*
RADOSLAV BRATIĆ
JUNACI NAŠIH DANA SU SRBOMRSCI
Danas je sve zbrkano i pometeno. Sistematski se razaraju sve nacionalne i tradicionalne vrednosti da bi se mladi postideli što su Srbi. Na sceni je autošovinizam
Radoslav Bratić ne spada u književnike koji su zaokupljeni isključivo svojim književnim delom, već — zagledan u stvarnost — često javnim govorom reaguje na društvene pojave. Ugled su mu prvenstveno donosile njegove knjige. Prostor za književnu obradu proteže se od njegove rodne Hercegovine do Beograda, a zaokupljen je i ruralnim i urbanim književnim miljeom. Uglavnom slika vreme koje pamti, ali je prenosio i pamćenja starijih. Ponekada pravi i iskorake u prošlost sve do vremena Hercega Stefana. Svoja kazivanja iz realnih često prenosi i u mitske okvire, gde je do posebnog izražaja došao autorov jezik, pitak i hranljiv kao majčino mleko. Plete modernu i samosvojnu formu kazivanja. Knjige su mu objavljivali najvredniji izdavači, o njima su pisali kritičari, ušao je u antologije i đačke čitanke, prevođen je na strane jezike, pobrao je najprestižnije književne nagrade.
Poslednjih godina Bratić je najviše zaokupljen uređivanjem časopisa za književnost i kulturu „Nova Zora“, koji je sa grupom saradnika pokrenuo pre šest godina. Do sada su izašla 24 broja, sa pozamašnim sveskama od blizu pet stotina stranica. Izdaje ga Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“, ili konkretnije njegovi odbori u Bileći i Gacku. Štampa se u velikom tiražu, za naše prilike, od oko 1500 primeraka. Uglavnom izlazi zahvaljujući brojnim prenumerantima sa svih meridijana sveta i darodavcima. Ovaj list okupio je sve značajnije srpske književne i druge kulturne poslenike sa najšireg prostora, a posebno je otvoren za mlade, neafirmisane stvaraoce. Zamenjuje i nadomešćuje brojne književne časopise koji su poslednjih godina ugašeni. Na stranicama „Nove Zore“ mogu se pratiti najnovija strujanja u srpskoj književnosti.
Radoslav Bratić od svojih književnih početaka sledi velike hercegovačke književne prethodnike, zemljake: Šantića, Ćorovića, Dučića, Šolu, Slijepčevića koji su glasno zastupali svoje političke stavove o narodu kome su pripadali i o vremenu u kojem su živeli. Kao svedok društvenih zbivanja i pojava koje su se dramatično smenjivale poslednjih decenija i kod nas i u svetu uvek je imao svoj stav. Zbog toga smo mu se obratili sa pozivom da nam iznese viđenje naše književne i duhovne stvarnosti.
Svedok ste značajnijih zbivanja koja su obeležila poslednje četiri decenije na srpskoj književnoj i duhovnoj sceni. U nekim važnim događajima ste i učestvovali. Kako Vam izgleda vreme u kojem živimo?
■ Današnje vreme mi izgleda kao nevreme kojim svet — naročito velike sile, žuri ka trećem svetskom ratu. Ovo vreme izgubilo je sve kriterijume, a da nove nije stvorilo. Uništeni su svi ideali, čovek je ostao bez Boga — a to znači bez nade i uporišta. Evropa je, iz svega onoga što se Srbima događalo, morala da izađe kao posramljena. Iako su počinjeni najveći zločini, kakve istorija ne pamti, bombardovanjem koje je trajalo sedamdeset osam dana i noći vidim da su ovde na Ušću ugasili večnu vatru koja je podsećala na taj strašni događaj koji nikada ne sme da se zaboravi. A narod hoće neprimetno da uguraju u taj NATO koji je pravio zločine nad nama. I hoće to da urade krijući i ćutke.
Pocepali su nam i oteli rodni deo zemlje, Kosovo i Metohiju, a na njoj uništili na desetine vekovnih crkava i manastira. Taj veliki svet koji se kune u demokratiju rasturio je Jugoslaviju i sada u Hagu puni tamnice uglavnom Srbima. Ko ne veruje, neka čita knjige Milivoja Ivaniševića. Oslobađaju Tačija i Haradinaja, okorele i dokazane teroriste, a Nasera Orića koji je uništio niz srpskih sela — nagrađuju.
