Vojni istoričari s razlogom smatraju da je Radomir Putnik bio „najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama“, koja je na kraju doživela svoju apoteozu na dnu poraza. Rodio se 24. januara 1847. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Po završetku prvog razreda više gimnazije, stupio je (septembra 1861) u Artiljerijsku oficirsku školu (Vojnu akademiju), koju je završio 1866. godine, kao osmi u rangu. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 31. decembra 1866. i postavljen za komandira voda 4. poljske baterije, ali tu dužnost nije primio, već je, kao dobar crtač, zadržan na radu u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. Na tog dužnosti ostao je do januara 1867, kada je upućen u trupu i postavljen za komandira voda, da bi mu tek posle dve godine bila poverena osnovna artiljerijska jedinica – baterija.
Već na tim prvim oficirskim dužnostima, Putnik je – shvativši da se nacionalno oslobođenje ne može uspešno dovršiti iznuđenim reformama i hatišerifima turskog suverena, već samo krvlju i oružjem – marljivo pripremao sebe i svoje jedinice za ostvarenje tog uzvišenog cilja. U istoriji nema primera da potporučnik piše uputstvo za obuku trupa, kao što je to učinio Putnik 1868. godine. Upravo od tada, njegov uticaj na razvoj srpskih oružanih snaga vidno je prisutan: najpre u radu generalštabne komisije, formirane neposredno po završetku srpsko-turskih ratova 1876-1878, s ciljem da srpsku vojsku po organizacionoj strukturi što više približi savremenim evropskim armijama; zatim u objavljivanju priručnika Artiljerija u gradskoj vojni, u kome je obradio sve vidove ofanzivnih akcija artiljerije protiv tvrđava od blokade do odsudnog napada; najzad, u obogaćivanju programa obuke starešinskog kadra (početkom devedesetih godina prošlog veka), kada je, u svojstvu pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, u taj program uneo rešavanje taktičkih zadataka i kada je njegov uticaj na ujednačavanje pogleda na doktrinarne principe organizacije i upotrebe oružanih snaga bio izuzetno snažan. Taj uticaj nije prestao ni posle preranog i neopravdanog penzionisanja 1896. godine, već se ispoljavao u pripremi kapetana za majorski ispit i objavljivanju dvotomne studije Služba generalštaba, koja će decenijama služiti kao udžbenik za stručno usavršavanje generalštabnih oficira.
Posle Majskog prevrata 1903. godine, Putnik je presudno uticao na dalji razvoj srpske vojske, jer je neposredno posle uklanjanja sa vlasti dinastije Obrenovića reaktiviran, unapređen u čin generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Na toj dužnosti ostaće sve do početka balkanskih ratova, odnosno do kraja 1915. godine, s tim što je ujedno bio i član Vojnog saveta, a u tri maha i ministar vojske (1904, 1906-1908. i 1912). U tom periodu, Putnik je – zahvaljujući bespreskornoj moralnoj reputaciji, apsolutnoj lojalnosti prema ustavu, suverenu i državnoj upravi, a nadasve širokom stručnom obrazovanju – uspeo da konsoliduje ozbiljno poljuljane redove srpske vojske, odstrani iz nje razoran uticaj unutrašnjih međupartijskih trvenja, naoruža je savremenim oružjem, saobrazi vojna pravila svojstvima toga oružja, lično obuči više generacija generalštabnih oficira i najdarovitije postavi na ključne komandne pložaje, uzdigne rezervni starešinski kadar svih rodova i službi, zameni kasarski dril praktičnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspešno nosi sa najmodernije opremljenim evropskim armijama. Za Putnika se, doista, može reći da se, u svojstvu kreatora srpske vojne politike, ispoljio „kao genije rada, konstruktivnosti, istrajnosti i logike“.
Ratna staza vojvode Putnika počela je jula 1876. izgubljenim bojem kod Kalipolja, u kome je njegova brigada pretrpela velike gubitke (kada je počeo srpsko-turski rat, Putnik je postavljen najpre za načelnika štaba, a ubrzo posle toga za komandanta Rudničke brigade I klase), zbog loše pripreme i traljavog vođenja srpske Ibarske vojske, kojom je komandovao general Franjo Zah. Na taj neuspeh nadovezale su se nedaće u bojevima na Adrovcu, Šiljegovcu i Krevetu, koje su se završile katastrofom na đunisu; time je prvi rat s Turskom definitivno izgubljen, ali, zahvaljujući intervenciji Rusije, bez težih posledica.
