Malo je naših ljudi u Torontu koji ne znaju ili koji bar nisu culi za Gaju, Radovana Gajica, pesnika, istoricara umetnosti i nastojnika dve zgrade u Gembl ulici. Tu ulicu, zbog broja naših doseljenika koji u njoj žive, zovu još i „ulica žrtava Slobodana Miloševica“.
Na nedavnoj promociji Gajiceve zbirke ljubavnih pesama bilo je više od 350 ljudi. Na našu primedbu da je to zbilja neverovatan broj za takvu vrstu dogadaja, i to u emigraciji, autor je kratko prokomentarisao:
– Ma, nisu oni došli samo zbog mene, vec i zbog sebe. Svima nam je potreban taj dodir naše duše, to naše druženje, guranje za stolom, pesma (a družilo se uz pesmu do tri ujutro).
Gajica, koji je do sada objavio cetiri knjige poezije, od toga jednu na engleskom, pitamo ko je on, zapravo, kao pesnik.
– Pesništvo je za mene intimna stvar… Poceo sam da pišem sa 17 godina, sa 19 sam rešio da se svega toga odreknem, pa sam zapalio vatricu na livadi i sve je otišlo u dim. To ne mogu da prežalim jer ne mogu da se setim doživljaja svog detinjstva i rane mladosti. Zbog toga mi je žao tih rukopisa koje sam spalio. Materijalno gledano, poezija ni za koga nije sreca. Moja najveca sreca je moja Vesna i moja Ana (supruga i kcerka) koje su stalno pored mene. Imam njihovo potpuno razumevanje za sve što radim, i to mi je najbitnije.
Posveceno malom coveku
Nije malo onih koji Radovana Gajica smatraju cudakom jer, eto, covek pravi i neki film o našim emigrantima. On objašnjava o cemu je rec.
Stalne seobe
Ja jesam doživeo prvu deciju traumu seljenjem iz Knina u Banjaluku, ali ne zbog Knina ili Banjaluke, vec zbog babe i deda koje sam ostavio u Kninu. Tu sam plakao nekoliko dana, ali sam se brzo navikao na novu sredinu i još se secam likova mojih drugova i drugarica iz razreda. To je bilo divno vreme. Sediš na trotoaru i cekaš da naide kamion i trcimo za njim, i onda se obesimo na kamion i visimo, ko ce duže da izdrži. Onda sam došao u Beograd. Cini mi se da je ta moja generacija rasla sa planetom. Prvo sam mislio da samo Beograd raste, pa sam onda posle dugo vremena otišao u Banjaluku i zapanjio se koliko je ona narasla.
– To je dokumentarni film ciji je naziv „Zavicajni klub Grmec“, a tema je atmosfera u tom klubu. Govori o našim ljudima u Torontu, o njihovim snovima, detaljima iz prošlih života. Videcemo tzv. malog coveka, neki mali problem koji on nosi u sebi, možda banalan, ali za njega bitan, i nacin kako ga on razrešava. Sve što se bude u filmu videlo je potpuno autenticno. Ništa nije izmišljeno ili pisano. Vecina tih ljudi je iz Bosne i vecina te Bosne je iz Sarajeva, ali ima ljudi i iz drugih krajeva bivše Jugoslavije. Dolazili su neki da posmatraju dogadaje u kafani kao neku predstavu. Meni je sve to bilo simpaticno jer su ti posmatraci bili, u stvari, poraženi, a stalni gosti kafane nepobedivi borci, puni života, koji stvaraju tu neverovatnu atmosferu koja se ponavlja stalno. Vecina ljudi iz filma je promenila profesiju. Jednostavno, morala je da se prilagodava životu. Oni su bili pravnici, intelektualci, a postali su kamiondžije ili nastojnici zgrada, kao ja. To nije nikakav pežorativni momenat u životu. Jednostavno, moraš da živiš, ideš dalje, i to je to. A ako se može, na drugoj strani, svoj duh oplemeniti, obogatiti, utoliko bolje. Rat je velika nesreca u kojoj ce budala ubiti, razuman ce se skloniti, nesrecan ce poginuti. Ovo su ljudi koji su se sklonili, koji su sacuvali svoju energiju. Oni su poneli svoj život sa sobom. Došli su ovde da i dalje zaraduju svoj hleb, i taj optimizam koji sam video kod njih, snimatelja Radeta Kovacevica i mene je naveo da „uletimo“ u taj projekat.
„Talac Toronta“
• Zašto ste i kako postali „talac Toronta“?
– Pokušao sam da pišem na engleskom jeziku. Nije ispalo loše, ali Englez vidi da je to emigrantska poezija na njegovom jeziku.
Nekoliko prijatelja koje sam ovde upoznao nisu znali jezik, imali su problem izlaska na ulicu i šuma u ušima koji nisu mogli da odagnaju jer nisu ništa razumeli. To je jeziv osecaj. To mi je bila glavna inspiracija za pisanje na engleskom. Jednostavno sam pokušao da dam neke slike grada, života u njemu, grada iz koga je Hemingvej pobegao na Kubu, iz koga svi mi bar na nedelju dve pokušavamo pobeci do Kube.
Najteže igrati samoga sebe
Prica je iznenadenje za sve nas, za sve junake, za Mileta i Katu koji su držali tu kafanu. Ono što sam ja shvatio, je da je tim ljudima bilo najteže da odigraju sami sebe. Ni svoje ime nisu mogli da izgovore u kameru.
• Da li se u meduvremenu grad izmenio?