Bili ste prijatelj sa Stevanom Raičkovićem, razgovarali sa Patrijarhom Pavlom, Danilom Kišom, Borislavom Pekićem, poznavali ste se i sa Mešom Selimovićem. Tu je i Miodrag Bulatović. Među prvima ste objavili knjigu razgovora sa Patrijarhom Pavlom koja je prodata u velikom tiražu.
■ Imao sam veliku sreću što me je Njegova svetost Patrijarh Pavle, na predlog nekih ljudi iz Crkve i oko nje, kao što je Živorad Stojković, predložio da baš ja budem uzet za priređivača knjige Molitve i molbe, štampane 1996. Zbilja sam s velikim entuzijazmom krenuo u taj posao. Išao sam po više puta, svake nedelje, u Patrijaršiju. Od njegove svetosti sam dobijao razna dokumenta koja nisu bila za javnost. Ne mogu zaboraviti te dragocene susrete i to smirivanje pred Božjim čovekom.
Evo, nekih dogodovština. Jednog dana sam došao u crkvu, ali Patrijarha nigde nije bilo. Rekli su mi da je nestao. Sveštenstvo se unervozilo i zvalo telefonom na sve strane. Pitali su Patrijarhovu sestru da li je nešto njoj govorio, a ona je uzvratila da je kazao da ide u Pećku patrijaršiju. Uplašili su se, jer je otišao sam. Odmah su zvali SUP i raspitivali se koliko vozova ima na pruzi prema Peći. Krenuli su u jurnjavu. Kada su policajci zaustavili prvi voz na pruzi — Patrijarha tamo nije bilo. Potom su se dali u jurnjavu za drugim. Presreli su ga i unutra našli njegovu svetost, a oko njega sedi tridesetak seljaka. Pažljivo su mu prišli i kazali da je mnogo strašljivo što ide sam, da Šiptari mogu da ga povrede, pa čak i ubiju. On se začudio i kazao: „Pa vidite da oko mene sedi trideset ljudi, a vi kažete da sam sam“. Zamolili su ga iz policije da pođe sa njima, a on se vajkao rečima: „Žali Bože, deco, što trošite ovoliki benzin. Nećemo imati čime da dočekamo i prevezemo ruskog Patrijarha koji nam za koji dan stiže u posetu“. Ipak je na kraju pošao sa njima.
Verovatno pamtite i mnoge patrijarhove reči koje su pred vama „uživo“ izgovorene!?
■ Mnogo sam od Patrijarha čuo mudrih i smirenih reči, mnogo poruka. Jednom sam ga zatekao kako čita filozofa Vajningera. Kada sam ga, začuđen, upitao: zašto ga zanima Vajninger, kazao mi je da, iako je ovog pisca čitao, vidi da ga mnogi mladi pominju — pa ga zanima da vidi i da se podseti, zašto. Pričali su mi očevici da mu se jednom vladika Atanasije žalio: da mu je mnogo teško s Hercegovcima. Rekao je da su oni više hajduci nego vernici i da u crkvu ne idu samo iz ponosa, već se može reći — iz prkosa. Patrijarh je odmah odgovorio: „Verujem ti, Atanasije, da ti je mnogo teško s Hercegovcima. Samo se pitam kako li je tek njima s tobom?“
Jedne subote smo došli nas nekoliko iz BIGZ-a, a sa nama je bio i Živorad Stojković. Jedva smo se popeli na drugi sprat i kazali Patrijarhu da mu ne radi lift. On se odmah snašao: „Danas je subota. Pa ko velim, nema naroda. Te sam ovim mojim rekao da isključe lift i prištede malo struju.“ Ima još mnogo dogodovština s njim. I danas osećam nezasluženu milost što me je primio u svoju blizinu.
Pomenusmo i pisce. Kako vam se danas čine ti Vaši prijatelji iz sveta literature?