Već u tom prvom neuspešnom ratu, Putnik se pokazao ne samo kao sposoban i hrabar oficir, koji sa isukanom sabljom u ruci predvodi svoje trupe u jurišima, već i kao komandant bogate stvaralačke inicijative. Zbog toga je, sredinom oktobra 1876, vanredno unapređen u čin kapetana I klase, a 29. decembra iste godine i u čin majora, što najbolje potvrđuje tvrdnju Vladana đorđevića, izrečenu 20. oktobra 1876, „da Radomir Putnik spada u red najsposobnijih srpskih mlađih oficira“.
U borbama oko Pirota (za vreme drugog rata s Turskom), Putnik je komandovao centralnom kolonom Šumadijskog korpusa, a u operacijama za oslobođenje Niša Rudničkom brigadom I klase. Istakao se u borbama za oslobođenje Vranja kao komandant Veterničke kolone, sa kojom je, 31. januara 1878, razbio turske snage na Goču i Devotinu i, nastavljajući nezadrživo nastupanje, 4. februara oslobodio Gnjilane; prednji delovi njegove kolone stigli su 5. februara do Gračanice i Lipljana, gde ih je zateklo naređenje o obustavljanju neprijateljstava.
Po završetku velike istočne krize, Putnik je 1879. godine upućen na šest meseci u Rusiju da bi se upoznao s naoružanjem i barutnim magacinima ruske vojske. Po povratku u zemlju položio je prijemni ispit za generalštabnu struku i izvesno vreme proveo na praktičnom radu u Glavnom generalštabu, a potom postavljen za načelnika štaba Dunavske divizije; na toj dužnosti unapređen je, 4. juna 1884. godine, u čin generalštabnog potpukovnika i preveden u generalštabnu struku. U srpsko-bugarskom ratu 1885. godine nalazio se na dužnosti načelnika štaba Dunavske divizije, koja je učestvovala u bici na Slivnici.
Mada je već u ratovima koje je Srbija vodila u drugoj polovini DžIDž veka Radomir Putnik stasao u izvanrednog vojnog starešinu, njegov vojnički talenat je zablistao punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Kao dosledan pobornik saveza balkanskih hrišćanskih država protiv Turske, vodio je glavnu reč o vojnim pitanjima prilikom pregovora o tom savezu. Iako se njegova pretpostavka da će turske glavne snage biti grupisane na ovčepoljskim položajima nije ostvarila (zbog toga nije realizovana ni njegova zamisao da prikupljenim snagama triju armija bije odlučujuću bitku), vojni stručnjaci ističu da je Putnik, u osnovi, pravilno procenio situaciju i Prvu armiju, koja je dejstvovala moravsko-vardarskim pravcem, učinio tako jakom da je sama mogla da tuče tursku Vardarsku armiju, bez obzira na kojim položajima i u kakvom rasporedu se nalazile njene snage. To shvatanje potvrđuje velika pobeda srpske vojske u neočekivanom sudaru ovih armija kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912, za koju je Putnik dobio čin vojvode. U nastavku operacija Putnik je – upućujući glavne snage preko Velesa, a pomoćne preko Kičeva prema Resnu – nadigrao tursko komandovanje i u Bitoljskoj bici (16. i 19. novembra) konačno potukao tursku Vardarsku armiju.
Uoči Drugog balkanskog rata, Putnik je, povinujući se zahtevima vlade da ne učini ništa što bi Bugarima moglo poslužiti kao povod za rat, bio prinuđen da se unapred odrekne strategijsko-operativne inicijative. Pa ipak, on je – zahvaljujući trezvenoj proceni situacije, a pre svega odluci da već prvoga dana Bregalničke bitke pređe u protivofanzivu radi preotimanja operativne inicijative – stvorio uslove da uspešno zaustavi žestoke napade bugarske vojske (četvrta, Peta, Treća i Prva armija) na bregalničkom, krivorečkom, sofijsko-nišavskom i timočko-podunavskom pravcu, pređe u opštu protivofanzivu i, u sadejstvu sa snagama drugih balkanskih država, prinudi Bugarsku na kapitulaciju.
