INSPIRACIJA JE SVUDA OKO MENE
Pesnikinja, reditelj, dramaturg, kulturni animator i glumica Radmila Tarić-Lazarević (73) iz nemačkog Ludvigsburga nadomak Štutgarta jedan je od dobitnika Zlatne značke, priznanja koje Kulturno-prosvetna zajednice Srbije, putem Ministarstva za dijasporu dodeljuje našim građanima u rasejanju. Priznanje za nesebičan, predan, dugotrajan rad i za stvaralački doprinos u širenju kulture naknadno joj je uručio sekretar Ministarstva za dijasporu Miodrag Jakšić, pošto Radmila u septembru prošle godine nije mogla da ga primi.
Posle uručivanja Zlatne značke pesnikinja ne krije svoje oduševljenje priznanjem. Za naš list kaže da je tu lepu nagradu i zaslužila, pošto se celog života bavila širenjem srpske kulture.
Umetnost joj daje snagu
Radmila je puna ljubavi i prema svojim sinovima Žarku i <đŽ>aku i njihovim porodicama, sa kojima provodi divne trenutke. Kaže da nikada nije zažalila na svemu što je radila, a posebno što se posvetila umetnosti. To joj je dalo snagu da se i danas oseća kao da joj je 30 godina.
Umetnost ju je privukla kao dete. Nadahnuta radom svog oca Radisava Lazarevića Žaka osnivača i utemeljivača valjevskog kulturno-umetničkog društva „Kosta Abrašević“, mlada Radmila je počela da se bavi kulturom. Još u osnovnoj školi bila je naklonjena poeziji, ali se opredelila za glumu i režiju. Bila je đak čuvene Valjevske gimnazije i u to vreme se često susretala sa čuvenom pesnikinjom Desankom Maksimović. često je glumila u valjevskom „Abraševiću“ a sa 20 godina je imala prvu uspešnu režiju. Radila je i scenarije, drame, vodila srpsko pozorište u Sloveniji i podučavala mlade. Tek pred kraj 90-ih godina počela je da objavljuje pesme. Izdala je pet zbirki pesama: „Možda su se sreli“, „Šta sa snovima“, „Razgovori“, „U prolazu“ i „Sedam svitaca“. Inspiracija je, kako kaže, stalno u njoj.
Valjevu u pohode
Iako je rođena u Skoplju, Valjevo doživljava kao rodni grad. Boravila je u njemu, pisala i družila se sa svojim sugrađanima sve dok nije upoznala prijatelja Petera zbog koga se presela u Ludvigsburg iako je bila skeptična prema Nemcima i njihovoj kulturi jer je njenog otac bio u logoru za vreme Drugog svetskog rata.
– Nekada nisam volela Nemce, a danas mi je drago što imam puno prijatelja među njima. LJudi su vrlo ljubazni i dobronamerni, širokog pogleda na svet.
Ipak, podvlači da joj Valjevo mnogo nedostaje i da zato često „skokne“ da ga poseti. Svake godine kada se održavaju pesnički susreti „Desanki u čast“ Radmila Lazarević – Tarić dočekuje goste uz so i pogaču.
– Sve me inspiriše i ne mučim se kada hoću nešto da napišem. Očarana sam prirodom, ljudima, životom uopšte – pojašnjava Rada, koja je član Udruženja pesnika i pisaca u Srbiji, kao i udruženja SAJKOR (Saveza jugoslovenskih književnika u otadžbini i rasejanju). Zastupljena je u mnogim zbornicima, almanasima.
Petnaest godina je živela u LJubljani i radila pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi u glavnom gradu Slovenije, gde je osnovala dramsku sekciju. Radila je sa decom, pošto je želela da srpska deca dobro upoznaju svoju kulturu i korene. Sa njima je izvodila predstave o Vidovdanu, Svetom Savi, Iliji Birčaninu, Karađorđu Petroviću. Najdraža joj je pozorišna predstava „Početak bune protiv dahija“, koju je postavila u Cankarjevom domu u LJubljani.
– Tu predstavu je videlo mnogo ljudi. Srbi su plakali i govorili da sam ih na vrlo upečatljiv način podsetila naše pretke i na našu hrabrost.
Pretnje Albanaca
Početak raspada zajedničke države odrazili su se i na rad Radmile Tarić – Lazarević. Našla se na albanskoj listi za likvidaciju Srba u Sloveniji i policija je počela da je čuva.
– Rekli su mi da sam na spisku za likvidaciju kod Šiptara, a pretnje su počele da stižu i sa hrvatske strane. U to vreme je jedna srpska porodica bila likvidirana, pa sam saradnju sa policijom ozbiljno shvatila. Prihvatila sam obezbeđenje, ali sam zbog toga polako počela da gubim roditelje i decu, koji su bili u strahu. Pozorište je počelo da se osipa i ja sam na kraju morala da ga zatvorim.