■ S Raičkovićem sam bio kućni prijatelj i mogu reći da nam danas svima jako nedostaje. Poznavao sam i Mešu Selimovića. Išao sam u Sarajevo i s njim pravio razgovor za list „Student“ kada je dobio NIN-ovu nagradu. Dobro se sećam tog razgovora i kako su me Darka i on zadržali na ručku. Kada sam mu kazao odakle sam — on je odmah uzvratio da je i on od Vujovića iz Bileće. Spakovao mi je poveliki tekst razgovora u koverat, kojeg će posle uvrstiti u osmu knjigu Sabranih dela. Nisam mogao da izdržim od radoznalosti pa sam odmah na vrhu stepenica raspakovao tekst. Tamo je bilo, kao recimo u današnje vreme, od prilike desetak hiljada dinara i tekst intervjua. Odmah sam se vratio i zazvonio na vratima. Kazao sam Meši da je zaboravio novac u koverti. On je rekao da je to namerno stavio da kupim sendviče u vozu. Nisam mogao da primim dar, valjda sam imao kompleks sirotinje. Posle me je Meša uvek grdio i govorio: „Nevaljao si zbog onoga!“ Kada je došao u Studentski grad, na književnu tribinu, rado je prihvatio da razgovara sa studentima. Ja sam bio urednik Radio Studentskog grada. Počeo je veče rečenicom da će prebiti jednog zemljaka zato što ga je molio da nešto primi, a ovaj to nije učinio.
S Pekićem i Kišom sam bio blizak i viđali smo se često. Posle sam u BIGZ-u bio urednik Kišovih Sabranih dela u četrnaest knjiga, a Pekiću objavio više tomova u raznim bibliotekama, s tim što sam sačinio i priredio jednu njegovu knjigu „Odmor od istorije“.
Kako li bi se pomenuti pisci snašli i ponašali — da su živi u ovim našim vremenima?
■ Mislim da bi se snašli onako kako to priliči piscima, izuzetnim intelektualcima. Oni su imali snažnu samosvest kojem jeziku i kulturi pripadaju, a znali su i za Andrićev stav da pisac treba da bude uz svoj narod — čak iako taj narod greši. Zar je greška naroda što se branio?
Poznavao sam i mogu reći da sam se družio sa Miodragom Bulatovićem — jednim od najvećih i najprevođenijih naših pisaca posle Drugog svetskog rata. Bio je duhovit i nezaboravan, darovit za trojicu.
Svi su oni u vreme socrealizma strpljivo išli korak po korak i osvajali literarne slobode. Ali u tom teskobnom vremenu ipak je bilo nekog reda. Danas je sve zbrkano i pometeno. Sistematski se razaraju sve nacionalne i tradicionalne vrednosti da bi se mladi postideli što su Srbi. Na sceni je autošovinizam, junaci naših dana su srbomrzitelji.
Upoznao sam Lajoša Zilahija i s njim objavio poduži razgovor. Isti je slučaj i sa Vilijamom Sarojanom, veoma zanimljivim čovekom i piscem. Na putovanjima po Kini i Indiji i po Sovjetskom Savezu takođe sam upoznao mnogo zanimljivih ljudi i pisaca. Ostao sam čak u prepisci sa njihovim predsednicima. Ni kod koga tamo u svetu nisam čuo da rđavo govori o svome jeziku, kulturi u kojoj obdelava, a kamoli o narodu kome pripada.
Kakav je bio Vaš odnos kao pisca prema ratovima koji su se vodili devedesetih godina prošloga veka u kojima je učestvovao srpski narod? Je li srpska književnost u obavezi da se sa andrićevskom ili ćosićevskom dubinom bavi tim događajima?
■ Bio sam očajan i nesrećan kao svaki čovek i pisac. Počela je da se lije krv na sve strane. Zločini su očigledno pravljeni na svim stranama. To sada vidimo. Čuli su se jauci do neba, ali to je bio recidiv koji se očigledno pozleđivao iz prethodnih ratova. Jasenovac je bio zaboravljen i sakriven a on je bio najveća kasapnica i kosturnica Srba u svetu. Regent, Kralj i Pašić su napravili veliku grešku oko formiranja Jugoslavije, a da prethodno nisu označili granice zemalja koje ulaze u zajedničku državu. Živojin Mišić ih je svojim jasnim memorandumom, obilazeći Hrvatsku, na sve to upozorio. Doduše, valja znati da su u pravljenju Jugoslavije, i jedne i druge, presudne bile svetske sile. O tome je ubedljivo pisao istoričar M. Ekmečić.
Srpska književnost će se baviti sve više i sve snažnije tim događajima. Ipak, potrebno je malo odstojanje, kako bi rekli stariji pisci. A andrićevska i ćosićevska dubina — tu je već reč o nedostižnim dometima.