Kada je reč o delatnosti vojvode Putnika kao načelnika štaba Vrhovne komande u Prvom svetskom ratu, najpre valja reći da je on tvorac ratnog i početnog operacijskog plana srpske vojske, čiju okosnicu čini ideja strategijskog dočeka, formulisana ovako: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a potom dejstvovati prema situaciji. U duhu te ideje, glavne snage srpske vojske grupisane su na liniji Svilajnac – Stari Adžibegovac – Palanka – Topola – Aranđelovac – lazarevac, s prednjim odredima na Savi i Dunavu. Druga armija, koja je bila najjača i sastavljena od divizija I poziva, postavljena je na prostoru Arnađelovac – Lazarevac, da bi u što kraćem vremenu mogla napasti desni bok neprijateljevih snaga koji dejstvuju veliko-moravskim pravcem, ili, pak, levi bok onih snaga koje bi preko Drine nastupale ka Valjevu. Takav početni raspored snaga omogućio je Vrhovnoj komandi da, čim se uverila da neprijateljeva glavnina dejstvuje preko Drine ka Valjevu, brzo i spretno saobrazi svoj početni operacijski plan sa stvarnom situacijom i u Cerskoj bici (12. do 24. avgusta) potuče austrougarsku Petu i delove Druge armije. Bila je to prva saveznička pobeda nad Centralnim silama u ratu koji za Antantu nije dobro počeo. Izveštavajući o tome starog kralja Petra, vojvoda Putnik je s ponosom isticao da je neprijatelj pretrpeo ogromne gubitke, da su mu čitavi pukovi uništeni i da su ogranci Cera i Iverka pokriveni leševima njegovih vojnika i oficira.
U bici na Drini (6. septembar do 11. novembra 1914) srpska bojska je prodrla u Srem do linije Banovci – Nova Pazova – Vojka – Popinci – Buđanovci i neposredno ugrozila Rumu i Inđiju; protivudarom Druge armije na donjoj Drini, osujetila pokušaj Poćorekove Pete armije da forsira Drinu i ovlada Mačvom, i gotovo puna dva meseca prikovala njene snage za obale graničnih reka, iscrpljujući njihovu napadnu moć; protivofanzivom Prve i Treće armije na frontu Sokolska planina – Gučevo zaustavila napad neprijateljske Šeste armije i nanela joj teške gubitke (austrougarske balkanske snage su u bici na Drini imale oko 130.000 ljudi izbačenih iz stroja); autori Letzter-Kriega ističu da tom prilikom Šesta armija nije odbačena preko Drine samo zato što se komandant Treće armije, general Šturm, „nije dovinuo do smele Putnikove koncepcije“.
Velika pobeda srpske vojske u Kolubarskoj bici (16. novembra do 15. decembra 1914) uvrstila je vojvodu Putnika u udžbenike ratne istorije svih zemalja sveta. U toj veličanstvenoj bici stari vojvoda je u svojim slabačkim rukama grčevito držao sve konce, ispoljavajući zadivljujuću ravnotežu uma i volje i donoseći lucidne odluke, kojima je u ratnim uslovima uigranu racionalnost srpskog komandovanja i izvanrednu borbenost trupa slio u optimalnu efikasnost i, upravo u trenutku kada je izgledalo da je propast Srbije neizbežna, prešao u opštu ofanzivu, probio front Poćorekove Šeste armije na Suvoboru, blagovremeno parirao obuhvatni napad Kombinovanog korpusa (60 bataljona) na Kosmaj i Varovnicu, a zatim promenio pravce napada Druge i Treće armije i u nastavku operacija do nogu potukao ćesareve Balkanske snage, nateravši njihove ostatke u panično bekstvo preko Dunava, Save i Drine. O ovoj velikoj pobedi srpske vojske mnogo je pisano ne samo u savezničkim nego i u neprijateljskim zemljama. Navešćemo samo jedan pasus iz članka poznatog nemačkog publiciste Maksimilijana Hardena, objavljenog krajem decembra 1914, koji glasi: „Već deset puta nam je javljeno da je čitava jedna srpska divizija ili armija uništena, a bar pet puta su nam to isto javili za celu srpsku vojsku. To ludo škrabanje služilo je vrlo rđavo našem savezniku. Austrougarske trupe, o čijoj hrabrosti i izdržljivosti nema potrebe govoriti (koje je vodio slavni Poćorek), bile su tučene od hrabrih ljudi, čiste ratničke rase, izvežbanih u dobroj školi i vođenih strategijskom veštinom maršala Putnika i generala Mišića.“
