Srpska zajednica na Tasmaniji poklonila je svojim mladima poverenje i poverila im važnu ulogu. Mladi, naime, vode ovdašnji radio i školu srpskog jezika. Te dve institucije moglo bi se reci, imaju odlucujucu ulogu u ocuvanju srpskog identiteta u ovoj maloj, ali veoma složnoj srpskoj familiji.
Uz pomoc radio-talasa srpski jezik se cuje, kako nam kažu naši iseljenici, širom ostrva i izvan glavnog grada Hobarta.
Inicijativu za pocetak radio programa dali su, naravno, mladi.
U realizaciju ovog projekta ukljucena je i Danijela Ivkovic koja kaže da su to ucinili – iz inata.
– Bilo nam je krivo što druge zajednice imaju radio, a mi ne – kaže Danijela, koja privodi kraju svoju doktorsku disertaciju. – U vreme kada smo došli ovamo, lokalna zajednica je veoma oskudevala u informacijama, bili smo bukvalno gladni vesti iz otadžbine u kojoj je u to vreme još uvek buktao rat. To je bilo vreme kada smo se ovde tek organizovali, nismo imali ni muziku kojom bismo popunjavaliprogram.
Danijela istice da su, od momenta kada je ideja obelodanjena, interesovanje i podrška zajednice bili – ogromni.
– Da bi se zadovoljila administrativna forma za dobijanje termina na radio-stanici, trebalo je da priložimo svega osam potpisa potencijalnih slušalaca. Sakupili smo, medutim, cak 150, što nam je omogucilo da bez oklevanja dobijemo svoj radio-cas. Prvo emitovanje našeg radija bilo je 29. januara 1995. godine.
Kada je rec o životu mladih uopšte, Danijela pominje izvanredne uslove za školovanje, jer Tasmanija ima cak tri univerziteta što je omogucilo da veliki procenat stanovništva ima visoko obrazovanje. Medutim, ono što jeste problem je cinjenica da sama kvalifikacija ne garantuje i lako zaposlenje.
Danijela tvrdi da su naši ljudi na Tasmaniji znatno više motivisani da savladaju engleski jezik nego što je slucaj u velikim gradovima, gde je i srpska zajednica veca.
– LJudi koji se dosele, na primer, u Liverpul u Sidneju, Dandenong u Melburnu ili druga mesta, retko imaju potrebu da pricaju engleski jezik. U rešavanju mnogih svojih problema, oslonjeni su na pomoc srpske zajednice. Ovde toga nema. Najbolji nacin je – „naoružati’ se engleskim jezikom, i kucati na vrata odredenih institucija. Sa druge strane, ako ovde ucite engleski – bolje cete ga savladati.
Razredi su manji, nastavnici imaju više vremena da vam pomognu.
Uporedo sa osnivanjem radija, u Hobartu je zaživela i škola srpskog jezika koja u prostorijama Useljenickog centra radi svakog ponedeljka od 18 do 20 casova.
O školi brinu uciteljice Jelena đekanovic i Aleksandra Mizdrak. Nastoje, vele, da nastava bude prožeta elementima srpske tradicije i istorije.
– Ja sam u školi vec tri godine, koordinator i ucitelj. Mislim da su organizatori takode bili Ivkovici (Milutin i Mara, osnivaci društva „Nikola Tesla“). Ovo jeste veoma mala zajednica, ali se želelo da i mi ovde imamo sve što imaju i u drugim krajevima Australije. Trenutno, vecinom dolaze nam deca koja su rodena u starom kraju, a nadamo se da ce nam se, kada stasaju, pridružiti i deca koja se radaju ovde – reci su Jelene đekanovic.
Teško do posla
– Verujem da cu i ja biti prisiljena da potražim zaposlenje u vecem gradu, što je pre mene ucinio veliki broj mladih. Ovde nema toliko posla i mnogi naši ljudi nemaju puno radno vreme. Ovde nema fabrika, vec se bave sezonskim poslovima, beru jabuke i tako. Deo radi po prodavnicama uglavnom po nekoliko sati sedmicno, retko ko ima stalan posao. Neki su imali srecu da dobiju posao preko kompanije koja ih je poslala ovamo – istice Danijela.
Prednosti života na Tasmaniji
Za vreme desetogodišnjeg života na Tasmaniji, Danijela Ivkovic je naucila da veoma ceni prednosti kakvih nema u velikim gradovima, kao što su saobracajnice bez gužvi, dovoljno prostora za parking, jeftinije stanovanje i cene nekretnina, manji troškovi prevoza. – Parkiranje automobila se simbolicno naplacuje, a ako ne stignete da platite, može da vam stigne kazna od „citavih“ 10 dolara. Ovde ljudi vrlo malo koriste javni prevoz i uglavnom svi voze kola.
Malo mesta za okupljanje mladih
Mladima u Hobartu posebno nedostaje što nema dovoljno mesta gde bi se okupljali. – Ovde se vodi miran život, svima kojima nedostaje atmosfera velikih gradova ne preostaje drugo nego da presele. Ako žele i – mogu.
