Odbijanjem da se vojno angažuje u Ukrajini, stiče se utisak da je NATO ostavio Kijev na cedilu. Neuverljivo zvuče argumenti da NATO snage ne mogu delati u zemlji koja nije članica Alijanse, jer na taj način ne postoje pretpostavke za pozivanje na član 5 Severnoatlantskog sporazuma, kojim je predviđena kolektivna odbrana ako je samo jedna od zemalja članica napadnuta. To nije smetalo snagama NATO-a da gađaju srpske snage u Bosni tokom građanskog rata, da bombarduju Jugoslaviju 1999. godine, da se upuste u avanture u Avganistanu, Iraku, Siriji i na drugim mestima. Znači li to da su se „svetski policajci“ dozvali pameti, ili jednostavno nisu imali bolje opravdanje za strah koji možda osećaju pred nekim ko (za razliku od pomenutih zemalja), može da uzvrati istom merom?Ili se možda radi o „dogovorenom ratu“? Kako to da je raspoređivanje američkih raketnih sistema u Ukrajini, prihvatljivo, dok je instaliranje sovjetskih na Kubi 1962., bilo neprihvatljivo?
(Ne)očekivani sukob
Centralna tema svetske javnosti u prethodnom periodu su definitivno dešavanja u Ukrajini. Nakon 24. februara, kada je otpočela velika vojna akcija ruske vojske, može se reći da su sva ostala politička, ekonomska i druga pitanja, stavljena u drugi plan. Jednostavno, “specijalna vojna operacija”, kako je nazivaju Rusi, odnosno, “najveća ratna agresija od Drugog svetskog rata”, kako je prepoznata u medijskom i političkom diskursu Zapada, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Globalizacija je (još jednom) pokazala svoje pravo lice – povezanost i isprepletenost odnosa između zemalja i ljudi na različitim stranama sveta, bezbednosnu i ekonomsku krhkost i nestabilnost postojećeg međunarodnog poretka, te neviđen kapacitet da se i od najozbiljnijeg aspekta društvene stvarnosti – rata, napravi svojevrsni “rijaliti šou”, na temelju senzacionalističkog i propagandnog medijskog izveštavanja “sa fronta”, u režiji i jedne i druge strane. Kako bilo, zbog saosećanja sa milionima ljudi kojima je život uništen, kao i zbog važnosti za evropsku i svetsku bezbednost, o događajima u Ukrajini treba nešto više reći, vodeći se kriterijumima (što veće) objektivnosti u procenjivanju svih onih činilaca koji su doveli do krize koja se promoviše “kao poslednja”, odnosno, kao početak kraja nama poznatog sveta. Da li je sve baš tako „crno-belo“?
Pozadina rata
O uzrocima tenzija na istoku Evrope, dosta toga je već rečeno. Geneza istorijskih odnosa između Rusa i Ukrajinaca, obeležena zajedničkim poreklom i suživotom, ali i povremenim neprijateljstvima, zločinima i nerazumevanjima, kao i samo formiranje Ukrajine u postojećim granicama u okviru Sovjetskog Saveza, bili bi neki od eventualnih endogenih razloga za sukob. Međutim, jasno je da oni u ovom slučaju nisu presudni, već da su to oni geopolitičke prirode. Pozicija Ukrajine, njena relevantnost u geoekonomskom i geostrateškom smislu, svakako je važnija za NATO i zemlje Zapada da pruže podršku rukovodstvu Ukrajine, od, recimo, empatije zbog patnje Ukrajinaca tokom suživota sa svojim istočnim komšijama (kao tokom Golodomora – velike gladi koja je, usled prisilne kolektivizacije sredstava, osudila na smrt ogroman broj ljudi na tim prostorima). Takođe, koliko god to surovo zvučalo, eventualni ulazak Ukrajine u NATO je veći bezbednosni rizik za Moskvu, a samim tim i validniji razlog za vojnu reakciju od zločina i diskriminacije koji se prema ruskom stanovništvu na istoku Ukrajine poslednjih godina intenzivno vrše.
