ROMAN O RANAMA KOJE NE ZACELjUJU I O LjUBAVI KOJA NE PROLAZI
„Samo jedna ljubav ne čili u pari
prolaznosti; samo jedna se ne menja;
samo svoja zemlja ne leži u bari
dosade; i pored sviju iskušenja,
sve se više voli što se većma stari.“
( Sima Pandurović)
Ovo je prvi roman Miodraga Lukića koji sam pročitala, ali je sasvim sigurno da je samo prvi u nizu, i da ću sa velikim nestrpljenjem i pažnjom čitati i ostale koje je napisao.
Iako mu prethodi „ Ranjeni vuk 1“, ovaj roman je celina za sebe – jer govori o jednom važnom segmentu života Luke Vuka, segmentu koji se odvija februara 2008. godine, kada je došlo do proglašenja nezavisnog Kosova.
Radnja ovog romana je vrlo dinamična. Dok ga čitate, nestajaće vam dah, jer se događaji smenjuju velikom brzinom. Sa glavnim junakom sedećete u ciriškim kafanama, trčati ciriškim ulicama, voziti se taksijem do aerodroma, boraviti u neobičnom ateljeu, pa u jednom starom hotelu, u bolnici, i čak zalaziti u njegove slikovite i rečite snove…
To je, zapravo, jedan kriminalistički roman, triler, sa elementima psihološkog romana, prepun neverovatnih zapleta, peripetija, obrta, susreta, ubistava, zavera, i namera. Svi junaci su povezani i svi u kratkom roku postaju deo života Luke Vuka. Njihove sudbine se čudesno prepliću, bez obzira što neki od njih dolaze u Švajcarsku iz Bosne, iz Srbije, iz Albanije, iz Amerike, da se piscu mora odati poštovanje za takvu imaginaciju i veštinu pripovedanja i povezivanja. Uprkos tome, svakom čitaocu se može učiniti da ovde ništa nije izmišljeno, ma koliko neobično, apsurdno ili užasno bilo, i da je moguće da se sve to baš tako dogodilo, da je moguće da su se tako odvijali događaji posle kojih se sve pomerilo da bi, možda, jednom, ko zna kada, sve došlo na svoje mesto.
Sudbina svakog junaka je zanimljiva i potresna. Iako ću Luki Vuku posvetiti posebnu pažnju, ne mogu a da ne pomenem i gospođu Emu Blumental, koja je takođe došla u Cirih, da bi poravnala svoje račune sa ljudima koji su joj ubili brata i bratanca, a onda, na svoje zaprepašćenje, otkrila da je to učinio onaj koji to nikako nije smeo učiniti, i koji je onakav kakvog ga nikad nije zamišljala.
U njenoj sudbini oličena je nesrećna sudbina mnogih Jevreja koji su uspeli da umaknu nacistima, da spasu goli život, ali i da neizmerno pate zbog gubitka domovine i najmilijih, i da žive za osvetu.
Zanimljiv je i njen odnos sa bratanicom, Patricijom, najboljom prijateljicom Lukine žene, Barbare, odnos koji je dinamičan, i koji se menja od trenutka kad shvate šta im se dogodilo; zanimljiva je i Barbara, koja se našla u neverovatnom vrtlogu ljubavi, ljubomore, slutnji i istina, kao i nepravde nanete pojedincima i čitavim narodima; zanimljiv je i mladić Šiljo, koji je bio snajperista tokom rata u Bosni, a koji sasvim slučajno sreće i na ulici prepoznaje svog nekadašnjeg komšiju, Luku, zbog koga je i Šiljina sestra, posle pokušaja samoubistva, došla u Cirih i udala se za Švajcarca, a Luka je nije prepoznao kad mu je donela ikonu svetog Luke na restauraciju; zanimljiva je i sudbina Lukinog sina Danila, koji se zaljubio u devojku u kojoj ima i albanske i srpske krvi, sa kojom beži iz Švajcarske u Italiju…
Mnogo je ovde i tuge, i ljubavi, i mržnje, i strepnje, i nostalgije, i sreće, i nesreće. Sve se prepliće i sve je napeto do poslednje stranice
Ovaj roman dobija na težini i time što u odbranu Srpstva ustaje čovek koji, sticajem okolnosti, živi daleko od svog ognjišta, u Švajcarskoj, bilo da govorimo o autoru, bilo o glavnom junaku, ali su njegove oči sve vreme uprte u Srbiju, i ne želi nijednog trena da ostane indiferentan prema onome što se u zemlji – matici dešava :
„ Luka, koji nije iz Srbije, već porijeklom iz Bosne, iz onog dijela koji je nazvan muslimansko – hrvatskom federacijom, kao i većina prekodrinskih Srba gleda u Srbiju kao sunce na čijoj svetlosti može i treba da se ogrije.“
Pošto živi u zemlji čijem se stanovništvu decenijama serviraju neistine o njegovim sunarodnicima, duboko ga pogađa licemerje zapadnoevropskih i američkih medija i političara, kao i neznanje i nezainteresovanost sveta za sudbinu naroda kome i sam pripada:
„ Ranili su te Albanci?