Čini se da niste bili na talasu petooktobarskih promena, svu svoju snagu i autoritet uložili ste u to da sprečite da se uništi jedna takva nacionalna institucija kao što je Udruženje književnika Srbije. Jeste li već tada naslućivali ovo vreme koje je sada došlo?
■ Ja sam protiv nasilja, pogotovo protiv sukoba među Srbima, protiv paljenja Rajhstaga. Takozvani „novi pisci“ su potrčali u zagrljaj novih vlasti. Mladi ljudi su upadali s oružjem u najznačajnije institucije zemlje i preuzimali ih bez dana radnog iskustva. Novi pisci preuzimaju žirije, redakcije i upravne odbore. Oni su ukinuli konkurs za najčitaniju knjigu i formirali žiri koji će ocenjivati koja je knjiga najčitanija i najbolja. Onu koju oni smatraju da je najbolja — nju proglašavaju za najčitaniju. A to je redovno naslov iz njihovog kruga. Gledam delegacije koje idu u inostranstvo, na sajmove knjiga. To je isti sastav ljudi, društvo za uzajamno obožavanje koji sklanja knjige velikih pa i najvećih srpskih pisaca da bi izložilo svoje. Društvance koje raspisuje konkurs za otkup knjiga, a u propozicije ubacuje kriterijum angažovanosti za teme iz novije istorije. Kriterij koji im agitpropovski propisuje valjda Sonja Biserko.
Vaš prvi roman „Smrt spasitelja“ objavila je 1973. godine Prosveta koja je štampala i druga vaša značajna dela. Bili ste urednik uglednog časopisa „Književnost“ koji je takođe izdavala Prosveta. Kako gledate na dramu u kojoj se nalazi ova naša najuglednija izdavačka kuća?
■ O situaciji u Prosveti i istoriji naše najznačajnije izdavačke kuće moglo bi se puno govoriti. Mislim da je za sada najbolji predlog Dobrice Ćosića da se raskine ugovor s kupcem i da se izdavač vrati državi. A država kakva-takva moraće se pobrinuti za svoja kulturna dobra ili je neće biti.
Smeta li Vam to što se u poslednje vreme prećutkuje pojam srpska književnost? Kako po Vašem mišljenju sredstva informisanja prate zbivanja na književnoj sceni? Kako to konkretno čini najstariji srpski dnevni list „Politika“?
■ „Politika“, nekad najbolji domaći list, otkad su je prodali, ne liči na sebe. Doveli su osobu za urednika kulture čiji je striktni zadatak da sve što je vredno i nacionalno markirano prećuti, a u „Politici“ sistematski uvede vrednosti „Betona“, jedne družine koja se izruguje svemu srpskom, družine koja bi da naprasno postane monumentalna, a hronično kuburi s darom. Večernje novosti su učinile veoma dobar gest pa su kulturni dodatak prebacili od srede na subotu. Ja „Politiku“ više ne čitam, niti iko iz moje okoline.
Zamislite šta su ove novine značile kada su je uređivali Zira Adamović, Radovan Popović i Zoran Radisavljević, a šta znače danas?
Kako vam izgleda ta nova nametnuta književnost koja služi jednoj ideologiji i koliko se ona razlikuje od one socrealističke književnosti koja je takođe služila jednoumlju?
■ Još uvek za sva zla ovog sveta okrivljuju Miloševića, a on je bio mala beba za njih, za sve njihove krađe i pronevere. Još će nam se u najnovijoj političkoj blasfemiji, toliko, nekada i sa pravom napadani Slobodan Milošević ukazati kao istinska tragična ličnost, Kralj Lir, tako reći. Gledam danas novine objavljuju imovinsku kartu ministara i poslanika. Ne otkrivaju koliko imaju štednje na banci. Piše: ima ušteđevinu. A na desetine stanova, kuća, placeva. Kada bi se osnovala neka komisija koja bi ispitala privatizaciju koja je izvedena kod nas, onda bi sve vlade od prve zaključno sa ovom trebalo da odu na doživotnu robiju. Udaranje u šerpe i lonce mnogima se obilo o glavu. Sve je tačno iz onog Miloševićevog teksta koji je ponovo posthumno, pred sahranu, pročitan pred Saveznom skupštinom. Zbilja, sve su nam oteli, pa najposle i jezik. Svi koji danas dođu na vlast odmah obećavaju poštovanje demokratije i da će istupiti sa vlasti čim bude potrebno. A znamo da neće nijedan da istupi, sem što je jedini Koštunica odrekao vlasti i vratio mandat narodu. Kusturica je bio potpuno u pravu i kada je pominjao miševe. Voleo sam njegove roditelje, naročito majku Senku koju sam redovno izvodio leti na kafu i kolače. Kada sam s njim pravio razgovor za „Novu Zoru“, na pitanje da li je bio u svom zavičaju, na Planoj kod Bileće, odgovorio je da ga je žena vodila tamo na svadbeno putovanje i da je u toj nedođiji sreo čoveka sa ogromnom glavom i ogromnim buljavim očima — isti ja, kaže Kusturica. Čak ovolike oči, kao dva reflektora. Isti ja. Tada sam shvatio da nikada odatle nisam ni odlazio.