Jednostavno, radi se pitanjima različitog nivoa, a u državo-centričnom svetu, geopolitički razlozi će uvek nadjačati one „nižeg ranga“, gde definitivno spadaju ljudski. U tome nema ničeg novog. Tokom hladnoratovskog nadmetanja, Vašington je na svaki način pokušavao da suzbije uticaj svog ideološkog neprijatelja – Sovjetskog Saveza, neopterećen zbog stradanja stanovništva trećih zemalja. Jedan od, istorija će pokazati, najefikasnijih načina, bilo je dosledno sprovođenje doktrine obuzdavanja – korpusa mera sa ciljem kontrolisanja prilika u državama na rubnom delu evroazijskog kontinentalnog masiva. Amerikanci su to činili, sa većim ili manjim uspehom, što kroz apsorpciju priobalnih zemalja u NATO (Španija, Italija, Grčka, Turska), što kroz podršku političkim režimima (Izrael, Saudijska Arabija, Pakistan i Japan), a što kroz intervencije vojne prirode – u Avganistanu, Vijetnamu i Koreji. Sve navedene aktivnosti u velikoj meri uticale na ishod Hladnog rata, a svoju upotrebnu vrednost imaju i danas, kad meta napada (u cilju strateškog iscrpljivanja) više nije SSSR, ali jeste Rusija. U tom smislu, posmatrano kroz prizmu geostrateške relevantnosti prostora u Evropi i Aziji, vrlo važno mesto zauzima i područje Ukrajine, koja predstavlja srce istočne Evrope. Po nekim geopolitičkim koncepcijama, upravo tu leži odgovor na pitanje ko će ostvariti globalnu dominaciju. Formula je jasna. Kontrolom prilika na istoku Evrope, kontroliše se „srce“ sveta (Evroazije). Kontrolom Evroazije, vlada se svetom.
Naravno, interesantnost ovih prostora ne leži samo u teorijskim postavkama profesora univerziteta i vojnih teoretičara, već i u praktičnim prednostima koje bi bile ostvarene dominacijom nad ovom teritorijom, što u vojnom, što u ekonomskom pogledu.
Zato ne treba da čude napori zapadnih zemalja da u ovom delu sveta ostvare nadmoć, kao ni težnje Rusije da kontroliše političke prilike u susednim zemljama, nastalim nakon rastavljanja nekadašnjeg „socijalističkog lagera“. Da u prethodnim redovima ima istine, dovoljno ilustrativno govore napori i jedne i druge strane da ostvare uticaj u zemljama baltičkog priobalja, Poljske i naročito, Ukrajine.
Za Ruse, bezbednosno je neprihvatljivo da rukovodstvo Kijeva zemlju uvede u NATO, jer bi na taj način bila trajno degradirana zapadna granica (istina, NATO jeste izašao na ruske granice preko baltičkih zemalja, ali se ni Letonija ni Estonija, pa ni Poljska ne mogu porediti sa Ukrajinom po svom značaju).
S druge strane, Vašington insistira na priči da su vrata NATO-a otvorena za sve zemlje koje žele da budu deo „kluba“. Tim gestom zapadnih zemalja, praktično se nipodaštava bezbednosni interes Moskve da se u komšiluku ne instaliraju raketni i drugi sistemi naoružanja. Drugim rečima, želi se istaći da američke rakete nisu pretnja Rusiji. Zašto je onda svet bio na ivici nuklearne kataklizme u doba Kubanske raketne krize 1962. godine, kad su Sovjeti pokušali da svoje sisteme rasporede oko Havane? Kako su onda, po logici koja nam se danas servira iz Vašingtona (a koja važi samo za „drugu stranu“), tada bili ugroženi američki bezbednosni interesi? U međunarodnoj politici, nelogične stvari postaju moguće, zavisno od količine moći kojom strane raspolažu. I tu je došlo do promene.
Dešavanja u prethodnoj deceniji, a naročito od 2014. godine, kad je došlo do nasilne promene vlasti u Ukrajini, te kada su zapravo i počela dejstva (koja su rezultirala pripajanjem Krima Rusiji i početkom sankcija protiv Moskve), pokazala su da Amerika više ne drži čvrsto sudbinu Evrope u svojim rukama, te da svoju volju više ne može neosporno da sprovodi kao u prethodnim godinama. Novo doba je došlo.
Intenziviranje krize
Kraj prethodne i početak ove godine, u geopolitičkoj areni, obeležen je diplomatskim ratom i svojevrsnom pripremom javnosti za ono što je usledilo krajem februara. Velike vojne vežbe Rusije i Belorusije, lociranje više od sto hiljada ruskih vojnika blizu ukrajinskih granica, nadletanje lovaca NATO-a „na puškomet“ od ruskih granica, uplovljavanje američkog i britanskog razarača u Crno more, prisustvo nosača aviona „Hari S Truman“ u Jadranu, sve su to bili jasni razlozi za zabrinutost da stvari ne idu u dobrom pravcu, i pored ne naročito maštovitog pravdanja ovih akcija, da one spadaju u „redovne vojne vežbe“ i tome slično.
