Rasturanje SSSR i razbijanje komunističkog pokreta pod sovjetskim okriljem bez ijednog ispaljenog metka svakako predstavlja događaj bez presedana u novijoj istoriji čovečanstva. Krah tzv. socijalističkog projekta predstavlja za jedne najveći uspeh kapitalizma u istoriji, a za druge krah humanizma kao takvog i navodi se kao dokaz da je čovek po prirodi slabo biće koje nije sposobno da na svojim plećima nosi visoke ideale slobode, jednakosti, istine i pravde. Umesto toga, spreman je da lako, suviše lako, prepušta svoju slobodu u ruke vlastodržaca, u zamenu za hleb i miran život, bez obzira na nizak životni i opšti standard i ograničenja ličnih i građanskih sloboda. Prema tom gledištu, i sama ideja komunizma, ovaploćena u sovjetskoj praksi, suprotna je ljudskoj prirodi i društvu koje počiva na sebičnosti kao osnovnom pokretaču i motivu ljudske delatnosti.
Zato se sve tako lako srušilo, od Berlinskog zida, preko društvenog sistema Sovjetskog saveza i njegove federacije 16 republika, do čitavog istočnoevrospkog „lagera“, vojnog i političkog bloka zvanog Varšavski pakt i Saveta za ekonomsku saradnju. Zato su sve te zemlje posle tog raspada i rasturanja SSSR pohrlile u zapadni tim demokratije i potrošačko društvo.
Ali, šta je tome prethodile, ko je tome najviše doprineo? Šta je još, pored unutrašnjih protivrečnosti i uzroka, imalo presudni uticaj, ko je spolja odigrao ključnu ulogu u rasturanju moćne sovjetske imperije?
U Rusiji se to retko može da čuje, ali se na Zapadu već dugo tvrdi: Vašington, Sjedinjene Američke Države, njihova politička vrhuška.
O politici koju su vodile SAD prema Rusiji u poslednjoj deceniji 20. veka, od kraja hladnog rata do dolaska Putina na vlast, vode se žestoke rasprave i iznose i gorke optužbe, u prvom redu u američkim institucijama. U izveštaju Kristifora Koksa za američki Senat, čiji je sadržaj procurio u javnost u vreme (što nije bez značaja) predizborne kampanje uoči tesne, i sumnjive, pobede DŽordža Buša Mlađeg nad Alom Gorom, tadašnji predsednik Bil Klinton se optužuje za „pogrešnu politiku prema Rusiji, političko zanemarivanje ove zemlje i direktan uticaj na njenu ekonomsku katastrofu“.
Pošto je Kristifor Koks republikanac, iznete su primedbe da je izveštaj, u stvari, bio samo jedan element kampanje republikanskog predsedničkog kandidata u trci za Belu kuću. Ali, bez obzira na trenutak u kojem se dogodilo da izveštaj procuri u javnost, njegov sadržaj ne može da se ignoriše. Sve što se u njemu nalazi – kako tvrdi jedan komentator RFI, francuske internacionalne radio mreže – faktički predstavlja niz nepobitnih činjenica.
Kraj hladnog rata je pružio Americi najpovoljnije međunarodne okolnosti od završetka Drugog svetskog rata, navodi se u Koksovom izveštaju, ali je Klintonova administracija propustila da ovu povoljnu priliku iskoristi za pravilnu politiku prema Rusiji. Naprotiv, Bela kuća i njene službe su u Rusiji favorizovale stvaranje privatnih monopola na kriminalnim osnovama, sarađivale sa malom grupom korumpiranih političara, među kojima su glavni bili Viktor černomidin i Anatolij čubajis, dva najomiljenija saradnika američke administracije. Oni su bili predstavljani kao velike demokrate, iako su brzo postali korumpirani milijarderi i sada ih rusko javno mnjenje optužuje kao najveće krivce za pljačku Rusije.