– I jesu i nisu. Jesu, ali na tu vrstu ranjavanja moj soj je odavno svikao. Vijekovima su uz svaku napast stizali i oni, vijekovima su uz svakog neprijatelja stizali i oni da čereče ono što iza velikog neprijatelja ostane. čerečili su naše ranjeno tij$elo i sa Turcima i sa Austrijancima i sa Nijemcima, i na kraju sa NATO paktom. Na to ujedanje umijemo odgovoriti zubima, iako nismo od istog soja, ali na ujede koje ste nama nanijeli vi, što iz neznanja, što iz zlobe, a najviše zbog običnog ignorantstva, nismo još naučili pa rana krvari sve češće i sve jače.“
„Virus patriotizma“ ponovo ga osvaja uoči događaja za koji su svi znali da je neizbežan, ali u čiji ishod nisu želeli da poveruju sve dok se nije dogodio – otcepljenje Kosova. Pogađalo ga je i to što je u novinama pročitao da kosovski Albanci u turističkoj ponudi Kosova reklamiraju srpske manastire kao vizantijsko – albanske kulturne spomenike.
„ Uzeće nam Kosovo. Pokloniće na zlatnom pladnju hiljadu godina naše kulture i istorije. Tri i po hiljade manastira i crkava…Baš me zanima šta bi rekli Francuzi ako bi im neko sutra zapalio Notr – Dam, ili Italijani ako bi im neko zapaliio i srušio Sikstinsku kapelu – gorko procijedi drugi muškarac, robustan južnjak u ranim četrdesetim.“
Njegova supruga, Barbara, ovako to objašnjava svojoj najboljoj prijateljici:
„ Gledam ga poslednjih par dana kako glumi da ga ne interesuju vijesti, a vreba svaku vijest koja se odnosi na Srbiju i Kosovo. Gledam ga večeras i od onog Luke kojeg sam ja za sebe izgradila vidim samo odijelo, odijelo i ništa više.Sve su maske s njega spale i ostao on, onakav kakvog sam ga upoznala, ogorčen i opasan po okolinu. Ne poznaješ ga iz vremena kad smo se tek upoznali – imala sam utisak da će se iz trenutka u trenutak pretvoriti u vukodlaka, koliko je napetosti iz njega izbijalo, sad opeti ma u sebi nešto zvjersko, nešto čega se bojim iako me je jednom njemu baš to privuklo.“
Luka Vuk je, sticajem okolnosti, postao restaurator. Posvetio se restauraciji nakon ubistva trojice avanturista američko – hrvatskog porekla, koji su silovali devojčicu za čije je ubistvo bio optužen on, sticajem neobičnih okolnosti, davne 1999. godine, nakon čega je napustio zemlju i upoznao Barbaru, sa kojom živi tih devet godina u istoj kući u kojoj ih je i ubio.
