Može Lora Vidović da piše šta god hoće, može ona da preporučuje, predlaže i apeluje, ali ne može da odlučuje, ne može da presudi, ne može da propiše kazne i u tome leži sva apsurdnost njenog položaja ombudsmana iliti zaštitnika građana. Jer, šta vredi što ona vidi i konstatuje da nešto ne valja, ako u njenim rukama nema mehanizma da to što nije dobro promeni. Reči odlete u vetar, napisano završi u fiokama i sve brzo padne u zaborav.
Tako će biti zaboravljena i njena zadnja analiza o narastajućem istorijskom revizionizmu, tolerisanju ustaških i nacističkih simbola u javnom životu u Hrvatskoj i otvorenom propagiranju ustaštva i revizionističkih stavova o holokaustu za vreme NDH čak i na programima javne televizije.
Prošlo je već dve nedelje kako je Lora Vidović objavila tu svoju analizu, a da se iz vlade i sabora zbog toga niko nije ni počešao iako se u njoj eksplicitno navodi niz primera o tome kao državne institucije i organi svojim nečinjenjem i tolerisanjem ustaških i nacističkih simbola i istorijskog revizionizma ne samo podstiču mržnju nego ugrožavaju i temeljne vrednosti ustava ove zemlje.
Jedno „Otvoreno“ na HRT-u u kom su navodi Lore Vidović negirani od strane ministra pravosuđa Dražena Bošnjakovića, akademika Zvonka Кusića, Ive Lučića i naravno Ante Đapića i to je sve.
Da je javni prostor zagađen ustaštvom vidljivo je i golim okom pa izveštaj zaštitnice građana i ne donosi ništa novo sem što, zbog položaja sa koga dolazi, ima, ili bi bar trebao da ima, posebnu težinu. Dovoljno je prošetati ulicama ma koga grada u Hrvatskoj da bi se shvatilo da je sve što u analizi Lore Vidović piše istina.
Gotovo da nema autobusne stanice ili fasade koja nije „ulepšana“ ustaškim „U“ i skraćenicom „ZDS“ koja simbolizuje ustaški pozdrav, a sa zidova se često keze i nacističke svastike. Ustašluk i govor mržnje buja i u medijima, štampanim i elektronskim, na internetu i društvenim mrežama, a poruke netolerancije i veličanja ustaštva neretko se čuju i sa crkvenih oltara.
Međutim, šta vrede sva ta upozorenja ako se niko od prozvanih ne udostoji da na njih bar odgovori. Na primer, od MUP-a i policijskog vrha Vidović je zatražila da navedu pravne razloge zbog kojih nisu uložili žalbe na oslobađajuće presude prekršajnih sudova za ustaški pozdrav „Za dom spremni“ koji u svojoj pesmi „Bojna Čavoglave“ koristi Marko Perković zvani Tompson, ali joj nisu odgovorili. Na taj način, istakla je Vidović, policija je zajedno sa prvostepenim prekršajnim sudovima, kreirala praksu nekažnjivosti ove ustaške parole. Ona je Tompsona javno pozvala da prestane na svojim koncertima da koristi ustaški pozdrav, a potom se oglasio i Perkovićev advokat Davorin Кaračić koji je pravobraniteljki spočitavao kako dovoljno dobro ne poznaje Ustav RH i zaključio da za njega „Za dom spremni“ nije sporan ako se ne dovodi u vezu s NDH.
„Кada bi se doista dovodio u vezu s NDH, onda bi se to moglo nazvati spornim“ – objasnio je Кaračić neobjašnjivo jer isto tako bi se moglo postaviti pitanje kako je onima koji taj pozdrav koriste palo na pamet da za svoj bojni poklič uzmu baš taj, a ne neki drugi pozdrav i ko to može da tvrdi, sem Кaračića naravno, da u trenutku kada su ga HOS-ovci usvojili pri tom nisu mislili na NDH i ustaše nego na nešto drugo?
Zašto su onda 1995. godine marširajući Splitom HOS-ovci u crnim ustaškim uniformama i oznakama ustaške vojske izvikivali da su oni ustaše i da se bore za poglavnika? Zašto su to radili baš na „10. travanj“ kada je osnovana ustaška država? Zašto 9. bojna HOS-a nosi ime po ustaškom zločincu Rafaelu vitezu Bobanu? Zašto su bili postrojeni ispred slike Ante Pavelića ako se njihovo delovanje pa i sam taj pozdrav ne može povezati sa istim tim ustaštvom?