Neko veče prikazan je vanredan film o Maradoni. Kako su se sjajno izmešale te dve energije, ta dva dara. To je briljantna njihova zajednička biografija.
Može li i treba li pisac da se bavi politikom?
■ Svojevremeno sam u Šeherezadinom ljubavniku govori o sličnoj temi, pa da malo sam sebe citiram, da se ne bih ponavljao: „Mada je vlast za mnoge pisce primamljiva, jedina koja je u prirodi piščevog posla jeste vlast nad svojim perom i kakva-takva vlast nad svojim junacima. I u najdaljoj prošlosti, poltroni i fariseji su se kupali u novcu i peni svoje slave. Ne volim dela sa plitkim političkim nabojem, kao ni knjige koja su jeftina reklama ideologije. Za pisca je najopasnije ako zarad ideoloških i raznih drugih otpora jednog trenutka od toga pravi književnost. Političar uvek pisca želi da upregne u svoje privatne poduhvate, a logika vlasti ne poznaje stvaralački nemir i patnju.
Zaboravlja li književnik, kada stupa u politiku, razliku između sebe i političara?
■ Samo lud stvor može ući u politiku. Onaj ko zaboravi u šta se upušta, prestaje biti umetnik. Prljavi su i zagađeni tereni politike. Pisac sve podvrgava sumnji, a političar će sve da opravda i da ulepša, a bogme i da pokrade. Pisac se nikada ne miri s postojećim stanjem sveta, a političar ne samo da se miri već mu to stanje jedino i odgovara. Političke ideje se menjaju češće nego što pisac menja košulje. Učešće u vlasti uvek mi liči na pijanstvo. Tek kada se čovek otrezni i mamurluk prođe, shvata zakone na kojima se vlast i ideologija održavaju. Pisac je štedljiv na rečima, a političar je rasipnik i zarobljenik jezičkih klišea koji se ritualno ponavljaju. Ali jezik je pametniji od pisca jer duže pamti.
Primajući nagradu Meša Selimović, naveli ste reči ovog pisca o politici: „Politika počiva na čvrstom uvjerenju i optimizmu, književnost na skepsi i strepnji. Politika je ogromna nada, a književnost natpevano beznađe.“
Mešin svet ima nešto od bolne dubine i tame Dostojevskog, kao i Kafkine grotesknosti krivca bez krivice. Njegova rečenica snažno pulsira u tom opasnom svetu — svejedno da li orijentalne despotije ili savremene satrapije, svetu u kojem nije važnije ono što je rečeno od onoga što je prećutano.
Kako piscu izgledaju političari danas?
■ Među njima, na domaćoj i svetskoj sceni, videli smo mnogo smešnih i tužnih lica, prevrtljivih i lakoumnih, nezajažljivih i s toliko pomanjkanja odgovornosti. Kao da u njihovim rukama leži sudbina jedne zajednice a ne naroda i celog sveta. Kao da se danas opet najviše šepure oni koji su u prošlosti gubili ratove, uništavali kulture i razarali civilizacije. I ko može išta danas da im veruje? Danas je na sceni svojevrsna obnova fašizma. Rusi su već opomenuli da se tekovine Drugog svetskog rata ne mogu menjati.
Uredili ste izdanje Sabranih dela Slobodana Jovanovića. Kada je krenula velika hajka na vas i na BIGZ, da li su vas, kako se pričalo, „hteli uhapsiti“?
