Prenosimo tekst Vilijema S. Linda u kojem jedan od vodećih američkih geopolitičkih analitičara najavljuje nove sukobe na Balkanu i moguće obnavljanje američkog napada na Srbiju
Na žalost, državna sekretarka Hilari Klinton namerava da obnovi napad na Srbe koji je vodila administracija njenog muža, ovog puta nazvan nezavršen posao na Balkanu. Iz razloga koje je teško razumeti, Klintonovi očigledno gledaju na fijasko njihovih balkanskih ratova devedesetih kao na uspeh. Glavni strateški rezultat tih ratova bilo je da su zatrovali američko-ruske odnose, sa nesrećnim posledicama od kojih američki interesi još trpe štetu. Na terenu, uspeli su da stave pod zaštitu jednu evropsku bazu za islamske džihadiste, Bosnu, i da stvore drugu, Kosovo. Ako je to ono što Klintonovi smatraju uspehom, onda je teško objasniti zašto se američke trupe bore protiv takvih džihadista u Iraku i Avganistanu.
EVROPA, BEZBEDNA ZA DŽIHAD
Ono što istoričari najmanje vole da čuju jesu glasine da velike sile opet nameravaju da se mešaju u događaje na Balkanu. Takva intervencija retko je postizala svoje ciljeve, i previše često se pokazivala kao samouništavajuća, kao što bi to Otomansko carstvo i Habzburgovci mogli potvrditi. Već je rečeno da Balkan može da proizvede više istorije nego što je može sam podneti. Posledice događaja na Balkanu, naročito onda kada ti događaji uključuju strane sile, širile su se mnogo dalje od regiona. Smrt Zapada u civilizacijskoj katastrofi koju znamo kao Prvi svetski rat počela je na Balkanu, ne posle ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, već to ima svoje dublje korene, naročito u Aneksionoj krizi u Bosni 1908.
Dva istovremena cilja obnovljenog američkog angažovanja su da se uništi Republika Srpska, ili da se svede na praznu školjku bez konstitutivnih prerogativa, da se prisili Beograd da odustane od svih srpskih zahteva na Kosovu, kao i da prekine sve veze sa preostalim Srbima u toj pokrajini. Zašto tačno Sjedinjene Države žele da se angažuju u jednom takvom poduhvatu na Balkanu kada imaju više nego pune ruke neuspelih ratova u Iraku i Avganistanu, na to je teško odgovoriti.
Realnost prevelikog širenja toliko je očigledna da se čovek može ponadati da bi pametniji ljudi u Obaminoj administraciji mogli zaustaviti takve planove. Bez obzira na to, korisno je uzeti u obzir koliko bi obnovljeni američki angažman mogao teško naškoditi Americi i poslužiti njenim neprijateljima. Konvencionalne strateške analize dovoljno jasno osvetljavaju šta je u pitanju:
– američki odnosi sa Rusijom zadobiće još jedan udarac, kao što su upravo SAD i NATO snage u Avganistanu otkrile da moraju tražiti alternativnu liniju snabdevanja kroz Rusiju;
– NATO, već pritešnjen avganistanskim konfliktom, pretrpeće unutrašnji raskol; ne dele sve NATO zemlje entuzijazam Klintonovih koji stvaraju Evropu bezbednu za džihad.
Posledice na Balkanu mogu se predvideti, a veća nestabilnost je, gotovo sigurno, jedna od njih. Vašington bi se mogao suočiti sa još jednim dramatičnim trenutkom kada bude zahtevao da se izvrši obaveza prema Americi, u vreme kada nemamo rezervnih snaga.
Sve ove posledice, i mnoge druge, uslediće kao rezultat poteza u regionu u kojem Sjedinjene Države nemaju nikakvih važnih interesa. Suočićemo se, ako ne sa ratom izbora kao što je Bušova iračka avantura, u najmanju ruku sa prvorazrednom zbrkom izbora. Govoreći o služenju američkim interesima, mogli bismo isto tako da intervenišemo među pingvinima na Antarktiku.
NOVI KRSTAŠKI RAT
Da bismo u potpunosti razumeli zašto je ponovno angažovanje Amerike na Balkanu ludost, treba da pogledamo izvan okvira tradicionalne diplomatije i strateških analiza. U 21. veku svaka analiza budućih akcija na svetskoj sceni treba da uzme u obzir jedan novi faktor: Rat četvrte generacije.