– Za ovih mojih 18 godina ovde, ovaj grad je postao mnogo životniji. Ja sam došao u jedno veliko skladište svega – kutija, ljudi, ideja. Populacija sa mediteranskih prostora, Balkana, Apenina, španskog poluostrva dala je potpuno jedan drugi pecat ovom gradu.
Italijani, najviše, a onda svi drugi zajedno, Grci, pa cak i mi. Citav grad dobija jednu drugu dimenziju. Mislim da ga ta populacija mladih ljudi iz citavog sveta menja na bolje, na životnije, onako kako njima treba. Nama ce uvek da bude žuljevito, jer, nije to naša cizma. To je nešto drugo i nama ce uvek ta jedna „Grmec kafana“ biti pravo mesto i onako „kao tamo“, ali „toga kao tamo, nema više ni tamo“. To je jedan žal za mladošcu, tu je vreme uradilo svoje. Treba se posvetiti mladim ljudima i onom što oni hoce, da se ne gubi komunikacija, jer roditeljima izgleda da im se deca gube u potpuno drugoj kulturi, deci izgleda da su deca nekih roditelja koji su došli sa Marsa. Tu negde mora da se nade prilika i prostor da se deca podrže i održe u svom identitetu, jer koliko jezika – toliko sunca. Vidiš, jedni su ljudi došli, napravili Grmec i puni su života, drugi su došli sa strahovitim nivoima aspiracija i sa idejom i željom da ce nešto strahovito da postignu, i onda su se srušili. Ima puno naših mladih ljudi ovde koji završe u mentalnim bolnicama. Tu je sad i pitanje: šta je to uspeh. Ja sam uspeo ako smo ti i ja drugovi, ako možemo da razgovaramo, dok hranimo dušu razgovorom i drugarstvom, dok smo emotivno stabilni.
Univerzalne poruke
Prvo što nameravamo da ucinimo je da film pošaljemo na festivale, jer mislim da ce imati ono što festivali po svetu traže. Da li cemo uspeti da ga prodamo ili ne, to cemo videti. Pokušali smo da ocistimo film do arhitipalnih ponašanja, da jednostavno dobije neku univerzalnu dimenziju koju može da razume koliko naš covek, toliko i onaj u Brazilu. Film je drugaciji od „vec videnog“, jednostavno, ti ljudi su inicirali njegovo stvaranje.
• „Privremeno“ ste stigli u Toronto i tu ste evo vec punih 18 godina. Zašto ste, u stvari, došli?
– Mi smo, kao što znate, privremno u svemiru, na ovom svetu. Gde god sam bio, svuda sam se osecao komotno.
Otac mi je bio vojno lice, pa smo se puno selili, stanovali u tim uslovno vojnim naseljima. Tu je bilo sveta odsvakud i jednostavno se navikneš na razlicitosti, proširi ti se percepcija, tako da za mene nije bilo strašno kad sam prešao granicu. A u Kanadu sam došao zbog Vesne (supruga), ona je bila tu, i tako…
Sa treceg sprata u bazen
ŽNORMAL:
• Živite i radite na Pejpu, na Gemblu, u ulici u Torontu gde ima jako puno naših ljudi?
– Pa, kada smo ocekivali dete, onda sam ja tražio mesto u kom ce dete da raste, u kakvom okruženju. Za mene je bila užasna pomisao da se rodi dete i da onda ne zna srpski i ne može da cita pesme svoga oca. Našli smo te dve zgrade, gde sam ja sada nastojnik. Tu je živelo 12 porodica naših ljudi. U toj ulici, Gembl, sada živi 600 naših porodica, otprilike. Od prvog dana sve bejbi siterke bile su naše žene i kako bi se promenila žena sa svojim narecjem, tako bi i Ana progovorila tim narecjem. Danas ona odlicno imitira i bosanski i šumadijski, i to je kod nje razvilo muzikalnost i osecaj za imitaciju. A onda, ljudi su dolazili, možeš da ignorišeš te njihove price pune jada i cemera. Ja to nisam mogao, i onda nadi se ovom, onom, i tako sam ostao.
• O cemu trenutno razmišljate, šta je to što biste voleli da radite?
– Sakupio sam mnogo pricica, imam sliku kakav bi se film od toga mogao napraviti, ali to bi bio dugometražni film u kojem bi pred naturšcika igrali i profesionalni glumci. To je, ipak, daleka buducnost. To su pricice iz obicnog života, emigrantskog. Ima tu svakavih divnih, necuvenih stvari. Doveženi su ljudi sa ćrodroma, upravo su stigli otamo, pa su nocu videli bazen, i sa treceg sprata skakali su u bazen i izazvali potpunu pometnju u zgradi. To bih ja želeo da uradim. Ja živim, pišem, radim koliko moram da zaradim. Ovo je moj put…
Pradedova lekcija
Imali smo divnog pradeda, baba nam ga je stalno pominjala. đurde se zvao, i kad je rat poceo 1941. skupio je svoju porodicu, devetoro dece, i svima je održao predavanje. Rekao je: „Poceo je rat. Rat je nešto najstrašnije što može biti medu ljudima. Dolazice vam razni ljudi, tražice konaka, hljeba, tražice da rušite dimnjak od kuce. Vi rušite, skidajte krov, ako traže, samo da ostanemo živi i zdravi. Kada rat prode i vojske produ, mi cemo to sve ponovo napraviti“. To je jedna fantasticna lekcija o odnosu prema materijalnom. Ja nemam nekih velikih planova. Kad se dogodi, neka se dogodi lepo. To je moja filozofija.