■ Ne. Ali su nas maltretirali. Krenuo je orkestrirani hor boračkih organizacija: borci Čačka, borci Splita, borci iz Slovenije tražili su da se izdanje zabrani, a urednici pohapse. Jedan političar onog vremena, neću ga pominjati po imenu jer nije živ, svakog dana je objavljivao tekst protiv tog poduhvata. Naši priređivači, Radovan Samardžić i Žika Stojković, na moje pitanje da li ću biti uhapšen, odgovorili su, uz osmeh, da moram biti uhapšen kad objavljujem državnog neprijatelja, jer Jovanović, inače predsednik izbegličke vlade u Londonu, osuđen je kao izdajnik, od strane novog režima i Nemaca. Onda su mi ispričali da je uvaženi akademik Mihajlo Marković, veoma važna ličnost u partiji socijalista, otišao kod Miloševića i rekao mu da ne smeju da diraju jednu redakciju zato što objavljuje najumnijeg i najistaknutijeg srpskog mislioca. Bio je izvanredan i kao pravnik i kao pisac književnih eseja i kao stvaralac tekstova iz istorije. Profesor Marković rekao je Miloševiću da je De Gol zamolio Slobodana Jovanovića da mu rediguje ustav. I tako je bilo. Posle većeg ubeđivanja Milošević je naredio da se ostavi na miru redakcija BIGZ-a.
Izgleda da je danas sve podvrgnuto partijskom životu i strankama.
■ Ako nisi član neke stranke — ne možeš dođi do zaposlenja niti si uopšte u prilici da živiš. Stranački život je poput kakve srednjovekovne mafije, koji je uređen vidljivim i nevidljivim zakonima. A najveće pljačke se događaju od strane najvećih predstavnika vlasti. Oni u poslednje vreme i ne svraćaju u zemlju, plaše se da čuju kako je narod gladan i čemeran. Najnoviji je cinizam da će do kraja godine, a možda i ranije, dodeliti narodu od dve i po hiljade do pet hiljada dinara jednokratnu pomoć, a njihovi su džepovi prepuni, ispada iz njih dok hodaju ulicama. Izmišljaju razne afere uglavnom nebitne za običnog siromaha, da bi se narod zabavljao a pri tome hapse sitne lopove. One najveće samo optuže a onda im dozvole da pobegnu. Ispostaviće se na kraju da je Šarić godinama radio sa vlastima u više zemalja. Jedno jutro tako čujem kako naš predsednik kaže da kod nas ima nepristojno bogatih ljudi. A onda veli da oni nisu svi sumnjivi. Pogledajte koliko se namnožilo bogataša sa velelepnim vilama i zdanjima. Pogledajte na šta liči naša skupština i čijim to jezikom poslanici govore.
Napred ste mi pitali o socrealizmu. Ako postoji takav obnovljeni pravac, onda je njegov glavni naglasak na antisrpstvu: poniziti i uništiti vlastiti narod i vlastitu naciju.
Šta mislite o pokušaju čelnih ljudi Narodne biblioteke Srbije da stvore srbijansku književnost iz koje biste bili isključeni ne samo Vi, nego i ostali srpski pisci kao što je vaš prijatelj Danilo Kiš, pa i Andrić, Selimović, Crnjanski? Kuda vode takve ideje?
■ Ima skoro pet godina da ne radi najvažnija ustanova kulture srpskog naroda. Objašnjenja su razna. A to je najveći skandal od rata do danas. Ne radi ni Narodni muzej. U pravu ste, svašta se čuje po čaršiji. Priča se da se vrši revizija fondova, da značajne knjige odlaze u depoe, pa da je čak pod znakom pitanja i Kolo Srpske književne zadruge. Tu se odmah postavlja pitanje kakvo nam je Ministarstvo kulture i koga oni štite. Godinama se na tom mestu smenjuju glumci i reditelji, pa nije čudo što se igra travestija o kojoj govorite. Pročitajte šta direktor biblioteke smatra novim patriotizmom, šta autošovinistički govori o Srbima?
S druge strane, pogledajte koga izbacuju iz lektire: Ćopića, Jesenjina, Sremca, Zmaj Jovu. Koliko sam čuo u Bosni izbacuju Iva Andrića. To je program novog svetskog poretka. Srbima treba ukinuti sećanje, kolektivnu memoriju i od njih napraviti morone.
