Politicki stereotip je kic u cistom obliku. Neobavezanost i dezorijentacija, pristaju uz kic. To je kontekst iz koga nastaje popularnost „Pinka“ i skandaloznih serija.
KADA bi me neko pitao koja je najprisutnija pojava na nasoj politickoj sceni, odgovorio bih da je to ekstremizam. Ovo je nedavno, na tribini Helsinskog odbora za ljudska prava o ulozi intelektualaca u ratovima, rekao ugledni sociolog kulture Ratko Bozovic, profesor na Fakultetu politickih nauka u Beogradu i autor nekoliko knjiga o razlicitim aspektima „lavirinta kulture“. Profesor Bozovic je uvek bio i angazovana politicka licnost, tako da svaki razgovor o kulturi, neminovno vodi i u price o aktuelnim politickim zbivanjima, naravno, na njegov nacin.
Prvo pitanje koje mu je „Nezavisna Svetlost“ postavila jeste: kakav tip kulture, ili bolje reci – nekulture, prati ekstremizam na nasoj politickoj sceni?
BOZOVIC: U politickom smislu, ekstremizam se odnosi na izgubljenu meru u pravima, duznostima i odgovornostima protagonista politickog zivota. Tu je izneverena racionalna dimenzija politike, ali i njena eticka komponenta. Ekstremisti su opsesivno vezani za svoje ekstremisticke ideje, za svoja cesto suluda uverenja. Oni su liseni kritickog duha i sposobnosti da shvate politicke razlike, da razumeju druge i drugost. Balkanski ekstremista je bice koje mrzi. U zatamnjenoj arhitektonici njegove egzistencije – mrznja je temelj.
A mrznja je poremecaj mentalne ravnoteze. Ona je vid afektivne pomerenosti. Ona je defekt osecajnosti i ponizenje razuma. Svojevremeno je Emil Dirkem rekao da je drustvo u kome preovladuju ekstremna ponasanja – patolosko drustvo. U nasoj politickoj zajednici odavno dominiraju ekstremna ponasanja, pa je otuda i jasno koliko je to bolesno drustvo. Kultura u takvom drustvu nema svoje tipove, ona je na margini, na sporednom koloseku. Takodje je bez moci da bitnije utice na ishode politickih cuda.
NS: Jos je Slobodan Jovanovic konstatovao da je nasa intiligencija suvise „ponarodnjacena“. Vrdi li ta ocena i danas?
BOZOVIC: Prvo da vidimo kako je Slobodan Jovanovic ocenio naseg preovladjujuceg intiligenta. On ga je blize odredio kao poluintelektualca i primitivca. Posto ga kultura nije „omeksala“, a moralna kocnica mu je olabavila, on ima na pretek – sirove snage.
Jovanovic ga jos naziva „diplomirani primitivac“, jer se za svoje interese bori beskrupulozno, a nista ne cini na svom duhovnom i moralnom usavrsavanju. Takav intelektualac nije ni mogao da stvara „kulturni obrazac“ kao nuznu dopunu nacionalnom i politickom identitetu, na cemu je Slobodan Jovanovic insistirao.
Nedavno, u vreme nacionalistickog ludila, upravo taj diplomirani primitivac, cak i sa najvisim zvanjima i u najuticajnijim nacionalnim institucijama, nije ucinio nista da se adekvatno imenuje stanje politicke svesti. Oni su postali, bar vecina, ostrasceni rodoljupci.
Zato su saodgovorni za nacionalisticko pijanstvo, za prizivanje aveti proslosti i za istorijski samozaborav. Oni nisu samo podrzali politicki ekstremizam, vec su trasirali puteve za „ispravljanje“ istorije. Intelektualac, kao nacionalni fanatik, nije bio spreman da se usprotivi populistickom duhu vecine i militantnom javnom mnjenju. A to sto se epska, mitomanska i folklorna svest povampirila, u velikoj meri snose krivicu intelektualci, za koje nisam siguran da li vise deluju infantilno ili senilno.
NS: Kako Vi dozivljavate pojam narodnjastva i da li u „ponarodnjacenosti“ vidite iskljucivo negativan ili je tu moguce naci i pozitivan kulturan model?
BOZOVIC: Nemam vremena da se na ovaj pojam vracam kroz istorijsku rekonstrukciju. Nisam konacno ni strucnjak za ta pitanja, za otkrivanje lica i nalicja narodnjastva. Znam da je taj duh podsticao nekriticku glorifikaciju istorije. Tako se obnavljala zastarelost, ono sto je bilo bespovratno mrtvo. Zato nam se i dogadjalo da smo i stizali do utvara proslosti po cenu okretanja ledja savremenosti. U taj duh su se ukonponovale i takozvana antibirokratska revolucija, populisticki stampedo i sveopsta zaracenost sa svetom.
