*
RADE TOMIĆ
(Papratna, 09.04.1934 — Novi Sad, 29.01.1985)
Rade Tomić je rođen 09. juna 1934. godine u selu Papratna, na obroncima Stare planine. Selo pripada opštini Knjaževac. Rodio se kao treće dete — brat Dragić i sestra Ubavka — u porodici Stanice i Milana Tomića. Prva četiri razreda osnovne škole završio je u rodnoj Papratni. Potom je, po odluci sreskih vlasti, upućen u nižu poljoprivrednu školu u Zaječaru koju pohađa 1945—1948. Teški i oskudni uslovi poratnog življenja učinili su da tokom školovanja povremeno poboleva. Srednju poljoprivrednu školu završava u Gnjilanu i Prištini, u periodu 1948—1951, posle čega odmah počinje da radi. Najpre radi u Pančevačkom ritu, na tamošnjem poljoprivrednom dobru, a zatim u Novom Bečeju, Kumanu i Zrenjaninu.
U listu „Zrenjanin“ objavio je prvu pesmu nastalu u zavičaju. Sledi, 1956—1958, odsluženje vojnog roka. Svih ovih godina čita raznorodnu literaturu, dnevnu i nedeljnu štampu koje su, u to doba, kulturni i umetnosti posvećivale dosta pažnje. Uči francuski i nemački. To znanje mu je neophodno za putovanja. Boravi u Austriji, Zapadnoj Nemačkoj, Danskoj, Mađarskoj, Francuskoj. Objavljuje pesme u „Letopisu Matice srpske“, „Poljima“, „Indeksu“ i „Dnevniku“ u Novom Sadu, kao i u zagrabačkom „Telegramu“, u rubrici koju uređuje pesnik Zvonimir Golub, a u Beogradu u „Književnim novinama“, „Vidicima“, „Delu“, „Književnoj reči“, „NIN-u“, a povremeno i u niškoj „Gradini“. U izdanju „Matice srpske“ objavljuje prvu pesničku knjigu „Za sutra uveče“ 1966. god. Za ovu knjigu, zajedno sa Tanjom Kragujević, dobija uglednu „Brankovu nagradu“.
Godine 1968. Venčao se u Novom Sadu s francuskinjom Mirej Roben (Mireille Robin). U ovom braku biće rođeni sinovi Iv i Dalibor i kćerka Dunja. Rodbina i zemljaci pamte da je sa suprugom povremeno boravio u zavičaju, u rodnoj Papratni, koristeći te boravke za pisanje i svojevrsne umetničke igre u gotovo netaknutoj planinskoj sredini. U Novom Sadu pokreće ekskluzivni časopis za pesničku umetnost „Poezija“ koji će izlaziti 1968—1969. godine.
U časopisu objavljuje probrane domaće autore, uključujući i mlađe pesnike, kao i niz značajnih francuskih pesnika. Objavio je knjigu „Treće oko“ (_) čiji simbolični naslov, vezan, između ostalog, za hinduizam. Na svoj način ukazuje na Tomićeve poetičke preokupacije. Napušta radni odnos, a status samostalnog umetnika omugućava mu da duže boravi u Francuskoj.
Pesme Radeta Tomića pojavljuju se u prevodima na mađarskom, slovačkom, albanskom, makedonskom, rumunskom, francuskom, engleskom i ruskom jeziku. Pesničku zbirku „Čari Novog Sada“ objavio je 1972. godine. I dalje je u statusu slobodnog umetnika. Bavi se novinarstvom a, osim poezijom, zabavljen je i likovnim stvaranjem koristeći osobenu tehniku kolaža svojevremeno veoma popularnu u krugovima francuskih nadrealista. Tomićevi kolaži, baš kao i njegova poezija, zaslužuju pažnju jer su oblik svojevrsne vizuelizacije pesničkih ideja. Zbirka pesama „Vulkan, moj brat“ pojavila se 1976. god. I dalje povremeno navraća u zavičaj koji smatra trajnim izvorom nadahnuća. U avgustu 1978. godine je učesnik „Struških večeri pozije“, međunarnodnog pesničkog festivala sa značajnom reputacijom. To je prilika za brojna druženja i upoznavanja, o čemu je ostao trag u „Pesmi o kengurima“ posvećenoj australijskoj poetesi Džudit Rodrigez (objavljena u posthumnom izboru pesama Radeta Tomića „Godina 5000“, koji je 2004. priredila Tatjana Cvejin). U godinama što slede kratko, poslednji put, boravi u zavičajnoj Papratni, potom kod porodice u Amijenu, u Francuskoj, odakle se vraća sam. Živi u Novom Sadu, a odušak povremeno traži navraćajući do Beograda, na viđenje i druženje s prijateljima. Ispunjava ga teskoba i nezadovoljstvo sredinom. Umire 29. januara 1985. godine u Novom Sadu. Tačno godinu dana kasnije, kako svedoči fotografija, njegovi najbliži okupili su se po snegu, poslednji put, na Radetovom grobu.
Izbor pesama koji nije uspeo da objavi za života, naslovljen kao „Livenje zvuka“, objavljen je 1986. god. u Novom Sadu pod naslovom „Za zvukom“, propraćen autobiografijom i dnevničkim zapisnima. Uslediće izbori „Godina 5000“ (2004) i „Livenje zvuka“ (2008).
U zavičaju, u Knjaževcu, počev od 2002. svake godine se dodeljuje književna nagrada koja nosi pesnikovo ime.
Tekst: Umetnička Akademija Istok