Da se stvari ozbiljno zaoštravaju, pokazalo se nakon odluke Moskve da prizna nezavisnost Donjecku i Lugansku – oblastima na istoku Ukrajine u kojima žive Rusi, te naredbi Vladimira Putina vojnim snagama da „obezbede da se odluka poštuje“. Tako su završene pripreme za ratne operacije, koje su počele u ranim jutarnjim časovima 24. februara.
Od onda, svet kao da „sedi na iglama“, zbog straha od nuklearne eskalacije u sukobu ruskih i snaga NATO-a, koji je, sudeći prema oštrim, ratnohuškačkim izjavama koje su dolazile i sa jedne i sa druge strane, bio neminovan. Međutim, pokazalo se da ne postoji volja zapadnih zemalja da se vojno angažuju u Ukrajini. Formalan razlog je činjenica da Ukrajina nije članica Alijanse, te da joj kao takvoj, ne pripada pravo na zaštitu u režimu kolektivne odbrane, koji funkcioniše po principu „svi za jednog, jedan za sve“.
Ipak, ako se uzme u obzir sve što je godinama unazad govoreno i činjeno iz zapadnih centara moći vlastodršcima u Ukrajini (sponzorisanje podobnog režima, transformacija i naoružavanje oružanih snaga, velike finansijske injekcije, pozivanje u Alijansu itd.), stiče se utisak da je NATO, odbijanjem da se vojno angažuje u Ukrajini, ostavio Kijev na cedilu. Neuverljivo zvuče argumenti da NATO snage ne mogu delati u zemlji koja nije članica Alijanse, jer na taj način ne postoje pretpostavke za pozivanje na član 5 Severnoatlantskog sporazuma, kojim je predviđena kolektivna odbrana ako je samo jedna od zemalja članica napadnuta. To nije smetalo snagama NATO-a da gađaju srpske snage u Bosni tokom građanskog rata, da bombarduju Jugoslaviju 1999. godine, da se upuste u avanture u Avganistanu, Iraku, Siriji i drugim zemljama. Uostalom, sam NATO je početkom devedesetih inaugurisao nove strategijske koncepte, kojima je sam sebi dao mandat za angažovanje van svojih granica, u želji da u međunarodnoj javnosti ostvari utisak da imaju formalno-pravno zaleđe za ratne operacije koje su po svim svojim atributima bile preventivnog karaktera (po principu, „udarićemo nekog, da taj neko ne bi udario nas“).
Dakle, razlozi za izostajanje vojne reakcije su druge prirode. Pre svega i iznad svega, tu je strah od sukoba sa ruskim snagama zbog nuklearnog arsenala ruske vojske. Odbrana od strateškog nuklearnog naoružanja ni danas, skoro osamdeset godina od projekta Menhetn i razvoja prve atomske bombe, nije na zadovoljavajućem nivou. Zbog toga, čuvena „ravnoteža straha“, koja je postojala u nadmetanju Amerike i Sovjetskog Saveza u Koreji i Vijetnamu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, još uvek pokazuje „znake života“.
Zapad neće napasti Ruse jer nisu spremni na gubitke koji bi bili izazvani eventualnim nuklearnim udarom. Po toj crti, rat u Ukrajini nije različit od onih koji su vođeni u toku Hladnog rata na teritorijama trećih zemalja.
Drugo je pitanje zbog čega Vašington ne reaguje gađanjem ciljeva u Rusiji sa distance, recimo, sa neke od svojih nuklearnih podmornica, ako im je život Ukrajinaca toliko značajan (što se može zaključiti čitanjem medijskih natpisa iz zapadnog kulturno-politiškog establišmenta), kad već ne žele da „pralju ruke“ slanjem trupa na teren? Odgovor je otrežnjujuće jasan. Do njega je došao i sam predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski prvog dana rata, kada je rezignirano istakao „da su Ukrajinci ostavljeni da se sami bore“. Jednostavno, stiče se utisak da je Ukrajina (i pored svih pretnji koje se ređaju svakog dana iz zapadnih centara moći protiv Moskve) žrtvovana, te da njena vrednost nije dovoljna da bi se zbog nje dalje intenzivirao sukob. To je, manje-više i potvrdio američki državni sekretar Entoni Blinken na pitanje o kreiranju zone zabrane letenja nad Ukrajinom, odgovorom „da bi to značilo obaranje svakog ruskog borbenog aviona koji uđe u taj prostor, što je neprihvatljivo, jer uvećava rizik od vojne konfrontacije sa Rusijom“.