Od Vestfalskog mira 1648. države, prvo u Evropi, a zatim i u celom svetu, zasnivale su svoje aktivnosti na pretpostavci da su države jedini pravni činioci. Sistem država bio je jedini priznat i, sa izuzetkom nekog povremenog malog rata sa kolonijalnim urođenicima, čiji ishod je bio unapred poznat, sva spoljna politika i vojne aktivnosti koje su iz nje sledile, odvijala se u okviru tog jedinstvenog sistema. Ta pretpostavka više nije održiva. U poslednjih nekoliko dekada sistem država počeo je da se urušava.
Rat je izbegao povlasticu koju je imao zajednički sistem država uspostavljen Vestfalskim mirom. Ono što neki vojni teoretičari nazivaju Ratom četvrte generacije, četvrtom dijalektički kvalifikativnom promenom načina kako se vodi rat u moderno vreme (tj, od 1648), sve više suočava države sa protivnicima koji se zalažu za ne-države. Štaviše, za razliku od kolonijalnih konflikata u 19. veku, ishod nije predodređen u korist države. Naprotiv, u većini takvih sukoba u svetu danas, uključujući one u Iraku i Avganistanu, država je ona koja gubi. U suočavanju sa Ratom četvrte generacije (4GW), najvažniji interes svih država – uključujući SAD – jeste da sačuvaju sistem države. Akcije, kao što je američka invazija i okupacija Iraka, koja razara državu i zamenjuje je jednim područjem haosa u kojem nema države, u osnovi su štetne za sve države.
Svaka moguća akcija, kao što je obnavljanje američkog krstaškog rata protiv Srba, mora pre svega biti sagledana iz te perspektive. Centralno pitanje mora biti da li će ta akcija ojačati ili oslabiti države koje su u to uključene i, s njima, sam sistem države.
Početna tačka za takvu analizu je pitanje legitimiteta. Poreklo Rata četvrte generacije je generalizovana kriza legitimiteta države. Ta kriza vrlo mnogo varira u intenzitetu, od mesta kao što je Somalija, gde su izvršioci testamenta kolonijalnih vladara uništili veći deo Afrike, gde je država samo ispolirana fikcija, do mesta kao što je Švajcarska, i mnoge monarhije, gde legitimnost države prelazi u gluposti de-legitimizacije koju provode političari. Ali te varijacije ne treba da prikriju osnovu činjenicu koja se vidi gotovo svugde, država se suočava sa krizom legitimiteta u manjoj ili većoj meri.
RAT PROTIV NOVE KLASE
Izvor krize je u tome što većina vlada više ne predstavlja interese naroda u državi. Umesto toga one predstavljaju interes Nove klase, globalističke elite koja ima više zajedničkog sa svojim istomišljenicima u drugim državama nego sa narodom u svojoj vlastitoj državi. Opše uzevši, Nova klasa ima tri karakteristike: ona ne može pokrenuti stvari (razmislite o sadašnjoj ekonomskoj krizi u celom svetu), ona upotrebljava svoj položaj i privilegije da sebe izuzme od posledica toga što stvari ne funkcionišu (Vol strit dobija jemstvo da se izvuče, ali više ne kao Mejn Strit), i brine se samo o jednom – da se sačuva Nova klasa.
Suočeni sa korupcijom u državi, ljudi širom sveta sve više usmeravaju svoju lojalnost od države. Umesto državi, svoju lojalnost oni pokazuju prema najrazličitijim stvarima: rasi i etničkoj grupi u okviru rase, religiji, ideoligiji, opštem dobru kao što je pravo životinja ili životna okolina (što je samo po sebi, najblaže rečeno, jedna proto-ideologija), poslovnim poduhvatima (legalnim ili ilegalnim), klanovima – različiti oblici su gotovo neograničeni. Mnogi ljudi koji se ne bi borili za svoju državu, spremni su, čak to žele, da se bore za svoju novu lojalnost koju stavljaju na prvo mesto. Interesantno je da su mnoge od tih novih lojalnosti zapravo stare. To su one lojalnosti koje su ljudi pokazivali i pre postanka države. Međutim, najveći interes, od životne važnosti za sve države, uključujući i SAD, jeste da se zaustavi ta pokretačka sila. Svako delovanje koje potkopava legitimitet drugih država mora se izbeći. Moguća posledica takvog delovanja je širenje Rata četvrte generacije i sve veća kriza sistema države. Ako pogledamo iz te perspektive ponovno angažovanje SAD-a na Balkanu, sa ciljem da se nanesu nove nepravde Srbima, zaključci su veoma upozoravajući.