NS: Kad posmatrate nase siroke narodne mase, da li mislite da one imaju iskrenu potrebu za urbanim, gradjanskim, modernim, multikulturalnim, ili su njihove potrebe i dalje TV „Pink“, peruansko-venecuelanske serije, i svugde, kako na TV ekranu tako i u politici, neki „narodnjaci“, sto, kako lepo peva Djordje Balasevic – „sve drze u saci“?
BOZOVIC: Provincijalizacija je nas udes. Jos s pocetka dvadesetog veka uveliko se govorilo da naspram nase „sveze“ kulture opstaje „plesniva“ zapadna civilizacija. Jovan Skerlic je 1902. opominjao ushicenike koji su iz svega glasa govorili protiv „trulog Zapada“.
Provincijalizacija je odrednica nase kulturne zapustenosti – od tada do danas. Ona je nas udes. Poslednjih desetak godina, kada smo se nasli na rusevinama starog ideoloskog sveta, suvereno smo demonstrirali umece kako se postaje svetska periferija.
To je, u stvari, kontekst za celinu posrnuca u kulturi i nasim cemernim zivotima. Ovde vlada vulgarni kic. U nasoj stvarnosti, rodno mesto kica je politika. Mediji, a pre svih televizija, godinama su uporno negovali i podsticali sve vrste kica, a ponajvise politicki i muzicki. Ponovo se potvrdila veza izmedju prizemnog populizma i autokratske vlasti, izmedju podanistva i politickog svevlasca.
Politicki stereotip je kic u cistom obliku. Kic je prekrio nasu zivotnu scenu i obezlicenu stvarnost. Mutni talog nagonskog pliva povsinom drustvenog haosa.
Svakako bi se mogla uspostaviti korelacija izmedju materijalnog siromastva i duhovne suse. Neobrazovanost i dezorjentacija pristaju uz kic. To je kontekst iz koga nastaje popularnost „Pinka“ i skandaloznih serija. Izgleda da ih je nas svet prihvatio, medju njima i mladi. Stvorena je opasna navika. Izgleda da neverovatna prilagodljivost kica, a pocesto i magnetizam u odnosu na dosadnu stvarnost, moze delovati i kao droga i kao zaborav.
NS: Ima misljenja da se u Srbiji svaka dobra ideja izvrce u njenu suprotnost. Tako danas imamo mnoge zagovornike urbanog, modernog, tolerantnog, slobodnog, interaktivnog, ali u nekoj tipicno srpskoj, da ne kazem – naopakoj varijanti. Umesto da „vrca“ duh, „vrca“ kic oko nas. Moze li se „prorokovati“ dokle ce to tako da traje?
BOZOVIC: Nije pametno bilo sta prorokovati, a narocito za zajednicu u kojoj jos vladaju haos i nasilje. Zivimo opasnosti posleoktobarskog kraja u kome nije jasno uspostavljen diskontinuitet sa vremenom autokratske vladavine. Zivimo u posledicama prethodnog zastarelog politickog sistema. Ocigledan je nedostatak istrajnosti i politickog uma da se sledi demokratska alternativa i neophodna promena. Uzasavajuca je prljavstina vlasti i egoistickih vlastorzaca. Vidim ih kao vremeubice.
Nase vreme je na isteku. Zakasnele putnike nema smisla zamajavati. jer ce izgubiti i sledeci voz. Nije Margarit slucajno rekla da su ludaci oni koji sve drugo podredjuju sebi. Vazno je da se uspostavi kriticka javnost i slobodna misao. Medije, oporavljene i odgovorne, vidim kao vazan podsticaj za promene i hranu za demokratiju.
NS: Kakav zakljucak izvodite o nasoj domacoj kulturi, kad posmatrate obicne ljude kako se oblace, sta kupuju u prodavnici, kako provode slobodno vreme, kako proslavljaju praznike? Evo, zahuktala su se slavlja, pocev od Nikoljdana, preko Nove godine, Bozica, pa opet Nove godine… Da li se umesate medju one koji danas pazare na vasarima diljem glavnih ulica svih srpskih gradova i kakav tip kulturne licnosti tu vidite?
BOZOVIC: Terate me da se podsecam nasih zalosnih prizora. Vracate i slike koje pokusavam da zamenim imaginarnim. Nase siromastvo je na ivici bede. To je vec zivot bez dostojanstva, bez estetske dimenzije. Vec duze vremena, nasi gradovi su urusavani i spolja i iznutra. I u gradskim sredinama udomio se folklorni duh i neoruralni primitivizam. Nas svet je zestoko frustriran i bez kompasa. To je svet osujecen zestokim stresovima, prenapet i ocajan, jer ne vidi uverljivu perspektivu. Novokompovana kobajagi elita namece svoju lestvicu vrednosti. Ne verujem u ljude punih dzepova, a prazne glave i jos praznije duse.