Sticajem nesrećnih okolnosti, ratna staza vojvode Putnika završena je krajem 1915. na Albanskom primorju, posle gubitka cele državne teritorije, kada je nepobeđena srpska vojska stigla do dna svoje velike nesreće. U toj gragičnoj ratnoj godini, Putnik je, savlađujući fizičku nemoć čudesnom duhovnom snagom, uspeo da izvuče svoje desetkovane trupe iz tri smrtonosna zagrljaja brojno i tehnički nadmoćnijih Makenzenovih snaga, rukovodeći odbrambenim operacijama srpske vojske iz bolesničke postelje. Izmičući vešto ispod koncentričnog udara neprijateljevih trupa, srpska vojska se krajem novembra 1915. godine našla na Kosovu i Metohiji, u gotovo potpunom okruženju, odsečena od svojih saveznika i pritešnjena uz gorostasne albanske planine. Pred njom su stajale samo dve mogućnosti: ili kapitulacija i ponižavajući separatni mir, ili povlačenje preko vrletnih i snegom pokrivenih albanskih i crnogorskih planina na Albansko primorje. Vojvoda Putnik se – smatrajući da bi kapitulacija bila najgore rešenje i čuvajući čast, ponos i dostojanstvo srpskog naroda – bez kolebanja opredelio za drugu mogućnost. Krajnjim naporom uspeo je da izdiktira svoju poslednju direktivu, koja će srpsku vojsku odvesti na Jadransko primorje, a odatle na Solunski front. Posle toga je potpuno konuo – nije mogao ni da hoda ni da jaše, pa su ga njegovi vojnici (u specijalno napravljenoj nosiljci) na rukama preneli preko albanskih planina do Skadra.
Istina je da je sa gubitkom zdravlja opadalo i Putnikovo učešće u komandovanju srpskom vojskom, ali je istina i to da je on kreator svih krupnijih odluka Vrhovne komande sve do odlaska na odmor i lečenje krajem 1915. godine. Švajcarac Arčibald Rajs je zabeležio da je tek 1915. godine shvatio „koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio i dan i noć“.
Na kraju valja nešto reći o Putnikovim strategijsko-operativnim odlukama, koje su imale sudbonosan značaj za zemlju i narod srpski, jer se on upravo kroz te odluke ispoljio kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost. Te kratke, razumne i kristalno jasne odluke iznenađuju dubinom misli i gvozdenom logikom, neposredno izviru iz konkretnih ratnih situacija i skladno se uklapaju u delotvornu celinu Putnikove strategije, koja nije bila ništa drugo nego jedan od elemenata srpske državne politike. Jer, Putnik nije bio pristalica one škole koja smatra da je vođenje rata stvar strategije a ne politike, vojskovođa a ne državnika, pa stoga nijednu krupnu odluku nije doneo bez saglasnosti vlade. Posebno treba istaći da je Putnik bio hladna, racionalna i vrlo metodična ličnost; nije voleo riskantnu strategiju koja pošto-poto ide za spektakularnim rezultatima, bez obzira na rizik. Ni najburniji događaji nisu ga mogli izbaciti iz ravnoteže; bio je oprezan i metodičan u trenucima trijumfa baš kao i u vreme kada se pod udarcima sudbine povijao do zemlje. Putnik, doista, nije praskao vatrometom duha, nije zasenjivao efemernim artifikacijama, već se – kako s razlogom naglašava general Petar Tomac – „manifestovao trajnije, korisnije, sudbonosnije, kao mirna, dobro upravljena, efikasna topovska paljba“.
U ličnom životu vojvoda Putnik je bio miran, povučen i poslovično skroman čovek. Izbegavao je razmetljive gestove na pozornici javnog mnjenja, pa i preterano dekorisanje odlikovanjima, ističući: „Moje dekoracije su ispod mundira“. Kada su za vreme balkanskih ratova određivane dnevnice oficira, naredio je da dnevnica potpuručnika i vojvode budu jednake – tri dinara dnevno. Takav je bio vojvoda Putnik.
– Sto najznamenitijih Srba- Princip Beograd
