Molim se za Radovana Karadžića, ali i za one koji su ga uhvatili; neka im se Bog smiluje. Od ljudi koji su hvatali i uhvatili generala Dražu Mihailovića, više niko nije živ, smrt ih je izjednačila, a neki od njih, kajući se za ono što su učinili, pred kraja života tražili su spasenje o molitvama utonuvši u pravoslavlje. I niko od onih koji su uhvatili i ubili če Gevaru nije više u životu sem jednog, oduzetog u paralitičarskim kolicima, koga je usud ostavio da priča o tome. Odemo li dalje u vreme, doći ćemo svakako do ubistva vožda Karađorđa, posle koga je njegov ubica, kum Vujica, oslepeo a Obrenovićima, koji su naručili tu smrt, zatrta je loza i izgubio im se svaki trag. Da ne govorimo o kobnim posledicama posle izručenja Slobodana Miloševiać Hagu na Vidovdan.
No, i pored sveg beščašća čijem smo svedoci u ovom slučaju, čovek ne može a da ne shvati koliko je život pun čudnih obrta i nepredvidljivosti. Kao da je svima pomalo laknulo; Radovanovoj ženi LJiljani, jer je najzad saznala daje živ, kao i nama, njegovim prijateljima, jer su podozrevali da sa njim imamo tajne veze, a nevidljiv, živeo je odmah tu, pokraj nas, i možda smo ga videli na ulici ili na Kalenića pijaci ne znajući da prolazimo pokraj najtraženijeg čoveka na svetu. A verovatno nas je i on neometano pratio kada smo ga pominjali u novinama ili na televiziji ili kada su ga neki izdavala prodajući to prijateljstvo za šaku dolara. Verovali smo da je negde daleko, skriven sa promenjenim identitetom, a u najcrnjim varijantama, i da je mrtav. Jedanput sam negde izjavio da se krije u NJujorku i da tamo radi kao psihijatar na Rokfelerovoj klinici na aveniji Jork, ali da ga je nemoguće pronaći jer još niko nije pronašao lekara koji mu je potreban i koji mu je zakazao vizitu, pošto su svi lekari na sastancima ili na obilasku bolesnika, nikada tamo gde ih tražite. Izgleda da to i nije bilo sasvim netačno: Radovan je sve vreme svog nestanka radio kao duhovni istraživač, to jest, psihijatar u ilegali zarađujući tako za život, izgubljen u anonimnoj gomili. Ali šta je onda sa pričama o deset krugova zaštite, o stotinama komandosa koji ga okružuju i o desetinama uglednika koji finansiraju tu zaštitu? Šta je sa danonoćnim pretresanjem kuća njegove žene, sina, ćerke i unuka, sa oduzimanjem njihovih putnih isprava, šta sa helikopterima bornim kolima koji traže njegove saučesnike, šta sa prebijanjem na smrt sveštenika i njegovog sina, šta sa proterivanjem sa Pala uglednog profesora prava Koste čavoškog? Šta sa svim tim pričama i sa odštetom koju treba platiti za pretrpljeni strah i maltretiranje da se pronađe trag čoveka koji je gledajući sve to mirno živeo pomažući drugima?
Pitali su me za novine da li će Odbor za odbranu istine o doktoru Radovanu Karadžiću plaćati troškove njegove odbrane u Hagu? Odgovorio sam im da Odbor nema novaca ni za kisele vode na svojim sastancima, ali da će se najveća svetska pravnička imena žestoko boriti da brane Karadžića u ovom procesu stoleća, prema kome čuvena Drajfusova afera izgleda kao suđenje za pogrešno parkiranje kod sudije za prekršaje.
Poslednji put sam video Radovana Karadžića na njegovoj krsnoj slavi Svetog Arhanđela, 21. novembra 1995. godine. NJegovi gosti i ja gledali smo televizijski prenos potpisivanja Dejtonskog sporazuma na koje je on, tvorac Republike Srpske, nije bio pozvan. Kao što je to srpski običaj, sve vreme je bio na nogama i sipao piće gostima. Imao sam kao i obično flomaster u džepu i u nekoliko linija nacrtao sam njegov portret na salveti, a kada sam se vratio u Beograd dao sam da se oštampa kao grafika.
Uzgred, to je jedina grafika koju sam poklanjao, a ne prodavao. Poklanjam je i vama