NS: Sta se, uopste, u kulturnom smislu, moze ocekivati od coveka koji se jos uvek pretezno snabdeva na buvljaku ili u kineskim prodavnicama, koje kod nas umesto da odumiru polako prerastaju u kineske trzne centre?
BOZOVIC: Kulture sigurno nema gde se ostvaruje zivot kao puko prezivljavanje, kao siromastvo bez premca. Ovde ne postoje elementarne ekonomske pretpostavke za slobodan izbor u domenu kulture. Buvljak je metafora za zivot lisen lepote i vrednosti. Ipak, nije mi bliska floskula – koliko para, toliko i muzike! Trzisni arsin nije adekvatna mera za vrednosti. I tu preterujemo. Bez preterivanja izgleda tesko opstajemo i u svakodnevici i u misljenu.
NS: U medijima se s vremena na vreme nadje i komentar izgleda, garderobe, jednom recju – „stajlinga“ nasih vodecih politicara. Kako Vi vidite njihov sveukupan „stajling“ od fizickog, preko estetskog i etickog?
BOZOVIC: Manje – vise oni se odevaju kao glumci u rdjavom pozoristu. Njihovo odelo je deo njihove maske i „bala pod maskama“, kako je svojevremeno politicku scenu oznacio Najdan Pasic. Svakako, ima izuzetaka, ali oni ne dovode u pitanje pravilo. Od toga je, ipak, mnogo vaznije kako oni komuniciraju? Na stari nacin. Ponovo se ostvaruje identifikovanje s „postojecim“ vrednostima, bez kritickog i analitickog odnosa. Kao u prethodnoj ideoloskoj paradigmi svaka razlika u misljenju, svaki sukob misljenja, dozivljava se kao remetilacki faktor kao neprijateljski cin, kao smetnja koju valja posto – poto ukunuti.
Nije izgleda zaboravljena propaganda „cuvarstva“ i „pravoverstva“, koja je pola veka uvezbavana u ideoloskim strazarnicama, a sve od straha od neistomisljenika. Nazalost, umesto tolerantnog govora, ponovo je prisutan govor mrznje. Ponovo se nasrce na licnost sabesednika, upada u pola reci, prekida i recenica i misao. Ponovo su za sve krivi iskljucivo drugi. Uvek drugi. Cini se sve da se blokira komunikacija. Sve je to stara prica u kobajagi novom pozoristu.
NS: U nas su stalno prisutni konflikti na javnoj (politickoj) sceni, a i u licnim zivotima, i nespremnost za njihovo prevladavanje. Imate li neko resenje za to?
BOZOVIC: Danas, ako je nestao totalitarizam vladajuce politokratije, neophodno je uspostaviti „novu paradigmu“ i u odnosu na konflikt.
Neophodno je s njim nositi se i prevladati ga. Odnos ravnopravnosti i uzajamnosti vodio bi „detantu“ sukoba. Bilo bi neophodno pokazati razumevanje za drugost i razlicitost, a narocito napustiti „stil“ optuzbi, odreci se neargumentovanog prebacivanja odgovornosti na drugu stranu.
Neumno „putovanje“ ka mistifikovanoj proslosti trebalo bi sve vise preusmeravati prema sadasnjosti. I prema dolazecoj buducnosti.
Pokazalo se da je najgore kad se proslost prezentira u ideoloskim kliseima, koji nisu osobodjeni netrpeljivosti, ksenofobije, predrasuda i mistifikacija. A govoriti o proslosti bez saznanja o sadasnjosti i bez vizije buducnosti – nema smisla. To je vec nacin da se prepozna energija koja ce osvajati politicku slobodu i nagovestiti vizije o promeni.
NS: Porucili ste na tribini razocaranima u plodove nase „oktobarske revolucije“ da nema mnogo vajdi od njih. Doduse, rekli ste nema mnogo vajdi ni od onih zadovoljnih. Pa, od koga ili od cega da se ovajdimo?
BOZOVIC: Od razocaranih bas kao i od prezadovoljnih nema zaista vajde. Oni imaju losu procenu drustvene situacije i individualne strategije. To su krajnosti koje nisu dobre nigde i nikada. Blisko mi je Kunderino misljenje da optimizam mirise na glupost. Ovde nema razloga da se njim kitimo. Vise imam razumevanja za pesimizam u kulturi, jer bi njegovi motivi mogli da se prepoznaju kao kriticko nepristajanje na ruznu i neprihvatljivu stvarnost. U ovom trenutku najvaznije nam je suocavanje sa nasom neugodnom istinom. Ocigledno moramo uciti nove lekcije iz demokratije i politucke kulture. Neophodno nam je golemo strpljenje i velika istrajnost. Tome pridajem najveci znacaj.