FIKTIVNE DRŽAVE
Legitimitet sadašnje Vlade Republike Srbije već je uzdrman. Za razliku od Miloševićeve vlade, sadašnja srpska vlast uživa simpatije globalističke elite. Ona iskreno teži, između ostalog, da se Srbija uključi u Evropsku uniju, jedan anti-nacionalni entitet koji ima mnogo manju podršku od naroda u Evropi nego od evropske elite. Podrška srpskoj vladi na izborima je krhka; malo šta bi moglo više uzdrmati njenu legitimnost od njenog priznanja konačnog gubitka Kosova. Teško je dovoljno naglasiti kolika je srpska vezanost za Kosovo, njihov pradedovski zavičaj. Oni koji to razumeju mogu reći da nijedna srpska vlada ne bi mogla da preživi ako prihvati ultimatum da se odrekne Kosova.
Gledajući iz perspektive četvrte generacije, pritisak na Srbiju da se odrekne Kosova oslabiće Srbiju bez obzira kako će ona na to odgovoriti. Ako to dozvoli, Vlada će izgubiti legitimitet i ljudi će izgubiti veru u državu i početi da deluju u skladu s tim. Ako odbije zahtev, gđa Klinton i njoj slični će, možemo pretpostaviti, zatražiti osvetu koja će onemogućiti srpsku Vladu da dobije ono što joj je obećano u zamenu za kooperativnost sa međunarodnom zajednicom, tj. poboljšanje ekonomskih uslova i sve čvršće veze sa Evropom. I u jednom i u drugom slučaju, Vlada, a verovatno i sama država, suočiće se sa ozbiljnim gubitkom legitimiteta, a to znači da je posledica, što se tiče američkih interesa, nepovoljna. Dovesti nečiju zemlju u situaciju gubitak ili gubitak ne može se, generalno posmatrano, smatrati vrhuncem diplomatskog uspeha.
Vlada Kosova je fikcija, jer tamo ne postoji država. Kosovo nikad nije bilo država, i nikad neće ni biti. Stanovnici Kosova smatraju sebe Albancima (pogrešno nazvani Kosovari u zapadnim medijima) ili su to Srbi – a to je zajednica koja ubrzano nestaje. Kosovo je pobeda za snage četvrte generacije, region bez države gde oni mogu činiti šta god žele. To je već baza za mnoge njihove poduhvate, uključujući džihad, krijumčare narkoticima, trgovinu ljudima i druge razne kriminalne aktivnosti.
Nemogućnost da Kosovo ikada postane prava država, bez obzira šta međunarodna zajednica učinila ili nameravala, ukazuje na to da bi za opstanak sistema države bilo mnogo bolje da Kosovo opet postane deo prave države, ili više država.
Situacija u Bosni i Hercegovini je slična toj na Kosovu. Bosna nikada nije bila država od vladavine kralja Tvrtka, gotovo pre sedam vekova – a čak i tada bila je samo jedan od mnogih njegovih slavnih vlastelinskih poseda. Bosna nije država sada i nikada neće biti država. Hrvatsko-muslimanska federacija je nestabilna, neprihvaćena ni od Hrvata ni od Muslimana. Hrvati žele ujedinjenje sa Hrvatskom, a Muslimani hoće da kontrolišu celu Bosnu. Nema nikakvih izgleda da će se Bosna razviti dalje od te tačke. Jedini entitet u Bosni sa legitimitetom koji proizlazi iz lojalnosti njenih građana je Republika Srpska; međutim, ni ona, isto tako, nije država. Njen legitimitet proizlazi iz činjenice da je njena vlada sastavljena od Srba koji predstavljaju narod koji se smatra Srbima, i ništa drugo, najmanje Bosancima. Oni sebe vide, jednog dana, kao građane države Srbije. Država u kojoj oni zamišljaju da će, jednog dana, biti njeni građani, jeste Srbija.
U međuvremenu, upravo kao i na Kosovu, nepostojanje prave države (i njena nemogućnost) ostavlja Bosnu kao zgodno lovište za delovanja četvrte generacije, ona vrvi od džihadista i najrazličitijih kriminalaca, koji su našli korisno uporište u muslimanskoj Bosni.