Urednik ste ugledne „Nove zore“, jednog od najtiražnijih i najuticajnijih srpskih književnih časopisa, koji je nastavljač čuvene mostarske „Zore“. Okupili ste najširi krug stvaralaca. Kako Vam uopšte polazi za rukom da u ovakvim vremenima omogućite postojanje jednog ovakvog časopisa?
■ „Nova Zora“ je časopis koji je stekao najveći broj čitalaca i pretplatnika i stiže na sve meridijane. Zatrpani smo ogromnim brojem tekstova. Najbolje je videti šta o njemu govore najugledniji srpski pisci, čije reči sa promocija objavljujemo na kraju časopisa. Ministarstvo kulture u Republici srpskoj, a pogotovo u Srbiji, nije rešilo problem finansiranja niti pomišlja na nešto slično. Neko veče u Udruženju književnika Srbije predstavila se Redakcija časopisa „Krajina“. Izvrstan časopis, koji je okupio sve što vredi u Republici Srpskoj, a u Redakciji je okupio nekoliko mladih doktora i profesora koji idu dobrim putem i prave vredne temate.
Što se „Zore“ tiče, jedva uspevamo da izađemo na kraj i da redovno izlazimo, a najviše zahvaljujući našim sponzorima.
Recite nam na kraju šta mislite o medijskoj situaciji kod nas i u svetu?
■ Mediji se takmiče ko će više preneti američkog smeća i zagušiti male ekrane. Veliki brat, Menjam ženu, Luda kuća, Trenutak istine, Farma. Govorili li vam to nešto? U jednom broju „Zore“ objavili smo šta im je namera pod naslovom Američki terorističko bog Janus. To je Tanjugova vest preneta iz Politike, i kao svoj program možda bi ga mogli potpisati nevladine organizacije, a zapravo vladine organizacije:
1. Za zaglupljivanje i otupljivanje ljudi uložiti sve (zlato i svu moć). U ljudski mozak i svest posejati haos i tako i prikloniti lažnim vrednostima. Kako? Naći svoje istomišljenike, saveznike, u Rusiji i drugim zemljama.
2. Posledice? Tragedija nepokornog naroda je neizbežna zbog gubitka samosvesti. Literatura, pozorišta, bioskopi – svi će veličati najniža ljudska osećanja.
3. Podržavati i veličati „umetnike“ koje će nametati i produbljivati u svesti ljudi kult seksa, nasilja, sadizma, laži, izdajstva – svega neprirodnog.
4. Neprimetno, ali stalno, ismevati časnost i poredak predstavljajući ih tako arhaičnim.
5. Sve ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo, narkomaniju, izdajstvo vešto i neprimetno nametati.
6. Samo će poneko uviđati šta se događa, ali takve valja dovesti u nepovoljan položaj, odnosno u predmet za ismevanje. Tako će se stvarati pokolenja jedno za drugim.
7. Ljude pridobijati još u mladosti, zato glavnu pažnju usmeravati na omladinu: izopačavati je, kvariti, učiti je razvratu. Od mladih napraviti cinike i prostake, kosmopolite.
Prave ono što jednom rekao Vorhol: da će ubuduće svaki čovek biti slavan petnaest minuta. Po koju cenu, to nije važno.
Sve ove pošasti od side do svinjskog virusa i gripa, jesu izmišljene u američkim laboratorijama. Javno su publikovali da hoće da smanje čovečanstvo za pola stanovništva: virusima, požarima, ratovima, sušama, poplavama, otrovnom hranom. Ili ekonomskom krizom, kakva je ova u Grčkoj. Sve je to urađeno u terorističkim laboratorijama Amerike da bi siromašniji još više osiromašili a bogati se još više obogatili. Grci kažu da su im Argentinci poručili kako će se Grčka izvaditi iz ove pošasti: ako otera Monetarni fond. Ionako se uveliko priča o nestanku Evropske zajednice i ukidanju evra. Ceo grad je izlepljen plakatama koje popularišu „fantu šokantu“, i tako lepu a tako blizu Hrvatsku! Svet je, kažu, izvrnut naopačke. I to im je cilj. U tom opštem izvrtanju, gledam kako su otkinuli glavu piscu Milutinu Bojiću, kao što su uništili spomenik dečaku na Čukur česmi, koga su ubili Turci. Rađaju se deca bez očiju, životinje sa tri glave, deset nogu, i tako dalje. Svet polako počinje da doživljava kataklizmu.
