao je početak ove godine.
Ta šarena priča o „beloj šengen listi“ traje već godinama, od kada su vlast u Beogradu zaposeli evropejci, uvereni da je to dobar način da se „kupe“ birači koji bela sveta nisu videli godinama „izdišući“ pod režimom Miloševića.
Pokazalo se da su „prijatelji“ u Briselu teški za saradnju i obećanja, a da srpski građani i nisu tako oduševljeni mogućnošću da bez viza putuju u svet bogate Evrope. Nije da ne bi hteli, već od čega? Za putovanja su potrebne mnogo veće svote novca od 35 evra koliko koštaju vize za zemlje Šengenskog sporazuma. Za takvo putešestvije je potrebno imati 1000 evra platu i banke koje ne biju po ušima kada uzimate gotovinske kredite. Znači sve ono što u Srbiji trenutno nemaogromna većina njenih građana.
Kolika je zainteresovanost možda najbolje govori podatak da svega 12 odsto građana Srbije ima pasoše, a to podrazumeva još manji procenat onih koji sebi mogu da priušte putovanja. Zato bi neko od brojnih savetnika srpskog vicepremijera mogao da mu skrene pažnju da tu priču o belom šengenu više ne poteže dok se zaista i ne desi. Prebrojte se, gospodo, taj deo biračkog tela ionako nije veliki. Jeste da najviše kukaju, ali nisu brojni.