U njegovom ateljeu naći će se i predmeti koji Emu vezuju za mladost, koji su bili za nju najveće svetinje, a i ikona svetog Luke, njegove krsne slave, koju će mu predati devojka koja ga je volela, a koju on, posle toliko godina, nije ni prepoznao, jer nije ni slutio da bi mogla biti tako blizu.Samo je, dok je ostavljala ikonu, prepoznao strani naglasak u jednom trenutku, jer je jezik bio nešto na šta je u razgovoru obraćao pažnju:
„ Iako njemački odavno govori bez stranog akcenta i sovjim izgledom ne upada u oči niti ga prepoznaju kao stranca sa Balkana, samo maternji jezik u njegovim ušima izaziva osećanja. Može da govori, može i da misli na stranom jeziku, ali samo na maternjem može da voli ili da mrzi.“
Prošlost je u njemu prisutna kad god se nađe pred velikim problemom, i kao da uvek u njoj traži izlaz i odgovor, pa makar to bilo i u svetu snova.Snovi nam pomažu da zavirimo u njegovu podsvest, koja je u stalnoj sprezi sa prošlošću. Naime, kad god se zagleda u plamen vatre u kaminu, zanese se i sanja svog deda – Danila.
U jednom snu, deda stoji pored kamenog bunara, jer su rodna kuća i kuća koju je svojim rukama sagradio u Vučjoj kosi, sada zgarišta. Deda dočekuje svog unuka sa guslama u ruci i grdi ga što je otišao u Švajcarsku i što mu je odneo i unuka, imenjaka Danila. „ Ode Luka i odnese vučije sjeme Švabama..:“ Grdi ga i što je naredio da mu kosti iskopaju i prenesu drugde „ Nijesi treb`o. Dok su moje kosti ovdje bile, ovo je bilo tvoje. I sad je tvoje, ali nećeš se vratiti, jer si iščupao korijen. Sine moj, čovjek bez korijena je ništa…Znaš li, jade i kukavelju, da smo opstajali jer smo korijen u zemlji imali?“…
U tom razgovoru ded Danilo je nadmoćan, jer iz njega govori odanost zemlji i tradiciji. Ne pomažu Lukini izgovori da su političari prodali zemlju i da je narod morao da se seli, jer pred očima časne starine to je izdaja i prodaja sopstvenih korena, zemlje i sopstvene budućnosti.
„ Živiš kako drugi `oće.Živiš ko marva, a ne ko čoek. Živiš onako kako ti kaže prokleta kutija kakvih po dvije – tri u kućama imate. Umjesto gusala u kući imaš kutiju koja ti govori šta ćeš jest`, šta ćeš pit` i šta ćeš obuć`. Kutijetina određuje šta je pravo, a šta krivo, šta je dobro, a šta zlo. Niko više nema svoju glavu, svi slušaju šta im ta kutijetina kaže.“
Kad unuk pokuša da mu objasni kako je srpski narod bio potlačen i pod Turcima i pod Austrijancima, i kako je i tada živeo kako drugi hoće, deda Danilo mu odgovara: „Jesmo, nesrećo, jesmo, al` se nismo predali ni privatili da je to tako dobro i da je od Boga dato, i nismo zaboravili da može i drugačije da se živi.Trpili jesmo, ali nam gusle nisu dale da zaboravimo. Živjeli smo kako drugi `oće, ali smo se Bogu molili i uz gusle pjevali da ne zaboravimo ni ko smo ni šta smo, ni šta smo bili ni šta moremo biti uz Božju pomoć. Nismo imali kutiju da nam kaže, da nas ubijedi, da nam je dobro da smo porobljeni, već gusle da nam kažu da valja stisnuti zube i čekati svoju priliku.“
Ne pomaže ni to što Luka govori da nije sve izgubljeno, jer deda kaže: „ Zašta mogu da se bore ljudi koji su počupali svoje korijenje? Ni za šta, moj Luka, prva radosti i prva suzo moja!“, a kada mu ponudi gusle da dokaže da nije zaboravio čemu ga je deda učio, gusle ostaju neme u njegovim rukama, a u dedovim opet „pevaju“. čak i kad dedova slika iščezne, Luka još uvek čuje melodiju.
