Našli smo se u Parizu, u čuvenom kafeu „Les Deux Magots“. Odmah sam shvatila: Sa Patrikom Besonom je nemoguće voditi ozbiljan razgovor!
Pa, ipak! Možete užasno da se pređete ako donesete zaključke, pre vremena. U Parizu su i razgovori lakši, ljupkiji…
čovek koji je branio Srbiju onda kada joj je najteže bilo, rođen je u Parizu 1956. godine. Voli Beograd jer mu nije dosadan, kao Zagreb, na primer, jer u Beogradu oseća kontrast između dnevne patnje i noćnog veselja, ritam pravog života.
Nikada ne bih saznala da Patrik Beson govori srpski skoro pristojno, da se nismo sreli u Parizu. čega li se sve naslušao ovaj užasno duhovit čovek dok se u Beogradu pravio da ništa ne razume! Osim toga, u Beogradu smo se lepo slikali, dok u Parizu nije hteo da se slika ni živ ni mrtav. Ko zna zašto je to dobro, razmišljala sam, tešeći se, dok smo u otmenom kafeu „Les Deux Magots“ pričali ni o čemu. Šteta!
Pisac bestselera
Patrik Beson je napisao sjajne bestselere – „Dara“ (Velika nagrada Francuske akademije nauka), „Bogatašica“, „Lenjivica“, „Veština zavođenja“, „Krik protiv klevetnika Srbije“, najnoviji roman „Stanje duha“. Objavio je više od 45 dela, kolumnista je u najtiražnijim francuskim časopisima, magazinu „Figaro“, „Imanite“, „Pari maču“…
Oboje smo bili i lepši i mlađi nego u Beogradu, kasno zimsko sunce je sijalo tako veselo, ali uzalud… Davno sam prestala da postavljam pitanja na koja nemam odgovor. („Ima mnogo stvari na zemlji i na nebu o kojima vaša mudrost i ne sanja, moj Horacio“.) Zašto Patrik Beson ne želi da se slika? Ko zna!
Kad smo se rastali, fotografisala sam kafe „Deux Magots“.. Za uspomenu.
• Izgledaš vedro i veselo, ali ti si ipak pesimista. Zašto?
– Zato što nema Boga.
• Otkud znaš?
– On mi kaže.
• Kad si bio dečak, hteo si da se ubiješ…
– Da, kao svi inteligentni ljudi, shvatam da nema ništa…
• Radili smo intervju u Beogradu, pravio si se da ne znaš srpski.
– Da, da bih čuo šta pričaju…
Ko je lud
Kad sam ga, jedanput, u Beogradu pitala da li misli da su Srbi lud narod, rekao je:
– Naprotiv, drugi su ludi! Kad sam ovde, ja imam utisak da su svi razumni kao i ja. Možda zbog toga što sam i ja lud!
• I šta si čuo?
– Sve najgore! (smeh) Šta je sa Hramom svetog Save? Je li gotov?
• Znam da si govorio da veruješ u svetog Savu, kao zaštitnika Srba…
– Jeste, sveti Sava sve neprijatelje Srba tamani…
• Odakle toliko cinizma prema sebi? Zar ne voliš sebe?
– Ne, ne volim. Zar ti voliš sebe? Ako voliš sebe, tužan si kad dođe smrt…
• Ne dolaziš više tako često u Srbiju?
– Da, rat je završen, to više nije isto. Mnogo sam pisao o tome. Protiv neprijatelja Srbije… Ta priča je završena, sada sam najviše ovde, u Parizu.
• Ko su tvoji prijatelji pisci u Srbiji?
– Upoznao sam u Parizu Dušana Kovačevića, upoznao sam Dobricu ćosića, moji prijatelji su Moma Dimić, Dušan Stanković. Ali, ipak, moja priča sa Srbijom je završena kad je rat prestao.
• Ima jedna knjiga Miodraga Bulatovića, zove se „Rat je bio bolji!“
– Poznavao sam Miodraga Bulatovića… Ja i dalje mnogo volim Beograd i ostajem u Beogradu duže negoigde. Moj maksimum je tri nedelje, toliko sam bio u Srbiji kad je bilo bombardovanje… Sada, kad nema bombi, teško da mogu da ostanem duže od nedelju dana…
• Vidim da ti je teško bez bombi.
– Tako je, ništa bez bombi (smeh.)
Vojnička disciplina
• Šta sada pišeš?
– Ne pišem ništa. Star sam. Napisao sam šesnćst romana. Ako nemam dobrih knjiga, ne treba da radim više.
Ne mogu da verujem da ništa ne radiš..
– Završio sam scenario za jedan film, po mom romanu. On nije preveden na srpski. Više neću da pišem romane. Romani su za mlade ljude. Ja nisam star kao čovek, kao muškarac u krevetu, ali za roman sam star. Treba da budeš mlad ako hoćeš da radiš dobre romane. To zahteva vojničku disciplinu. Osim toga, imam samo jedan život i neću da ga provedem u kući, pišući romane. Dosta sam radio, hoću da budem malo srećan!
• Oženjen si, po drugi put, sada Šveđankom. Kako je u braku?
– Živimo u dva stana. Jedan stan je za moje pisanje. Moram da budem sam, kad pišem. Život je za mene letovanje, ali pisanje je teško.
• Nisi srećan kad pišeš?
– Ne, više volim da živim.
• U čemu uživaš, najviše?
– U čitanju, ljubavi, hrani, putovanju…
• Da li si zaljubljen?
– Zaljubljen? Volim svoju ženu, da.
• Jesi li joj veran?
– A, ne! Seks, ljubav, sreća i brak, to su četiri različite stvari. Treba da imaš porodicu, ali ne treba da imaš seks sa svojom ženom!
Eto, to je Evropa! Pozdravila sam se sa Patrikom Besonom, i shvatila da samo treba razumeti bit, suštinu. Što bi rekao neodoljivi Lane Gutović: „Dugo mi je trebalo da shvatim da ne moram uopšte da idem na more, a onda, kad sam na moru, da ne moram uopšte da se kupam! Sad mi je laknulo…“
Hodam veselo ulicama Monparnasa i više se ne pitam kako ovim Francuskinjama nije hladno usred zime, kako su skoro bose i gole, u nekim džemperčićima (dok mi tako ozbiljno nosimo rukavice, kapute, kape). Sad znam, one ne moraju da nose kapute i ne moraju da se prehlade, ne moraju da vode ljubav, kao što francuski pisci ne moraju da budu srećni kad pišu.
Umirujuće. Pariz je svaki put isti. (Ne mora da se menja).