KAKO OJAčATI SISTEM DRŽAVA
Sve u svemu, jasne posledice Klintonovih u balkanskoj politici jesu da je oslabljena jedna država, Srbija, i da su stvorena dva bezdržavna regiona, Kosovo i Bosna. Ako se nastavi sadašnja američka politika, i sama Srbija može postati lažna država, dok su i Kosovo i Bosna osuđeni da takvi i ostanu. Amerika bi mogla otkriti da je, u direktnoj suprotnosti sa svojim interesom da neguje i jača sistem države, ona taj sistem još više oslabila. Takva perspektiva otvara pitanje: kako bi mogao Evropski Koncert (dok SAD ostaje izvan) da deluje na Balkanu da bi se tamo ojačao sistem države?
Prvo, mogli bi prestati da potkopavaju srpsku državu. To bi značilo da olakšaju ekonomski oporavak Srbije i, u isto vreme, da se omogući srbijanskoj vladi da ponudi svom narodu razuman plan da se zadrže neka prava na Kosovo. Toliko dugo dok plan postoji, Kosovo neće postati ono odlučujuće pitanje koje bi dovelo do de-legitimizacije srpske Vlade.
Kosovo će ostati pravi region bez države i utočište za pripadnike četvrte generacije sve dok ne uđe u sastav jedne prave države. Najbolji način da se postigne taj cilj je podela između Albanije i Srbije. Uspostavljanje nove srpsko-albanske granice negde u centralno-severnom Kosovu verovatno će biti praćeno dobrovoljnim preseljenjem stanovništva. Vreme i uslovi za eventualnu podelu mogu ostati neodređeni, ali na Kosovu neće biti prave države dok se to ne desi.
Bosna i Hercegovina mogla bi biti prva savladana prepreka za podelu Kosova, jer Bosna je u stvari već podeljena. Na kraju, Republika Srpska treba da se pripoji Srbiji, kao kompenzacija za budući gubitak većeg dela Kosova. Druga polovina bosanskog entiteta mogla bi biti ili podeljena između Hrvatske i ostatka muslimanske države, ili u celosti uključena u Hrvatsku.
Ti koraci uključili bi celu teritoriju Balkana u prave države, u isto vreme jačajući sistem države, što bi trebalo da bude prvorazredni strateški cilj s obzirom na Rat četvrte generacije. To rešenje trebalo bi da bude prihvatljivo za sve lokalne sile, bar za doglednu budućnost; jer nijedno rešenje na Balkanu nije zauvek. Srbija bi ponovo dobila deo Kosova i bio bi joj nadoknađen gubitak ostalog dela dobitkom Republike Srpske; Albanija i Hrvatska dobile bi teritorije; a vremenom bi i bosanski Muslimani shvatili korist od toga da imaju svoju pravu državu, bez obzira koliko malu.
Nasuprot tome, ako bi SAD ponovo intervenisao na Balkanu, nastojeći da prisili Beograd da formalno napusti Kosovo i ukidajući Republiku Srpsku, gotovo siguran rezultat toga bila bi pobeda snaga Rata četvrte generacije. Kosovo i Bosna ostaće kvazidržave gde snage četvrte generacije mogu da rade šta im je volja. Svima izvan Balkana SAD bi poslao jasnu poruku da on ne poštuje sistem države, da njemu taj sistem služi samo onda kada on to žele, i da nekažnjeno ruši njegova pravila. Bio bi to još jedan udarac legitimitetu sistema države, u direktnoj suprotnosti sa najvitalnijim interesom svih država.
Balkan sada suočava Vašington sa možda najvažnijim pitanjem 21. veka: da li on razume kako uspeh Rata četvrte generacije menja osnovne strateške proračune ili ne? Odgovor na to pitanje vodi sve do određivanja sudbine SAD-a i samog sistema države.
______________________________
Vilijam Lind je bio na čelu grupe analitičara koji su uspostavili termin Rat četvrte generacije. Termin se odnosi na vrstu rata koji ne vodi država nego razne neformalne grupe, često nasilne, koje imaju različite interese za koje se bore, bez obzira na granice (teroristi, narko dileri, itd), i svojim delovanjem doprinose slabljenju države kao institucije. Vilijam Lind je direktor Center for Cultural Conversativnism at the Free Congress Foundation.