U drugom snu, dečak Luka je prisluškivao razgovor svog dede i jednog njegovog prijatelja. Nije sve razumeo, ali je upamtio reči. „Vatra, vatra je ono što nas odvaja od zvjeri, sine moj. Vatra, razum, jezik i vjera. Zvijeri se niti griju, niti misle, niti govore, niti vjeruju.“
U trećem snu, nakon opasnosti u kojoj se našao njegov sin Danilo, koji se sakrio od osvete tasta, Albanca, odbegavši u Italiju, deda Danilo, poput proroka izgovara utešne reči o povratku unuka na ognjište:
„ Eno ga, bolan, sjedi tamo i zateže strune na guslama, sad će zapjevat ako Bog da“, a kad Luka kaže kako ga ne vidi, deda dodaje: „A ja vidim obnovljene dvore, veće i šire nego što su bili, i buljuk djece što se motaju oko mog imenjaka kao vučići oko vuka…Vrijeme je bilo da se neko vrati…“
Poslednja scena romana odvija se u bolnici.Luka je povređen na ciriškim ulicama, gde su Albanci slavili dobijenu nezavisnost. Odala ga je melodija sa telefona, Marš na Drinu, te je masa fanatika krenula ka njemu. Spasla ga je Barbarina ljubomora, jer je Barbara mislila da je krenuo na sastanak sa nekadašnjom dragom. Na trenutak opet tone u san i opet čuje reči svog dede Danila: Dok su moje kosti ovdje bile, ovo je bilo tvoje. I sad je tvoje, ali nećeš se vratiti, jer si iščupao korijen. Sine moj, čovjek bez korijena je ništa…Znaš li, jade i kukavelju, da smo opstajali jer smo korijen u zemlji imali?“.
Otvorivši oči, ugleda i Patriciju i beživotno telo Eme Blumental.
Roman ima i dodatak: „ Sedamnaestog februara 2008. godine, na dan kad su Šiptari proglasili nezavisnost Kosova, najveći švajcarski grad Cirih je izgledao kao Priština.Popodne tog dana grad je bio preplavljen hiljadama automobila koji su se kretali u krug oko željezničke stanice, okićeni albanskim zastavama i puni mladih, euforično raspoloženih ljudi.Policija je bila prisiljena da uhapsi nekoliko desetina razularenih mladića koji su, poneseni slavljem, uništavali sve pred sobom…
Bode u oči da nijedne švajcarske novine, kao ni radio ili televizija, nisu pomenule ove ispade niti je bilo pomena o hapšenju demonstranata.“
Miodrag Lukić je uspeo da bude i aktuelan i univerzalan, jer je 17. februar 2008. godine sagledao u svetlu celokupne srpske istorije, u kojoj su Srbi prikazani kao narod koji se oduvek morao, na različite načine, shodno vremenu u kome je živeo, boriti za sopstveni opstanak, za očuvanje svojih korena i za biološko trajanje u budućnosti.A to mu nikada nije bilo lako.
Slika je još sumornija kada se to poveže sa starim proročanstvima i sa citatom iz Biblije koji govori o žigu zveri i o Otkrovenju Jovanovom, i kada se to dovede u vezu sa sudbinom junaka ovog romana, ali i celokupnog čovečanstva, koje pristaje da primi žig zveri(„ I stavlja pod prinudu sve ljude, male i velike, i bogate i siromašne, i slobodne i robove, da im se da biljeg na desnicu i čelo,, i da niko ne može kupovati ni prodavati, osim onog ko ima biljeg, ime divlje zvijeri“).
Iako je na neki način obeležen, samim tim što je daleko od rodnog ognjišta, Luka Vuk se vatreno bori protiv pristajanja na ropstvo, na žigosanje bilo koje vrste:„ Vatra, vatra je ono što nas odvaja od zvjeri, sine moj. Vatra, razum , jezik i vjera“.
Ovaj roman će vas potresti i nateraće vam suze na oči – svojom otvorenošću i surovom uverljivošću.
Imaginacija i realnost ovde su jedno, jer je i ono što izgleda izmaštano toliko uverljivo da se čitalac ne može oteti utisku da se sve baš tako dogodilo, i da se još događa, tamo negde, gde još žive oni koji ne mogu da se pomire sa ljudskim nemarom i zverstvom, tamo gde se još zatočnici istine i pravde svakodnevno bore, poput Luke Vuka „za parče neba i zrak sunca“, svesni da samo jedna ljubav ne čili u pari prolaznosti – ljubav prema rodnoj grudi, koja se sve više voli što se većma stari, kako je to rekao veliki pesnik.
