U Gvelfu, 30 kilometara udaljenom od Kicinera, Duško Nedimovic, uz pomoc svog oca Radomira – Raša (75) uspešno razvija biznis u mašinskoj industriji. NJegova firma DNR dizajnira i proizvodi uredaje za automobisku industriju širom Severne Amerike.
Duško Nedimovic tako uspešno nastavlja porodicnu tradiciju jer, kako kaže, u njegovoj familiji mašinstvo je „u krvi“.
Iako ima 75 godina, Radomir Rašo Nedimovic je stalno uz sina i svojim savetima mu itekako pomaže u stasanju ove mlade kompanije. A takvog savetnika poželele bi zasigurno i poznate mašinske kuce.
Radomir Nedimovic, konstruktor i inovator, punih 40 godina je radio u goraždanskoj „Pobjedi“, gde je izumeo mnogo mašina i na taj nacin doneo mnogo deviza svom kolektivu. Ne i u svoj džep, jer takva su bila vremena. A sa mašinama je poceo da se druži od malih nogu.
– Roden sam sa govornom manom. Bio sam gotovo nem sve do svoje dvadesete godine – prica Radomir. – Da ne bih bio usamljen, jer sam sa ostalom decom teško uspostavljao kontakt, opredelio sam se za rad u ocevoj radionici. Tu sam pronašao svoj svet, i to traje do dana današnjeg. Bez rada i bez mašina, moj život bi bio besmislen.
Odmah posle Drugog svetskog rata Radomira su operisali engleski lekari u Beogradu. Tada je konacno progovorio. Medutim, nikada nije zaboravio šta znaci imati telesnu ili govornu manu, pa se posvetio pomaganju ljudima koji su na bilo koji nacin hendikepirani.
– Jednom prijatelju, invalidu bez obe noge, konstruisao sam automobilsku rucicu koja je zamenjivala sve nožne funkcije, tako da je nesrecni covek mogao da vozi automobil – kaže Radomir.
Drugom prtijatelju, koji je od eksplozije ostao bez obe ruke i ociju, konstruisao je specijalni telefon.
– Bilo je to zaista komplikovano, ali uspeo sam – prica Rašo. – Posle toga smo cesto razgovarali telefonom. Za mene je to bila najveca nagrada.
U svom elementu
U poslednjem ratu Radomir Nedimovic je sa suprugom Zagom proveo tri duge i teške godine u Goraždu. Uspomene na te dane su zaista bolne. Srecom, preživeli su i docekali da ponovo vide svoje najmilije, sina Duška sa familijom i kcerku Draganu. Svi su danas na okupu, ali u Kanadi.
– Ne mogu to uporedivati sa žalošcu koju osecaju oni koji su u ovom ratu izgubili najmilije, ali moram reci da mi je mnogo žao što mi je u Goraždu ostao alat i moje mašine. Moj veciti san je bio da napravim malu fabriku. Mnogo toga sam bio vec pripremio, ali rat je odneo u nepovrat moje snove – pricao nam je pre cetiri godine Radomir Nedimovic.
San ja sada postao stvarnost. Doduše, daleko od Goražda, ali ipak Radomir danas može s ponosom da kaže da diše punim plucima u mašinskoj radionici svog sina Duška. Mašine su njegov svet. Bile i ostale.