Kako Vam u tom kontekstu izgledaju dve najnovije deklaracije: srebrenička u srpskoj Skupštini i islamska u Stambolu?
■ Deklaracija o zločinu (geonocidu) u Srebrenici donesena u Skupštini Srbije sipa so na rane srpskom narodu preko Drine, a ta so rane dalje razjeda, jer je sipaju braća, komotno i bez razumevanja, ako ne za solidarnost, onda za istinitost. Kao da se poput Jasenovca i Hercegovačkih jama, nekome veoma žuri da zabetonira istinu i donese zakon kojim bi drastično bio kažnjen svak ko to, makar i egzaktno, dovede u pitanje. Drakonske, doživotne kazne oficirima vojske i policije Republike Srpske ostrviće sudije u sudu BiH, pa ćemo uskoro čuti na koliko će hiljada godina biti osuđeni mnogi koji su branili svoj narod i svoja ognjišta. A oni protiv kojih su ratovali sve su sami gandijevci. Mudžahedini — gandijevci!
Islamska deklaracija izgleda nagoveštava plan da će nas Turci novih petsto godina usrećivati svojom civilizacijom „danka u krvi“, „vodanja opanaka“ i nabijanja na kolac. Prizor u kojem se „ja kao predsednik Srbije“ u Stambolu držim za ruke sa Turgutom Ozalom i Harisom Silajdžićem, simboličan je i zloslutan na razne načine.
Dok se sudski ne rasplete spaljivanje golobradih i nenaoružanih vojnika JNA, koji se po dogovoru povlače iz Sarajeva početkom maja 1992. u Dobrovoljačkoj ulici, te pokolji u Tuzli, Bratuncu i Kravici, Srbi ne bi smeli da menjaju percepciju, da budu objektivni na svoju štetu, i da tako beščasno zastupaju neprijateljsku stranu. To je bolest.
REKLI SO O „NOVOJ ZORI“
Dobrica Ćosić
U Hrvatskoj je spaljeno oko tri i po miliona knjiga štampanih na ćirilici i na latinici u Beogradu. U Bosni se Republika Srpska jedva održava u tom naporu za samostalnošću i vlastitom kulturom, što smatram da je od izuzetnog značaja, i ako postoji nešto neobično, vanredno u ovom trenutku, to je napor da i institucionalno sarađuju Republika Srbija i Republika Srpska preko tih veza kulturnih, duhovnih, književnih i drugih modela, što više i što čvršće. Jer su oni još uvek jako daleko. Beograd i Srbija ne zna pisce iz Republike Srpske, malo ih čita. Oni se ovde malo štampaju. Ne mogu reći ni da se pisci ih Srbije mnogo štampaju u Republici Srpskoj. Obnova časopisa „Zora“ je od izuzetnog značaja za uspostavljanje tog jedinstva i duhovne saradnje. Zora i Letopis Matice srpske su dva stuba srpskog duhovnog prostora i srpskog duhovnog jedinstva.
Momo Kapor
Ja imam komplet „Nove Zore“. To je isto jače od mene. Jer moji preci su iz Hercegovine, ja sam takođe povukao tu liniju ljubavi prema knjizi. Moja pokojna baka je jako volela Šekspira. Jednog leta, kada sam doneo sabrane tragedije Šekspira štampane na tankoj biblijskoj hartiji, ona je popušila tri drame: Titusa Andronikusa, Hamleta i Magbeta. Jer je to odlična hartija za zavijanje duvana. A jedan od staraca za vreme rata rekao mi je: „Momčilo, mi Hercegovci smo najnačitaniji ljudi i onda kad smo nepismeni“. Ja kažem: „Kako smo najnačitaniji među Srbima“. On kaže: „Mi sadimo duvan, pa onda režemo, onda ga zavijemo u listove od novina ili od slučajnih knjiga. I onda sva ona slova kad se zapale, kao dim uđu u pluća, iz pluća u krvotok, iz krvotoka u mozak, i mi imamo, svako od nas Hercegovaca, čitave biblioteke u glavi koliko smo popušili knjiga, a kojih nijesmo svjesni“. To je moj prilog o „Novoj Zori“, tom čudu arhaičnom koje se pojavilo kao komad starog nameštaja usred dvadeset prvog veka.
Razgovarao Jovo Bajić | 17.06.2010. | Pečat