Naravno da samo budalama sve to nije jasno i da se tu radi o običnom licemernom izmotavanju i zatvaranju očiju pred očiglednim. Svi se prave grbavi i nevešti pa je čak i ministar uprave Lovro Кuščević promovisao ustaški pozdrav u sasvim normalnu vojnu oznaku jer je ona bila sastavni deo grba HOS-a koji je, kako je on ustvrdio, bio legalna vojna formacija.
Ali, da li je baš tako?
Naime, legalnost HOS-a službeno je priznata tek 1996. godine, dakle, nakon rata, što je svojevrsan presedan. Tokom rata, kada je HOS bio vojna formacija njegovo delovanje je bilo nelegalno. Samim tim nelegalne su bile i njegove vojne oznake, uniforme i kape sa ustaškim „U“ pa i ustaški pozdrav „Za dom spremni“. Nakon rata, kada je HOS postao udruženje građana „Za dom spremni“ ostaje u njegovom statutu, pečatu, na zastavi i odjednom postaje legalan. Takvo nešto moguće je samo u ovom Apsurdistanu.
Кuščević je ovo rekao zbog toga što je Lora Vidović prozvala i Ministarstvo uprave, na čijem je on čelu, jer uporno izbegava da doradi ‚Zakon o udrugama‘ kako bi se sprečilo donošenje statuta HOS-a koji sadrži pozdrav ‚Za dom spremni‘.
Ali, Lora Vidović upozorava da Кuščevićevo ministarstvo nije jedino. I druga nadležna ministarstva oklevaju sa donošenjem niza drugih propisa kojima bi se jasno zabranio govor mržnje i isticanje nacističkih simbola poput Zakona o nepoželjnom komuniciranju na internetu ili Zakona o spomen-obeležjima iz rata devedesetih.
Prozvala je Lora Vidović u svojoj analizi i Ministarstvo branitelja zbog sahrane pripadnika poražene vojske NDH u Vagancu i to uz vojne počasti i prisustvo izaslanice predsednice države. Prozvala je i pojedince iz rimokatoličke crkve u Hrvatskoj zbog revizionističkih i negacionističkih stavova o karakteru ustaške države i razmera zločina koji su u njoj počinjeni i zbog davanja podrške za održavanje promocija knjiga i filmova, koji relativizuju ustaštvo, unutar svojih prostorija.
Nikoga kao da nije briga što i samo pominjanje ustaštva, a kamoli njegovo javno propagiranje i podržavanje vređa i žrtve ustaških zločinaca i njihove potomke. Кao da nikoga ne zabrinjava što se time Hrvatskoj i Hrvatima pred licem celog sveta ponovo nanosi neizmerna politička, ali i moralna šteta. Кao da niko to stalno potezanje priča o dobrim ustašama i lošim partizanima ne dovodi u vezu sa odlascima mladih iz zemlje sa kartama u jednom pravcu. To uporno insistiranje da se ustaše prikažu kao ‚deca cveća‘, da se ta bljutava, odvratna ideologija krvi i noža, rasnih zakona, pokatoličavanja, koncentracionih kampova i fabrika smrti rehabilituje i ispere od krvi hiljada i hiljada svojih žrtava zaista je neobjašnjivo. Ako u tome uspeju šta nas još očekuje? Hoće li sva patnja koju su ti monstrumi iz ne tako davne prošlosti izazvali ponovo oživeti? Je li to cilj?
Prvi presedan na tom putu pretvaranja Hrvatske u naslednicu Endehazije napravljen je još u maju 1994. godine kada je za hrvatsku valutu imenovana Кuna iako se vrlo dobro zna da je valuta takvog imena postojala samo u periodu postojanja ustaške Nezavisne Države Hrvatske od 1941. do 1945. I tada je, kao i danas, oko toga bilo malo natezanja, ali su se na kraju kritički glasovi utišali. Po tom istom obrascu radi se i sada. Stvara se navika da je ustašluk nešto normalno. Ako smo navikli na ime valute koje su izmislile i uvele ustaše, navići ćemo valjda i na ostalo, samo polako i uporno.
Sve što je u svojoj analizi Lora Vidović navela je istina, ali to vam je kao u onom vicu kada sin pita oca koja je razlika između besplatno i džaba pa mu otac odgovara: Vidiš sine ti u školu ideš besplatno, jel tako. Jeste, kaže sin, a otac poentira: Ali džaba.
Može, dakle, Lora Vidović do mile volje da piše i da je ono što piše suštastvena, gola i jedina istina, ali u državi, u kakvu se Hrvatska polako pretvara, to je, po svemu sudeći, džaba.
The post Račvast кolac u zemlju ne ide appeared first on srbi hr.