Neko je navučen na tanak led. I ostavljen da propadne.
Pitanja bez odgovora
U trenutku nastajanja ovog teksta, kada dejstva nisu blizu završetka (i pored „fasadnih“ pregovora koji se vode između zaraćenih strana), može se postaviti nekoliko pitanja koja će u velikoj meri uticati na ishod samog rata, ali i na budućnost Evrope.
Najpre, pošto se stiče utisak da je jedina relevantna volja u sukobu, ona ruskog predsednika (to sugerišu i zapadni mediji), biće interesantno videti dokle je Vladimir Putin spreman da ide u komadanju Ukrajine – da li će se zadovoljiti „samo“ teritorijom ove zemlje, ili će možda nastaviti pohod ka zapadu (možda ka Moldaviji?). Istina, svaki kilometar bliže zapadnim zemljama je bliži direktnom sukobu sa snagama Alijanse, te bi, načelno, to bio veliki rizik. Međutim, kako Putin za nešto više od dvadeset godina na čelu Rusije, nije pretrpeo nijedan diplomatski a ni ratni poraz (Gruzija, Krim), može se reći da „ne zna za strah“. Da je drugačije, ne bi ni naredio vojnu operaciju kojom je uzdrmao Evropu, a svoju zemlju gurnuo u izolaciju. Dakle, od ambicije i procene ruskog rukovodstva zavisi dokle će marširati ruske trupe.
Drugo pitanje je reakcija Zapada na ruske akcije. Zasad, strategija odbrane je podrazumevala intenzivnu medijsko-propagandnu kampanju pretvaranja Rusije i Rusa (kao i svega što ima veze s njima) u najveće zlo savremenog sveta (pri čemu se ide do neverovatnih, često banalnih granica), te uvođenje sankcija (koje će najviše pogoditi obične ljude, pa i one prozapadne Ruse, koji se, logično, protive tehnici vladanja ruskog predsednika). U nešto manjoj meri, prisutni su manevri snaga zemalja članica NATO-a u jačanju istočnog krila Alijanse (kroz lociranje borbenih aviona u Poljskoj i Bugarskoj, te jedinica u Litvaniji). Još uvek se, dakle, sprovode preventivne radnje, kao da rat još uvek nije počeo. Da li će NATO ući u sukob sa Rusima čak i ako Putin naredi invaziju Moldavije ili neke od baltičkih zemalja, veliko je pitanje. Istina, oni bi to morali da urade ukoliko im je stalo do ovo malo preostalog „ugleda“ i utiska ozbiljnosti, ali je čak i ta odluka obavijena misterijom. Dešavanja u svetu u prethodne dve godine su nas ubedila da su mnoge nezamislive stvari postale realne.
Takođe, biće interesatno videti kako će, pre svih, Vašington, probati da kompenzuje gubitak autoriteta u međunarodnim okvirima, podrazumevajući pod tim simboličku dimenziju moći. Novi svetski poredak izgleda nije baš po američkom ukusu.
Do tada, svet se sprema za spuštanje nove Gvozdene zavese (koja će biti deo nove političke realnosti neko vreme, možda dok je Vladimir Putin na čelu Rusije – dakle, dok je živ). U toku je intenzivna potraga za novim nalazištima energenata, kako bi se smanjio ruski uticaj na evropsku politiku (koliko će se u tome uspeti, ostaje da se vidi), a verovatno će se u danima koji slede, ozbiljna rasprava povesti oko regulisanja pitanja tržišta i ekonomske politike, kao i politike odbrane, kako u pojedinačnim zemljama, tako i u Evropi kao celini.
Do promena će sigurno doći.
Sun Cu, veliki vojni teoretičar, napisao je pre dve i po hiljade godina, da „do pobede dolazi samo onaj koji detaljno poznaje i sebe i svog protivnika“.
Ko će to biti?
Piše: Aleksandar Stojanović
